U proleće 2008. godine, nakon što je „Hajneken” od „Efesa” kupio većinski udeo u „Pančevačkoj pivari“, i postao njen vlasnik, ova korporacija je ugasila proizvodnju u pančevačkoj fabrici, otpustila sve preostale radnike sem nekoliko menadžera, i ubrzo zatim obustavila proizvodnju jedinog preostalog brenda „Pančevačke pivare“, koji je nosio ime osnivača pivare iz sredine 19. veka – Vajfert. Tako je nakon više od 150 godina proizvodnje piva u Vajfertovoj pivari, i više od 280 godina od kako je pivo počelo da se pravi i toči u Pančevu, ovaj grad ostao bez značajnog industrijskog kapaciteta i bez jednog od ključnih kulturnih i identitetskih simbola. Ćutanje koje je usledilo samo je naglasilo ogroman jaz između višedecenijskih nastojanja da se pivara i kultura konzumiranja piva tradicionalizuju i iskoriste u reprezentaciji grada kao industrijskog središta, kao multikulturalne sredine sa urbanim senzibilitetom i značajnim habsburškim nasleđem, i društvene paralize kojom je grad otpratio zatvaranje pivare. Stidljivi pokušaj učinjen je 2015. godine, da se njen najpoznatiji vlasnik Georg (Đorđe) Vajfert reinstalira u javnom sećanju grada kroz manifestaciju dominantno zabavnog i potrošačkog karaktera. Kako se mogu protumačiti duboko, neugodno ćutanje i tišina koji su pratili „smrt” jedne od najvažnijih ekonomskih i socijalnih institucija u Pančevu i okolini, odsustvo ma kakve javne rasprave, ali i nepostojanje ma kakvog artikulisanog neoficijelnog diskursa o ovom gubitku. Polazeći od pretpostavke da je svaki način govorenja istovremeno i način negovorenja, možemo se zapitati kakva je socijalna dinamika suprotnog procesa u konkretnom društveno-ekonomsko-političko-kulturnom kontekstu. Drugim rečima, koja je uloga društvenog ne-sećanja i šta možemo pročitati iz ovog negovorenja, potiskivanja, namernog zaborava?
O Pančevu kao industrijskom mestu
Tokom decenija i vekova industrijskog razvoja stanovnici Pančeva su formirali osećaj o sebi i predstave o sebi, koje su bile čvrsto povezane sa svetom rada i industrijske proizvodnje, i ekonomskim prosperitetom, izraženim u gradskom pejsažu, institucijama gradskog života i svakodnevnim aktivnostima. U 19. i 20. veku Pančevo je razvijeno u značajan industrijski centar. Pored solare, svilare, žitnog magacina i pivare, koji se spominju u 18. veku, tokom devetnaestog veka na privrednu mapu grada upisuju se fabrika likera (1827) i fabrika ulja (1830), zatim prvi parni mlin (1844), pa još jedna tvornica likera (1880). [1] U periodu između dva svetska rata oblikovan je visoki industrijski profil grada, koji je posle rata dodatno razvijen. U međuratnom periodu otvorene su, između ostalih, fabrika sijalica (1931), fabrika stakla (1932), industrija nameštaja Antonov (1934.), fabrika skroba i fabrika aviona „Utva” (1937), predionica (1938). [2] U posleratnom periodu počele su sa radom krznara (1953), fabrika obuće (1955), i oformljen je naftno-hemijski prerađivački kompleks koji čine tri fabrike: azotara (1962), rafinerija (1968) i petrohemija (1977). [3] U socijalizmu, grad je bio primer industrijskog socijalizma, i oličavao ekonomski prosperitet drugačijeg modela u odnosu na razvijeni Zapad.
Vajfertova pivara na razmeđi 19. i 20. veka
Većina zvaničnih, istoriografskih i publicističkih narativa o istoriji i socijalnom profilu grada stavljali su u prvi plan ekonomsku snagu i raznovrsnost privrednih delatnosti, koje su proizvodile dinamičan socijalni i kulturni život, od devetnaestog veka do danas (up. Luka Ilić, 1995 (1885), Nikola Milutinović, 1922, Feliks Mileker,1994 (1925), Mihovil Tomandl, 2003). Tako se sudbina grada može čitati i kao kao metafora ekonomskog razvoja i pada cele Srbije: od devetnaestovekovnog centra zanatsko-trgovačke privrede, preko međuratne industrijalizacije, posleratne industrijske modernizacije, odsustva klasnih tenzija i konflikata u socijalizmu, ekoloških problema koji su se javljali kao konsekvenca industrijskog rasta i razvoja ekoloških pokreta i partija, zastoja u funkcionisanju privrede tokom ratnih devedesetih i devastacije privrednih kapaciteta tokom NATO bombardovanja, do konačnog urušavanja industrije u periodu privatizacija.
