Dejvid Bouvi i rađanje globalne ekologije

Početkom sedamdesetih, američki Apolo program je, nakratko, pružio nadu da će poseta Mesecu za čovečanstvo postati rutinska stvar. Neslućene mogućnosti kompjutera su počele da se otkrivaju, a kulturni bunt mladih je izazivao dotadašnje društvene vrednosti i norme.

Bouvijev izmišljeni alter ego, Zigi Stardast, otelotvorio je u sebi sve ove revolucionarne događaje. Zigi je androgena rok zvezda iz svemira, sa ofarbanom crvenom kosom, jakom šminkom, obučen u odeću inspirisanu japanskim kabuki pozorištem.

Iako fasciniran svemirskom tehnologijom, Bouvi je istovremeno shvatio i opasnost od mogućnosti otvaranja Pandorine kutije do koje bi moglo doći u slučaju njene zloupotrebe. Taj strah je predstavio kroz Zigija Stardasta. Prva pesma na albumu Pet godina, upozorava da „Zemlja zaista umire”. To nije samo zbog atmosfere Hladnog rata, zbog koje perspektiva veštačkog armagedona kroz nuklearni rat nikad nije bila daleka. Strahovi od ekološke krize i prenaseljenosti su takođe počeli da dobijaju slične apokaliptične razmere.

Slučajno ili ne, ali dan lansiranja Zigija Stardasta u svet se poklopio sa poslednjim danom skupa u Švedskoj na kojem se raspravljalo o budućnosti naše planete. Stokholmska konferencija, koja je počela 5. juna 1972. godine, bila je prva konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovom okruženju i polazna tačka za globalno upravljanje životnom sredinom.

I poput Bouvijevog albuma, konferencija u Stokholmu je počela usred suprotstavljenih emocija: nade u probuđenu ekološku svest i tehnoloških mogućnosti naspram straha od globalnog sukoba i planetarnog kolapsa.

Sanjarenje Mesečevog doba (Moonage Daydream)

Stvaranju Zigija Stardasta je prethodila Bouvijeva fascinacija svemirom. U junu 1969. godine objavljen je njegov prvi hit singl Svemirska neobičnost (Space Oddity). To je pesma o astronautu, majoru Tomu, koji je izgubio kontakt sa zemaljskom kontrolom dok je gledao Zemlju izdaleka u svojoj „limenci”.

Kao što je Bouvi jasno shvatio, svemirski program Apolo je bio centralno presudan za rađanje i rani rast globalnog pokreta za zaštitu životne sredine. Tokom ekspedicija na Mesec sa ljudskom posadom, Zemlja je prvi put fotografisana iz svemira. Najpoznatija fotografija „Izlazak Zemlje” („Earthrise”), snimljena za Božić 1968. godine, kamerom hasselblad, koju je načinila posada Apola 8, prikazuje našu planetu kako se uzdiže iznad beživotnog pejsaža Meseca, poput Sunca na horizontu.

Astronauti Frenk Borman, Džejms Levl i Vilijam Anders bili su prvi ljudi koji su izašli izvan Zemljine orbite, a nova satelitska tehnologija je omogućila da se njihove svemirske avanture prate putem televizijskog prenosa. Pola godine kasnije, prvo sletanje na Mesec privuklo je publiku širom sveta, nudeći onima koji su gledali dalje spektakularne poglede na Zemlju.

