Ušao sam u svet Jugoslovenske narodne armije (JNA). U to vreme u izveštaju američke vojne administracije stajalo je da je Jugoslavija moćna vojna sila u Evropi, četvrta po veličini pešadijske snage. Taj podatak u isto vreme govori u prilog tome da je JNA imala veliki uticaj u društvu, kako ekonomski, tako i politički. Oficiri i podoficiri su bili profesionalci, a vojnici regruti, i to samo muškarci, koji su pozvani da služe Armiju po završetku srednje škole, osim ako nisu upisani na fakultet. Konačna starosna granica za regrutaciju bila je 27 godina. U narodu se smatralo da je odlazak u vojsku i uspešno služenje vojnog roka inicijacija u odraslo doba i dokaz za muškarce da su vredni svih privilegija koje muški pol nosi sa sobom u prilično tradicionalnom jugoslovenskom društvu druge polovine prošlog veka. Ako iz nekog razloga niste ispunjavali uslove prijema u vojsku, imali biste poteškoća da stupite u brak, pronađete posao, itd.
Sanitetska oficirska škola
I tako sam i ja stupio na ovu „svetu” dužnost i obavezu. Moja kosa i brada su nestale. Dobio sam vojničku odeću i obuću. Pravila i propisi su precizirani. Zakon i red druge vrste su ušli u moj život. Aranžmani za spavanje su bili zanimljivi. Velika soba sa krevetima na sprat, 50-60 ljudi koji koegzistiraju u jednoj prostoriji. Privatnost je ukinuta. Grupni mentalitet je promovisan kroz disciplinu, zajedničke aktivnosti i propagandu. Dan je započinjao ranim jutarnjim buđenjem i polugolim trčanjem u krug oko zgrade, nakon čega su sledile energične fizičke vežbe. Hladan vazduh i pojačana cirkulacija izoštrili su našu budnost. Nakon toga smo bili spremni za doručak i svakodnevne aktivnosti koje su se sastojale od predavanja u učionici, upoznavanja sa oružjem, učenja, druženja i odmora. Moji vojni drugovi su bili iz svih krajeva Jugoslavije. Bila je to prilika da se različitosti preobraze u uniformnost. Sve više smo indoktrinirani u značaj vojske u društvu i našu specifičnu ulogu u zaštiti integriteta Jugoslavije. Ubrzo smo bili spremni da položimo svečanu zakletvu koja se izgovarala zajednički na gromoglasan način ponavljanjem reči upućenih nama pitomcima od strane starešine a u prisustvu glavnokomandujućeg kadra, kao i naših porodica. Ovo su te obavezujuće reči:
„Svečano se obavezujem da ću braniti nezavisnost, ustavni poredak, nepovredivost i celokupnost Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i da ću čuvati i razvijati bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti. Uvek ću savesno i disciplinovano izvršavati obaveze i dužnosti branioca samoupravne socijalističke domovine i biti spreman da se borim za njenu slobodu i čast, ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život.”
Vreme je sporo odmicalo ali smo konačno stigli do poslednjeg zadatka pre nego što ćemo bili raspoređeni na naše stalno odredište i dužnosti vojnog lekara. Da bismo dokazali spremnost morali smo da se pokažemo vođenjem poljske bolnice u Deliblatskoj peščari. Nedelju dana smo spavali u šatorima, uvežbavali veštine i izvršavali zadatke vojne sanitetske službe u uslovima ratnog delovanja.
Slovenija
Konačno je došao dugo priželjkivani dan završetka obuke. Na ceremoniji sam stajao u prvom redu. Moj otac, vojno lice, bio je ponosan što se njegov sin pokazao u tom vojnom okruženju. Bio sam i srećan i tužan u isto vreme. Razlog za sreću je bio očigledan, a tuga vezana za odlazak u daleku Sloveniju. Moja destinacija je bila Ajševica sa zadatkom pružanja medicinske nege 200 vojnika – graničara. Ajševica je bila naselje u blizini Nove Gorice, gradića koji se graničio sa Italijom i gradom Goricom. Stigao sam u štab u kojem me je dočekao kolega lekar. Preuzeo sam njegov posao jer je on za nekoliko nedelja završavao vojni rok. Njegova dužnost je bila da mi pruži orijentaciju i pripremi me za samostalno funkcionisanje nakon njegovog odlaska. Bili smo stacionirani u glavnoj zgradi, zajedno sa komandantom i njegovim štapskim osobljem. Naš lekarski prostor se sastojao od kancelarije-ordinacije, spavaće sobe i kupatila. Neočekivano, prvi pacijent je bila komandantova supruga, iako nije trebalo da lečimo članove porodice. Otišao sam sa kolegom u kućnu posetu. On ju je pregledao i zaključio da su njeni simptomi psihosomatski i prepisao joj lek za smirenje. Sutradan smo kombijem obišli granične ispostave i proverili ima li bolesnih vojnika i kakvi su higijenski uslovi i kvalitet hrane. To je bilo to. Činilo se da će moj posao biti jednostavan i lak. Odmah sam zavoleo osamljenost mesta, spor ritam svakodnevnih aktivnosti, prelepu prirodu i Slovence. Uglavnom sam se osećao opušteno, kao da sam na zasluženom šestomesečnom odmoru nakon napornih godina provedenih na studijama medicine.
