Vraćanje na gimnazijske godine (1): Od klimavih početaka do vanškolskih aktivnosti

I budizam i savremene neuronauke tvrde da su sećanja amalgam prošlosti i sadašnjosti, i dominantno odslikavaju stanje svesti sadašnjeg trenutka. Zato vas pozivam da uzmete u obzir da ono što sledi je prošlo kroz um čoveka u kasnim šezdesetim godinama. On je promenjen i obogaćen svim životnim daćama i nedaćama koji su uticali na opis i razumevanje tog davno prošlog a tako značajnog životnog perioda.

U ovom tekstu vraćam se u godine (1969-73) kada sam pohađao gimnaziju „Uroš Predić” u Pančevu. Pre nego što je školska godina započela, najznačajniji događaj zabeležen u mom dugoročnom pamćenju bilo je sletanje Apola 11 na Mesec, što sam gledao u kući moje tetke u Slavonskom Brodu. Ne sećam se šta se još dešavalo tokom leta, ali zbog važnosti ovog događaja, koja se osećala u celom svetu, bio sam „zalepljen” za televizor kao jedan od svedoka „jednog malog koraka za čoveka, jednog velikog skoka za čovečanstvo”. Kada sada pomislim na ove reči koje je Nil Armstrong izgovorio pre više od 50 godina, povezujem ih sa „sletanjem” u „novi svet” iskustava koja su oblikovala moju ličnost, odnose sa drugima, pogled na svet i trasirala putanju životnog puta.

Gimnazija nije bila obična srednja škola. Osnovana je 1863. godine u vreme Austrijske imperije. Lokacija škole se mnogo puta menjala. Izgradnja sadašnje zgrade završena je 1888. godine. Napravljena je u klasičnom arhitektonskom stilu, sa glavnom fasadom i dva bočna krila. Od 1958. godine škola se naziva „Uroš Predić” po imenu jednog od najpoznatijih srpskih slikara, nekadašnjeg učenika škole. U stvari, mnogi učenici su bili ili su danas poštovani i afirmisani akademski građani, umetnici, lekari, profesori i sportisti. Gimnazija je oduvek imala vrlo zapaženu ulogu u kulturi i obrazovanju u Pančevu. Smatrana je najboljom pripremnom školom za visoko (fakultetsko) školovanje.

Klimavi počeci

Nije me zastrašivala ta reputacija zbog vere u moje sposobnosti da se nosim sa bilo kakvim obrazovnim zahtevima. Prvi izazov za mene nije bio akademske prirode, već logističke. Šta to znači? Naime, novopridošli učenici su bili podeljeni u osam odeljenja. Razredne starešine su mogli da biraju koga žele za svoje odelenje. Na kraju je ostala grupa đaka koju niko nije želeo. Sve muškarci. I ja sam bio među njima. Školska uprava je odlučila da formira dodatno odelenje (deveto) od ove grupe i za razrednog odredila relativno mladog profesora, Stanka Todorovića zvanog Teka.

I tako su započele moje gimnazijske godine, u društvu nepoželjnih. Možda zbog načina kako smo uobličeni postali smo ozloglašeni zbog neprimernog ponašanja. Čak sam i ja, „dobro dete”, bio pod uticajem ovog okruženja. Sećam se da sam jednom prilikom namerno slomio odvaljenu dasku klupe kao dokaz fizičke snage, pa me je poslužitelj Živa odveo kod direktora na raport. Ja sam se uplašio da će me izbaciti iz škole, što se na sreću nije desilo, predpostavljam intervencijom Stanka Todorovića. Drugom prilikom sam se potukao. Bila je to žestoka tuča zato što je moj protivnik trenirao karate ali sam se dobro držao. Posle toga je održan roditeljski sastanak na kojem smo prisustvovali i mi učenici. Majka moga protivnika je izjavila da su joj sina pretukli i zahtevala je da se krivci kazne. Niko me nije izdao, tako da sam se opet „izvukao.” Ali nakon ovih događaja, sam se „probudio” i prestao sa nestašlucima.

Moj život bi bio drugačiji da sam izbačen iz škole. Vrlo sam zahvalan profesoru Stanku Todoreviću i direktoru Nađ-Šivo Zoltanu, koji su mi dali mogućnost, umesto da me načine žrtvenim jarcem u pokušaju da obuzdaju razuzdanost I9. Dobro sam upamtio ovu lekciju i postao đak za primer pa sam čak izabran i u učeničko veće te školske godine. U toj ulozi pokušao sam pomoći drugu iz osnovne škole, da mu bude dozvoljeno da nastavi kao učenik Gimnazije uprkos lošim ocenama i nedolasku na nastavu. Nisam uspeo i on je izbačen. Posle toga sudbina mu nije bila naklonjena. Pitam se da li bi imao drugačiji, povoljniji životni put da mu je pružena druga šansa, kao meni.

