Trenutno u Srbiji oko 2.000 ljudi čeka na „poziv koji život znači”, poziv lekara koji će ih obavestiti da su stigli na red za transplataciju bolesnog organa. Među njima je i tridesetoro dece na dijalizi.
Na zaustavljanje transplantacionog programa uticala je korona, ali i to što su neustavnim proglašene odredbe Zakona o presađivanju ljudskih organa i Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, kao i neprimenjivanje postojećih odredbi ovih zakona.
Šta je Ustavni sud proglasio neustavnim?
Iz Zakona o presađivanju ljudskih organa izbrisan je član 23, a iz Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima član 28, koji su propisivali da smo svi potencijalni donatori organa ukoliko se za života ne izjasnimo drugačije.
Ove odredbe Ustavni sud je maja 2021. godine proglasio neustavnim jer „nisu u skladu sa pravnom sigurnošću jedne zemlje”.
Sud je 20. maja 2021. godine dao rok od šest meseci da se izmene sporni članovi, a kako izmene Zakona nije bilo, sporni članovi su izbrisani i to je objavljeno u Službenom glasniku 25. novembra 2021. godine.
Podsetimo, zakoni su usvojeni 2018. godine u Skupštini Srbije, uz burno negodovanje opozicije zbog uvođenja pretpostavljene saglasnosti koja podrazumeva da su svi punoletni građani Srbije potencijalni donatori organa, izuzev onih koji se za život ne izjasne drugačije, ili ako se nađu u stanju moždane smrti, da to ne učini njihova porodica.
Rasprava je nastavljena i nakon donošenja zakona, pa je Inicijativu za ispitivanje ustavnosti člana 23 Zakona o presađivanju ljudskih organa pokrenula pred Ustavnim sudom Srpska radikalna stranka 21. septembra 2018. godine.
Napomenimo da se u najvećem broju zemalja koje imaju uspešne programe transplantacije primenjuje pretpostavljena saglasnost. Među zemljama koje su usvojile taj model primenjuje je i Hrvatska, koja je po broju transplantacija među prvima u Evropi.
Saglasnost za doniranje organa
Usvajanjem zakona 2018. pretpostavljena saglasnost je zamenila do tada važeću tzv. informisanu saglasnost, koja je podrazumevala da su potencijalni donori samo oni koji se izjasne da njihovi organi u slučaju moždane smrti mogu da se uzmu za presađivanje. Potencijalni donori potpisivali su donorske kartice.
Vojnomedicinska akademija u Beogradu počela je da izdaje donorske kartice 2002. godine i prvo su je potpisali tadašnji načelnik VMA profesor Zoran Stanković i ministar zdravlja Tomica Milosavljević.
Vlasnici donorskih kartica te 2002. godine postale su i mnoge javne ličnosti koje su prihvatile da promovišu zaveštanje organa kao najhumaniju akciju. Snimljeni su i prvi spotovi. Snagom ličnih primera promoteri humanosti su ohrabrili mnoge građane i oslobodili predrasuda o transplantacijama.
Ali i tada, o želji da budete donor trebalo je da obavestite i porodicu, jer u slučaju moždane smrti, lekari bi, bez obzira na to da li imate ili ne potpisanu karticu, od njih tražili saglasnost da se vaši organi iskoriste za lečenje drugih ljudi.
Podršku donorstvu organa tada su dali i pojedini episkopi Srpske pravoslavne crkve. Episkop šabački vladika Lavrentije prvi je arhijerej SPC koji je zaveštao svoje organe. On je tada rekao da od sveg srca, kao i Srpska pravoslavna crkva, podržava donorstvo.
Zakon iz 2018. godine trebalo je da bude konačan znak da je postignut nacionalni koncenzus o doniranju organa i još jedna potvrda da smo kao društvo položili ispit zrelosti i humanosti.
Donošenjem tog Zakona, prestala je potreba za donorskim karticama.
Kako doći do saglasnosti porodice preminulog
Prema postojećem Zakonu iz koga je izbrisan član 23, više ne postoji pretpostavljena saglasnost da smo svi donori, već se porodice pitaju za odobrenje kada se za to steknu medicinski uslovi.
Pošto donorske kartice više nemaju funkciju, sada se saglasnost za doniranje organa preminule osobe jedino može dobiti od porodice.
Poslednji put saglasnost porodice za doniranje organa je zatražena (i dobijena!) u oktobru 2021. godine kada je ujedno i urađena poslednja transplantacija.
Postavlja se pitanje zašto se ta saglasnost više ne traži.
Član 10. Zakona o presađivanju ljudskih organa koji se odnosi na darivanje ljudskih organa propisuje:
Svaka stacionarna zdravstvena ustanova sa jedinicom intenzivnog lečenja (u daljem tekstu: zdravstvena ustanova za darivanje ljudskih organa) uspostavlja sistem i efikasne procedure za darivanje, odnosno pribavljanje ljudskih organa umrlih lica, u skladu sa najboljom medicinskom praksom.
Sistem i procedure iz stava 1. ovog člana obuhvataju kvalifikovani kadar, opremu i proceduru za utvrđivanje smrti, obezbeđenje odgovarajućeg pristanka za darivanje ljudskih organa (i tkiva tamo gde je primereno), optimalno zbrinjavanje i održavanje vitalnosti ljudskih organa davaoca, procenu podobnosti davaoca i ljudskih organa, kao i obezbeđenje brze dostupnosti odgovarajućih informacija za potrebe državne ili međunarodne razmene ljudskih organa.