Vojni lekar
Nakon što je moj prethodnik otišao, ja sam se postepeno snalazio u mojoj ulozi. Osećao sam se prijatno i podržan od komandanta kasarne, oficirskog kadra i vojnika. Iako nisam imao značajno kliničko iskustvo, ipak sam mogao da se nosim sa zdravstvenim stanjima koja su se pojavljivala, kao što su manje povrede, posekotine, uganuća, prehlade, alergije, itd. Osposobio sam se za davanje injekcija, ušivanje i previjanje rana, itd. Bilo je dovoljno slobodnog vremena za druženje sa oficirima i vojnicima, čitanje knjiga iz biblioteke u krugu kasarne, posete Novoj Gorici, igranje košarke, pisanje pisama, i razmišljanje. Sprijateljio sam se sa dvojicom slovenačkih vojnika, Srečom Kirnom i Andrejem Ropom. Srečo je bio intelektualac, novinar i politički aktivista u civilnom životu. Vodio sam duboke razgovore i diskusije o aktuelnostima i socijalističkom društvu u kome smo živeli, kao i o mojoj nameri da se posle vojnog roka preselim u Sloveniju. Ohrabrivao me je i nudio pomoć. Andrej je određen da ispomaže u čišćenju mojih prostorija jer nije bio sposoban za dužnost granične patrole. Bio je nestašan momak sa originalnim idejama kako da nadmudri sistem. Iz nekog razloga sam ga zavolio, zbog neobičnosti i nemirnog duha. Ali nakon nekoliko meseci, raspoređen je na drugu funkciju.
Na jednoj od mojih vojničkih slika izgledam kao pravi vojnik zbog poze sa automatskom puškom, ali to zaista nisam bio. Nije mi bio dodeljen automat ili bilo koje drugo oružje. Ono na slici je bilo pozajmljeno. Ali imao sam određenog vozača i ambulantno vozilo. To mi je pripadalo. Jedne nedelje bismo obilazili takozvane „gornje granične prelaze”, a sledeće nedelje „donje granične prelaze”. Uživao sam u ovim posetama zbog „domaće” atmosfere u graničnim kasarnama. Sprijateljio sam se sa komandantom u jednoj od postaja. Jednog dana sam se iznenadio kada sam ga video u mojoj ambulanti na putu za Ljubljanu. Rekao mi je da mu je verenica poginula u nesreći i da ide na njenu sahranu. Zatim je otkrio događaj kao iz filma o duhovima. Kada je dobio telegram da mu je verenica umrla, prvi impuls mu je bio da siđe u podrum gde je zaključano oružje, izvadi pištolj i počini samoubistvo. Nije mogao da zamisli život bez nje. Dok se približavao tom prostoru, iznenada je ugledao viziju svoje verenice u venčanici, kako mu se smeši i kažiprstom pokazuje univerzalni znak za ne. Ovo ga je zaustavilo u nameri da se ubije. Bio je zapanjen. „Duh” je ubrzo nestao, a on se vratio u gornje prostorije, odustajući od ideje o samoubistvu. Zabeležio sam ovaj razgovor jer sam prvi put čuo „natprirodni” izveštaj iz prve ruke koji sam smatrao pouzdanim.