Karate karijera

Karate klub Dinamo osnovan je iste godine kada sam stigao u Pančevo. Posle četiri godine koje sam proveo baveći se gimnastikom, bio sam spreman za borilački sport. Moje telo je „pucalo” od snage i izdržljivosti. Bio sam toliko uzbuđen da sam se jedva uzdržavao. Treneri su bili svetski poznata braća Jorga, koji su već tada bili legende u svetu karatea. Pored toga su bili lekari i profesori na Medicinskom fakultetu u Beogradu, što je bila idealna kombinacija za mladog čoveka poput mene u potrazi za muškim uzorima izvan porodice. Došao sam u klub obučen u karate uniformu (zvali smo je kimono) i moj trening je započeo. Trčali smo u krugovima oko sale, vežbali osnovne stavove, udarce rukom i nogom, i blokove. Viši stepen treninga uključivao je takozvanu katu, koja je formalizovan niz pokreta koji predstavljaju različite ofanzivne i defanzivne položaje i sparinge. Nakon svakog treninga imao sam krvarenje iz nosa, najverovatnije zbog krajnje iscrpljenosti. Ja sam trenirao godinu dana, a zatim sam naglo prestao u vreme kada sam bio zapažen zbog napretka. Površni razlog mog odustajanja bila je preosetljivost na doživljeno nepoštovanje od starijeg brata Jorge. Naime, on je službeno otišao u Japan i saopštio da planira da svakom od nas donese japanski kimono, koji je tada bio na visokoj ceni u karate svetu. Iz nekog razloga ja ga nisam dobio, pa sam u znak protesta napustio klub. Jorga me je zvao nekoliko puta, no ja se nisam odazvao njegovim pozivima. Sada mislim da je pravi razlog mog odustajanja vezan za nesigurnost u moje sposobnosti da se uspešno takmičim i posvetim vreme neophodno za usavršavanje borilačkih veština. Iako kratkotrajna ta godina je imala duboki utisak na mene što govori i činjenica da sam samostalno nastavio sa karate treninzima tokom narednih godina. Moje mišićno pamćenje je bilo intezivno i dugotrajno, ostavljajući skoro trajan trag ovog značajnog iskustva u mom telu. Za vreme medicinskog fakulteta, taj isti brat Jorga je bio moj profesor iz predmeta medicinska higjena, ali nikada nismo razgovarali o događaju koji je okončao moju karate karijeru.

Leto na Jadranu

Školska godina se završila početkom juna 1970. Bio sam spreman za letnji odmor. Uputio sam se prema Jadranu, u Novi Vinodolski, sa grupom gimnazijalaca. Jedna od osoba je bila devojka mog prijatelja iz osnovne škole. On je došao da se pozdravi jer nije išao sa nama. Ona je bila privlačna i poznata po tome da je slobodno ispoljavala svoje romantične želje. Što se mene tiče, ja sam bio stidljiv i neiskusan sa devojkama. Putovali smo vozom čitavu noć. Ona je patila od migrenske glavobolje, a ja sam, saosećajna duša, pokušao da joj pomognem masažom i hladnim oblozima za glavu. Tokom tog procesa odjednom smo se poljubili. To je bio moj prvi romantični poljubac. Bio sam zbunjen, uzbuđen i u konfliktu zbog mog prijatelja čiju sam devojku poljubio. Ona me je privlačila magnetskom snagom ali moja nesigurnost i zbunjenost su me sprečili da se odam nagonskom porivu koji je dostizao vrhunac zahvaljujući pubetetskim godinama. Još jedna devojka iz naše grupe je otvoreno pokazivala interesovanje za mene. Ona mi se nije sviđala, i nisam reagovao na njeno udvaranje, što ju je ljutilo. Tako su izgledali moji početni koraci u čudnom svetu romantične požude i komplikovanih pratećih emocija.

