Na adresu našeg saradnika iz Kovina Slobodana Dukića u selu Šumarak u ovoj opštini, stigla je 4. maja tužba radi naknade nematerijalne štete, koju je podnela direktorka Predškolske ustanove „Naša radost” iz Kovina Aleksandra Alavanja. Dotična se sudskoj vlasti Republike Srbije požalila na našeg dopisnika da joj je navodno povredio ugled i čast navodima iznetim u tekstu Žalosni događaji u kovinskoj PU „Naša radost”, koji je na našem sajtu objavljen 23. maja 2022. godine. Boli koje je njenoj duši izazvao ovaj tekst, mogla bi da umanji suma od 150.000 RSD, koliko traži od Dukića, a što bi bila „simbolična satisfakcija tužiljinom trpljenju prouzrokovanim iznošenjem uvredljivih reči”.
Ona smatra da su o njoj iznete „netačne informacije”, da joj je ime pomenuto „u negativnom kontekstu” i da je „izjavama u tekstu, tužilac uvredio, ponizio i omalovažio tužilju”. Uzgred, Dukić nije tužilac nego tuženi, ali to je samo prva od serije greški koje je načinio sastavljač tužbe i Alavanjin zastupnik, advokat iz Beograda Bogdan Jokić. Već u sledećem pasusu, Jokić nastavlja u istom stilu: „Tužilac je iznošenjem neistina vezanih za lik i delo tužilje…”, a da nije reč o slučajnom previdu dokazuje i rečenica kojom Jokić, jednostavno rečeno, briljira, i za koju mu naša redakcija upućuje nedvosmislenu podršku: „Tuženi je nakon spoznaje o objavljenim navodima bio u stanju šoka i uznemirenosti i on i u momentu podnošenja ove tužbe trpi štetne posledice koje je izvesno da će ih trpeti i u budućnosti”. Apsolutno tačno, umesto da se s punom novinarskom pažnjom posveti profesionalnom obavljanju novinarskih zadataka, u odbrani javnog interesa i opšteg dobra, tuženi Dukić će tokom narednih meseci morati da deo svog vremena i energije, i svojih materijalnih, emotivnih i drugih resursa koristi braneći se od navoda iz ove neuredne tužbe.
Jokić dalje u tekstu tužbe iznosi i zanimljivu, mada teško objašnjivu tezu: „Imajući u vidu uvredljive reči kritične prilike, koje je tuženi uputio tužilji…” (možda je, valjda je, hteo da kaže prirode umesto prilike?), da bi pri samom kraju, pre predloga presude, promašio i padež: „Objavljivanjem spornih informacija koje se odnose na tužilja…”
Ali, vratimo se delovima Alavanjine tužbe koji pretenduju da budu ozbiljni: „U nastavku teksta pominje se tužilja u kontekstu da prikuplja novac od dece, učenika, za svoje lične, familijarne potrebe, da sebi i svojoj porodici kupuje parfeme i slične predmete, a sve od novca koji je navodno skupljen za potrebe vrtića”. Potrebno je dopisati taj nastavak teksta, jer on jednostavno, ne postoji: Dukić nigde nije spomenuo prikupljanje novca od dece. Na stranu što deca predškolskog uzrasta nisu učenici…
Alavanja dalje, kroz tužbu koju je sastavio Jokić, predlaže dokaz: saslušanje tužioca u svojstvu parnične strane, zatim tuženog, svedoka Sare Sekelj, svedoka Nine Kozice i svedoka sveštenika Zoran Mumović.
U finalu, ili možda na početku, signifikantno je da je Jokić tužbu uputio Osnovnom sudu u Smederevu, tj. njegovoj Sudskoj jedinici u Kovinu, još 1. avgusta 2022. godine, dakle u zakonskom roku, ali na nenadležnu adresu. Verovatno je to razlog što je Viši sud u Beogradu, kao nadležan za medijske sporove, tek 26. aprila ove godine uputio dopis Dukiću da se, u roku od osam dana od prijema pismena, izjasni o navodima iz tužbe i sastavi odgovor na nju.
Kolega Slobodan Dukić u ekskluzivnoj izjavi za naš sajt kaže da sa nestrpljenjem očekuje početak suđenja, da će se rado odazvati pozivu Višeg suda u Beogradu i da će u najboljoj veri sarađivati na poslovima razrešenja ove parnice. On je o ovim događajima obavestio Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje će mu pružiti pravnu zaštitu.