Povreda skočnog zgloba
Već sam pomenuo u ranijim pisanjima da sam voleo da igram košarku, a igrali smo je skoro svaki dan. Jednom prilikom sam nakon skoka pogrešno doskočio i zadobio tešku povredu skočnog zgloba. Morali su me odvesti u Dom zdravlja u Novoj Gorici. Srećom ništa nije slomljeno, samo sam teško uganuo zglob. Za pravilno zarastanje bio je potreban gips. Morao sam da ga nosim dve nedelje, što mi je dalo još više vremena za čitanje knjiga. Sećam se da sam čitao istorijske romane iz biblioteke. To je bilo vreme kada sam više nego na času istorije u gimnaziji naučio o srednjovekovnoj kraljevini Srbiji i dinastiji Nemanjića, Stefanu Dušanu i srpskom carstvu, oslobođenju od Turaka i preporodu srpske države u 19. veku. Jedina stručna knjiga koju sam poneo sa sobom bila je Opšta psihopatologija Karla Jaspersa, klasični udžbenik psihijatrijske literature, prvi put objavljen 1913. godine. Ovo je takođe bila jedna od retkih knjiga koje sam doneo u Ameriku 1988. godine. I dan danas mi stoji u kućnoj biblioteci. Tokom mog onesposobljenog stanja, imao sam priliku da veoma detaljno proučim ovo zahtevno delo. Dakle, ako sam tražio pozitivnu nit u mojoj povredi, to je bilo to. Ova knjiga je verovatno uticala na moju odluku da predajem predmet Opšta psihopatologija, pa čak i da napišem priručnik tokom moje karijere univerzitetskog profesora.
Dan Armije
Dan armije, 22. decembar, bio je velika stvar. Svečanosti su planirane mnogo unapred. Važna komponenta je bila ceremonija uvažavanja koju su civili organizovali za nas vojnike. Posedujem fotografiju trenutka kada su nam mlade slovenačke devojke uručile cveće. Lepo priznanje za trud koji su graničari uložili za lokalnu zajednicu i državu uopšte. Bio sam srećan što sam bio deo ove razmene dobre volje i značajne miroljubive uloge vojske.
Komunistička partija
Vojska je imala veoma bliske veze sa Komunističkom partijom. Svi oficiri su automatski bili članovi Partije. Za oficire u rezervi to je bilo veoma poželjno, ali ne i obavezno. Dok sam prisustvovao nekim od otvorenih sastanaka članova Partije u našoj jedinici, komandant me je zamolio da se učlanim, ali sam se opirao. Iako sam imao pozitivno mišljenje o marksizmu kao filozofskoj školi, nisam bio zainteresovan za političko delovanje i ideološko proširenje kako su to praktikovali članovi Komunističke partije. Retrospektivno, drago mi je što sam se odupreo tom pritisku, inače bi mi odlazak u Sjedinjene Američke Države bio onemogućen. U to vreme, to je bio automatski razlog za ne dobijanje ulazne vize.
Brojanje dana
Kada smo ušli u 1980. godinu moji dani u vojsci su bili odbrojani. Jedini faktor koji je komplikovao stvari je bila bolest predsednika Tita. Noga mu je amputirana. U početku se dobro oporavljao, ali su se stvari ubrzo iskomplikovale. Tada nismo znali da je veštački održavan u životu jer rukovodstvo zemlje nije bilo dobro pripremljeno šta da radi u slučaju njegove smrti. Vojska je bila u stanju povećane pripravnosti i postojala je mogućnost da nikome neće biti dozvoljeno da ode tokom ove vanredne situacije. Bio sam kao na iglama. Moj naslednik na dužnosti lekara je stigao, i ja sam mu pružio odgovarajuću orijentaciju, tako da zaista nije bilo razloga da ostanem. Komandant je imao razumevanja i želeo bih da spomenem njegovo ime kao način zahvalnosti koju i sada osećam posle toliko godina. Bio je to pukovnik Simo Karadža. Pustio me je 31. marta 1980. godine. Istovremeno sam unapređen u poručnika u rezervi. Bio sam najsrećniji čovek na svetu kada sam se uputio na autobusku stanicu i kupio kartu za Ljubljanu. Odatle je bila duga, ali prijatna vožnja vozom kući.
Da li sam uspešno prošao kroz ovaj tradicionalni obred prelaska u odraslo doba? Mislim da jesam. Vojna služba me je opremila novim veštinama neophodnim za navigaciju u životu između „Scile i Haribde” svakodnevnog donošenja odluka neophodnih za opstanak i rast. Naučio sam izdržljivost, život sa drugima, snalaženje u okruženju koje nije tolerisalo individualnost, disciplinovano obavljanje dužnosti i timski rad. Dobio sam priliku da budem lekar i da se oslonim na sopstveno znanje i sposobnosti u obavljanju ovog odgovornog posla. Osećao sam se spremnim da se vratim civilnom životu, obogaćen i zadovoljan izvršenom misijom.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropsihijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