Ponovo u školi

Ubrzo je prošlo leto i počela nova školska godina. Moj razred je rasformiran a učenici su raspoređeni u nekoliko razreda. Ja sam „pripao” II9 i ponovo se ujedinio sa nekoliko drugarica i drugova iz osnovne škole. Naredne tri godine smo proveli bez većih promena. Sa mnogima sam uspostavio bliže prijateljstvo i snažne veze. Dobro smo se svi slagali i podržavali. Naša razredna Danica Badalovski bila je ambiciozna i zaštitnički nastrojena prema svima nama, iako je imala i svoje miljenike. Bila je profesor biologije, što je jedan od mojih omiljenih predmeta. Želeo sam da je impresioniram svojim znanjem i interesovanjem. Sećam se dana (odnosno noći) kada je Muhamed Ali (mi smo ga još uvek zvali Kasijus Klej) boksovao protiv Džo Frejzera marta 1971. godine. Taj događaj je reklamiran kao Meč stoleća. Uzbuđenje je bilo veliko i mnogi ljudi su odlučili da gledaju direktan prenos koji se zbog vremenske razlike odvijao tokom noći. I ja sam bio u toj grupi, ali sam u čekanju meča učio biologiju i to iz pozajmljene knjige koja se koristila na fakultetu. Sećam se da je tema bila jetra. Ja sam se vrlo dobro spremio za čas i pukim slučajem profesorka Badalovska me je prozvala. Govorio sam o jetri sa takvim znanjem i sigurnošću daleko iznad očekivanog nivoa da su svi bili zapanjeni, kako profesorka, tako i učenici. Profesorka Badalovska obično nije pokazivala svoja osećanja ali tom prilikom nije mogla da se uzdrži. Ja sam se toliko poneo tim uspehom da sam spremio i maturski rad o jetri.

Ovaj primer me podseća na moju kompulsivnu prirodu, usmerenost ka cilju do krajnosti, sa pozitivnim i negativnim posledicama. Tokom života sam postigao više uspeha zahvaljujući toj osobini, ali sam postao i sklon preteranom umoru i sagorevanju, posebno u kasnijim godinama. Zbog toga sam odlučio da se promenim i živim na uravnoteženiji način uvodeći odmor, zabavne aktivnosti, meditaciju i igru u svoju dnevnu rutinu. Ipak smatram da sam u „najboljem izdanju” (da li je to zbog oslobađanja dodatnog dopamina u mom mozgu?) kada imam određen cilj kojem sam potpuno posvećen.

Vanškolske aktivnosti

Tokom srednjoškolskih godina, bio sam manje u kompulzivnom izdanju nego kasnije u životu. Kao promer spomenuću druga, koji je živeo u blizini zgrade Gimnazije. Često sam svraćao kod njega zato što je bilo lako i zato što je on voleo druženje (ne toliko i učenje) pa smo provodili dane (a nekada i večeri) u raznoraznim vanškolskim aktivnostima. Moj drug je bio dobar sportista. Mene su zanimali fudbal i košarka. Pripadali smo istim timovima i išli zajedno na utakmice. Imali smo i svoje tajne. Na primer, poker, što je bila zabranjena igra u tim godinama. Pravili smo detaljne planove o igračima, lokaciji, novcu, itd. Mislim da nas nikada nisu uhvatili, ali smo se očigledno igrali vatrom iliti ruskim ruletom.

Često sam odlazio u Američku biblioteku u Beogradu, najmanje jednom mesečno. Autostop je u tim godinama bio pristupačan i prihvaćen način prevoza. Ušao bih u zgradu sa osećajem strahopoštovanja. Zadivljeno sam gledao uredno katalogizirane knjige i časopise, muzičke ploče, itd. Bilo je to utočište od svakodnevnice. Posebno me je privlačila Kalifornija. Zamišljao sam da pohađam Berkli ili Stanford fakultete. Zavideo sam studentima koje su me gledali sa fotografija iz magazina, ležerno ležeći na travnjacima studentskog grada. To je za mene bio nedostupan svet o kojem sam samo mogao da sanjarim dolazeći u biblioteku.

Duga kosa

Duga kosa u šezdesetim i sedamdesetim godinama je bila simbol pobune protiv društva, tradicije i krutih pravila. Kopirali smo trendove koji su dolazili iz zapadnih zemalja, zajedno sa rok muzikom i „seksualnom revolucijom”. Ali to nije bilo lako. U početku su prvi momci sa dugom kosom u Pančevu bili prisiljeni da se ošišaju vrlo kratko, a ponekad su čak i fizički napadani. Kad sam započeo gimnaziju, duga kosa je bila prihvaćenija u društvu, ali ne i u školi. Ja sam bio uporan i nisam hteo da se šišam, a pomoć u tome mi je stigla sa neočekivane strane, od mog oca. On je obično bio relativno konzervativan, konformista, ali ne kad je reč o dugoj kosi. Došao je na roditeljski sastanak gde je duga kosa bila glavna tema razgovora. Pitao je da li postoji pisani školski pravilnik protiv nošenja duge kose. Rečeno je da ga nema. Posle toga je jednostavno izjavio da ne vidi razlog da i dalje razgovaraju o tvoj temi. Istrajao sam uz pomoć oca i nosio dugu kosu još puno godina.

Nastavak u subotu, 21. maja; pročitajte ovde.