Napredujuća deindustrijalizacija nastupila je tokom devedesetih, a nastavila se, nasuprot dominantnom ekonomskom i društvenom narativu o tranziciji „u kapitalizam”, i nakon 2000. godine, serijom neuspelih privatizacija, i stagnacijom i urušavanjem preostalih preduzeća za koja niko nije bio zainteresovan. Od nekada moćne privrede, koju su činili fabrika aviona „Utva”, Industrija stakla „Pančevo”, tekstilne fabrike „Trudbenik”, „Banaćanka”, fabrika sijalica „Tesla”, fabrika nameštaja „Gaj”, obuće „Ivo Kurjački”, hemijskih proizvoda „Panonija”, svilara, krznara, kudeljara, pekara, i na desetine zanatsko-uslužnih radnji, te čuvena „južna zona” (Rafinerija nafte, Azotara i Petrohemija), ostao je samo naftno-hemijski kompleks, oličen u tri fabrike, od kojih je Rafineriju otkupila ruska kompanija, a sudbina Petrohemije i Azotare ostaje pod znakom pitanja. Bez ideje o sistemskom ekonomskom preorijentisanju grada, uz sporadične i na mahove inicijative pojedinaca i nadležnih i/ili zainteresovanih pojedinaca, mogu se primetiti kretanja u pravcu iskorišćavanja nekadašnjeg industrijskog iskustva kroz koncept „industrijskog nasleđa”, na čijoj se osnovi dalje može razviti niz uslužnih delatnosti, pre svega turizam, u oba dominanta vida: sofisticirani, „kulturni”, i narodski – gastronomski i festivalski.
Pivara
Pored solare i žitnog magacina, pivara je predstavljala jedan od prvih industrijskih objekata, čija genealogija seže u 18. vek. Po nekim izvorima i interpretacijama, postojala je od „davne 1722. godine”, čak i pre nego što je Pančevo administrativno dobilo status grada 1794. godine, a ovo mu je kasnije donosilo laskav epitet mesta u kome se nalazi „najstarija pivara na Balkanu”. Ova mala istorijska mistifikacija zasnovana je na činjenici da, po istorijskim izvorima, proizvodnja piva u gradu seže na sam početak XVIII veka, tačnije u 1722. godinu, ali to nije neposredno povezano sa zgradom pivare kakvu danas poznajemo, i koja je pod imenom Vajfertove pivare krasila gravire i razglednice Pančeva. [4] Najslavnije doba ova fabrika je doživela u periodu od druge polovine 19. veka do Drugog svetskog rata, kada je bila u vlasništvu porodice Vajfert, koji su značajno unapredili proizvodnju, uveli najmodernije nemačke tehnologije tog vremena u obe svoje pivare, pančevačkoj i beogradskoj, i proširili prodaju daleko izvan Pančeva i okoline. Georgije Milošević, lokalni hroničar, o tome piše: „Po prelasku u ruke Vajfertovih počinje zlatno doba pančevačke pivare. Vajfertovo pivo se pije u Beču, Budimu, Pešti, Požunu i Beogradu, ali i na srpsko-turskom ratištu. Povodom oslobađanja Skoplja 1912. godine Đorđe Vajfert, nekadašnji konjanik, poslao je srpskoj vojsci vagon piva”. [5] Iz tog vremena ostao je i slogan: „Ko najbolje pivo bira, Vajfertovo konzumira”, a vrlo je verovatno da se i rašireni gradski narativ o Beograđanima koji dolaze u Pančevo „da popiju pivo i pojedu perece u Vajfertovoj pivari” može povezati sa ovim vremenom najveće slave i ugleda grada. U zgradi stare pivare, objedinjene su dve važne kulturne tradicije, koje su godinama, možda sa rubova kulturne orbite ali ipak primetno, oblikovali kulturni identitet Pančeva i samopoimanje njegovih žitelja. Ona je baštinila respektabilnu tradiciju više od dva i po veka proizvodnje piva u gradu, a široki značenjski kompleks koji je proizvodnju i konzumiranje piva u Pančevu povezivao sa odlikama „urbanosti” i „građanstva” je tokom celog XX veka imao veliku identitetsku vrednost. [6] Posle Drugog svetskog rata, fabrika je nacionalizovana, da bi početkom devedesetih prošla kroz svojinsku transformaciju i postala akcionarsko društvo, u kome su zaposleni imali većinski paket akcija. Posle 2000. prodata je stranom partneru, turskom „Efesu”, 2004. godine, da bi 2008. „Efes” prodao većinski paket akcija „Hajnekenu”. Obe zgrade pivare, i stara i nova, ozbiljno su oštećene u požarima 2005. i 2010. godine.