Zdravstvena ustanova iz stava 1. ovog člana imenuje najmanje jednog koordinatora za darivanje ljudskih organa ili članove koordinacionog tima.
Svaka zdravstvena ustanova sa intezivnom negom trebalo bi da ima svoj tim, na čijem čelu je koordinator za pribavljanje ljudskih organa preminulih lica. Za sada, samo nekoliko velikih kliničkih centara je imenovalo koordinatore za transplantaciju.
Najveći broj zdravstvenih ustanova nema nadležnu osobu koja bi od porodica tražila saglasnost!
Borba pacijenata za goli život
Udruženje „Donorstvo je herojstvo” je u saradnji sa organizacijom Kreni-promeni pokrenulo peticiju „Donorstvo je herojstvo” kojom se poziva na „imenovanje koordinatora transplantacije u svim bolnicama u Republici Srbiji koji će, ukoliko se stvore medicinski uslovi, obavezno i uvek obaviti razgovor sa porodicom potencijalnog donora i zatražiti saglasnost”.
Napisali su otvoreno pismo pod naslovom „Apel za život – otvoreno pismo” koje prenosimo u celosti:
Zajedničko saopštenje i otvoreno pismo za predsednika države Aleksandra Vučića, premijerku Anu Branbić i ministra zdravlja Zlatibora Lončara
Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije (SOBIRS okuplja 29 udruženja koji se bave pravima i boljim uslovima za dijalizne i transplantirane pacijente)
Pantransplant – Udruženje transplantiranih Vojvodine
Sve za osmeh – Udruženje dece bubrežnih bolesnika i transplantiranih osoba
Donorstvo je herojstvo – Udruženje transplantiranih i pacijenata na listi čekanja
POSLEDNJI KRIK I JECAJ ZA ŽIVOT
Od početka godine u Srbiji nije izvršena nijedna transplantacije organa, dok je poslednja registrovana u oktobru 2021. godine. Ukupno, u Srbiji već više od pola godine nije transplantiran nijedan pacijent! Istovremeno, prema zvaničnim podacima Uprave za medicinu Ministarstva zdravlja, na listi čekanja nalazi se 820 ljudi koji čekaju na novi organ (jetra, bubreg, i srce) i još oko 1000 ljudi koji čekaju na transplantaciju rožnjače. Među njima je i 30 dece bubrežnih bolesnika na dijalizi.
Početkom marta Ministarstvu zdravlja predato je više od 11.000 potpisa prikupljenih u okviru inicijative „Donorstvo je herojstvo” kao apel za hitan prijem i sastanak u nadležnom Ministarstvu kako bi se kroz zajednički dijalog i hitno delovanje što pre pristupilo sistemskom rešavanju ovog problema. Nakon dva formalna sastanka sa Upravom za biomedicinu i državnim sekretarom, sve je međutim ostalo na neuverljivoj spremnosti da se reši problem sa Zakonom o presađivanju ljudskih organa i korona virusom kao izgovorom zašto se transplantacije u Srbiji ne rade.
Član 23. pomenutog Zakona o presađivanju ljudskih organa je proglašen neustavnim u maju 2021, kada je Ustavni sud ostavio rok inicijatoru Zakona, Upravi za biomedicinu, da sporni član koriguje. S obzirom na to da u predviđenom roku sporni član nije korigovan, potrebno je da Zakon nakon korekcije prođe čitavu proceduru, a sve što je bilo potrebno jeste preciznije definisati, kako se uvek radilo i kako će se raditi, da se porodice pitaju za saglasnost. Došli smo do poznate situacije na relaciji Ustavni sud – Uprava za biomedicinu – nisu napisali, nismo znali, po principu pojeo vuk magarca. Zbog ove sramne birokratske greške ljudi sa liste od oktobra nestaju, umiru.
Da podsetimo, broj urađenih transplantacija u Srbiji u 2021. godini bio je jednocifren, dok je u susednoj Hrvatskoj, urađeno 268 transplantacija! Na svetskoj lestvici smo na samom dnu, posle nas su Pakistan, Venecuela i Etiopija.
Da li život tridesetoro dece koji idu na dijalizu ne vredi i može da se pusti niz vodu? Zašto smo otpisani i gurnuti u smrt, zašto sistem ne želi članove društva koji će nakon transplantacije moći da doprinesu? Na sve to dijaliza je više desetina puta skuplja od transplantacije. Mesečni troškovi tretmana dijalize za 5.000 pacijenata okvirno iznose 4.000.000 evra. Transplantacija je jedina grana medicine gde je najeftiniji vid lečenja ujedno i najbolji za pacijenta.
Ogorčeni, otpisani i neutešni pitamo se, zašto nam se ugrožava osnovno ljudsko pravo, pravo na život? Zahtevamo da transplantacije u Srbiji nastave da se rade ODMAH i da se HITNO reše birokratske greške, zbog koje nismo krivi, a plaćamo je najskuplje, svojim životima.
Kontakt:
Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije (SOBIRS): Predsednik – Ljubinko Todorivić , 063/880-27-95;
Pantransplant – Udruženje transplantiranih Vojvodine: Predsednik: Marinko Divljak, 060/577-62-53;
Ova udruženja su 4. jula održala javni skup „Apel za život” na Andrićevom vencu, a njihov predlog rešenja problema koji se odnosi na Zakon, kao i ostali zahtevi koji se odnose na transplantaciju i dijalizu, predat je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.