Sreda, 6. april 2005. godine: Požar u Vajfertovoj pivari
Ono što je predstavljeno kao „uspešna priča” za „Efes”, prilikom prve privatizacije – sređivanje, automatizacija proizvodnog procesa, uvođenje firme u red, saobražavanje formatu kompanije, tehnološko usavršavanje – bila je teška priča, bolno iskustvo i priča o gubitku za veliki deo radnika. Neki su izgubili posao, neki su bili premešteni, imali su osećaj niže vrednosti u odnosu na nove vlasnike i strance zaposlene u menadžmentu, stekli su novi osećaj nesigurnosti i, kako je rekao jedan od njih, iskustvo „ograničavanja slobode”… Automatizacija je pospešila deindustrijalizaciju, pošto je drastično smanjila broj radnika potrebnih za obavljanje radnog procesa, udovoljavajući zahtevu za „efikasnošću”, koji je jedan od bitnih elemenata neoliberalnih politika. Osećaj gubitka koji su radnici počeli osećati na radnom mestu, sve se češće pretvarao u gubitak posla samog, a to je konsekventno pospešilo nastajanje ličnih drama i gubitaka – razvodi, alkohol, nasilje, očaj, kako pokazuje literatura o posledicama deindustrijalizacije, verni su pratilac ovog procesa. Najčešće ova sumorna dimenzija stvarnosti ostaje u domenu privatnosti, i retko izbija u javnost, ali u Pančevu je u junu 2013. jedan očajan bivši radnik pivare pretnjom oružjem pokušao da izdejstvuje prijem kod gradonačelnika, i razgovor o svom teškom ekonomskom i socijalnom položaju. Pažnja je trajala koliko i prosečan novinski naslov danas – jedan, najduže dva dana, a onda je ponovo zavladao muk.
Napomene: Oprema redakcijska. Drugi deo biće objavljen u četvrtak. Tekst je preuzet sa sajta https://www.komunalinks.com
[1] http://www.arhivpancevo.org.rs/ist03.htm (pristupljeno 9. 10. 2013).
[2] http://www.arhivpancevo.org.rs/ist04.htm (pristupljeno 9. 10. 2013).
[3] [4]http://www.arhivpancevo.org.rs/ist04.htm (pristupljeno 9. 10. 2013).
[4] Ovaj podatak se odnosi na izdavanje dozvole za proizvodnju piva, koja je te godine izdata Abrahamu Kepišu. (Koršoš, Trifu, 1972) Kepiš je imao pivaru na mestu današnje Vajfertove pivare, sagrađene tek sredinom XIX veka, ali na kojoj je, iz nepoznatih razloga, stajala godina 1722. Tako je nadalje popularno tumačeno da je Vajfertova pivara sagrađena 1722, te da je u pitanju „najstarija pivara na Balkanu”. Naravno da je ova krivotvorena istorijska činjenica kasnije neproblematično prihvaćena od svih koji su mogli njome da manipulišu kako bi se što lepše „predstavili drugima” – od generacija gradskih predstavnika do starog i novog rukovodstva pivare – i postala deo gradske mitologije prerušene u istoriju.
[5] Georgije Milošević, „Nekrolog staroj pivari”, Pančevac 4420, 22. 9. 2011, http://pancevac-online.rs/index.php?module=article&issue_id=364&id=54290&comment=true (pristupljeno 9. 10. 2013).
[6] Konzumiranje piva je dvojako funkcionisalo kao marker „različitosti”. S jedne strane je granica povlačena prema seoskom stanovništvu i ruralnim obrascima izbora pića i načina pijenja (seljaci su uglavnom pili ono što su i proizvodili: rakiju i vino, dok je pivo u Srbiji bilo industrijsko piće, vezano za gradove, radničku kulturu, masovnu zabavu i, uglavnom, strane proivođače). S druge strane, urbane legende o tome kako su ljudi „iz Srbije” dolazili u Pančevo lađama, „da pojedu perecu i popiju kriglu piva u Vajfertovoj pivari, dok se odmaraju od kupovine i razgledanja izloga, punih evropske robe iz Beča i Pešte”, svedoče nam o postojanju pseudo-imperijalnog osećanja „austrijskosti”, koji se ispoljavao prema ljudima koji su dolazili s druge strane Dunava, i bili deo Otomanske imperije. Ovaj osećaj bitnosti i više vrednosti se ispoljavao prema ljudima koji su dolazili s druge strane Dunava, čak i kada je prema njima istovremeno ispoljavano i nacionalno saosećanje (up. Erdei, 2012: 124-125).