Te slike su odjeknule među novom generacijom ekologa. Po rečima istoričara Roberta Pulia (Robert Pooli), „to je dalo ljudima sliku za razmišljanje”, a Frenk Vajt (Frank White) je skovao termin „Efekat šire perspektive” (Overview Effect) da bi opisao kognitivni pomak u svesti koji je rezultat iskustva posmatranja Zemlje iz orbite ili Meseca. Kako kaže Petsko: „Cela naša planeta odjednom je, na ovoj slici, izgledala sićušna, ranjiva i neverovatno usamljena naspram ogromnog crnila kosmosa. Takođe se činila celom na način koji nijedna mapa nije mogla da ilustruje. Regionalni sukobi i sitne razlike mogu se odbaciti kao trivijalne u poređenju sa opasnostima po životnu sredinu koje su pretile celom čovečanstvu, putujući zajedno kroz prazninu na ovom mermeru krhkog izgleda”. Fotografija je živopisno poništila veštačko odvajanje čoveka od prirode i ljudsko samouzvišenje koje je do tada dominiralo odnosom čoveka i prirode. U pozadini sve većeg broja naučnih dokaza o degradaciji životne sredine i kasnijem porastu ekološkog aktivizma 1960-ih, slika sada nije postala simbol iskoristivosti planete, već, naprotiv, njene konačnosti, krhkosti i ranjivosti.

Ljudi su postali svesni da je život na njihovoj planeti međusobno povezan, ograničen i ranjiv.

Pet godina

Veličanstveno otvaranje, uvodna pesma albuma Zigija Stardasta Pet godina predstavlja sveobuhvatnu temu albuma: predstojeća apokaliptična katastrofa će uništiti Zemlju za pet godina i uplakani „spiker“ na televiziji potvrđuje da je smak sveta blizu jer „Zemlja zaista umire”.

Tih 1970-ih, kisele kiše su uništavale šume. Ptice su umirale od trovanja DDT-om, a zemlje su se borile sa izlivanjem nafte, kontaminacijom nastalom testiranjem nuklearnog oružja i štetom po životnu sredinu nastalom tokom Vijetnamskog rata. Zagađenje vazduha prelazilo je granice i nanosilo štetu susednim zemljama.

U Švedskoj, ključni trenutak za buđenje ekološke svesti je došao nešto ranije, u jesen 1967. godine. Tada je naučnik Svante Oden u članku, u najvećem švedskom jutarnjem listu Dagens Nyheter, objavio otkriće da je pojava kiselih kiša uzrokovana emisijom sumpor-dioksida iz cele Evrope. Oden se smatra ocem istraživanja kiselih kiša. Objavljivanje Odenovog otkrića odmah je izazvalo pometnju u javnosti i mahnitu poličku akciju.

Inspirisani debatom kod kuće, švedske diplomate su predložile Ujedinjenim nacijama da se organizuje svetska ekološka konferencija.

Stokholm 1972. – rađanje modernog međunarodnog prava zaštite životne sredine i ekološke diplomatije

Nа pоčеtku Stоkhоlmskе kоnfеrеnciје, nа kојој је učеstvоvаlо 113 držаvа, 5. јun prоglаšеn је zа Svеtski dаn zаštitе živоtnе srеdinе.

Konferencija u Stokholmu je bila međunarodni skup na kome je prvi put skrenuta pažnja na potrebu očuvanja prirodnih staništa kako bi se došlo do trajnog poboljšanja životnih uslova za sve, kao i na potrebu za međunarodnom saradnjom da bi se to postiglo. Akcenat je bio na rešavanju ekoloških problema, ali uz uvažavanje faktora socijalne, ekonomske i razvojne politike.

Iste godine, Rimski klub je objavio svoj izveštaj o „Granicama rasta”, koji je privukao ogromnu pažnju u klimi Stokholmske konferencije i naftne krize ranih sedamdesetih. Formulisana je Stokholmska deklaracija koju su usvojili na konferenciji zajedno industrijalizovane zemlje i zemlje u razvoju. Ovaj dokument sadrži principe zaštite i razvoja životne sredine, kao i praktične preporuke za njihovu primenu. Može se smatrati jednim od kamena temeljaca međunarodne politike koja će postati poznata kao „održivi razvoj”. Konferencija je iste godine dovela do uspostavljanja Programa UN za životnu sredinu (UNEP), sa sedištem u Najrobiju, Kenija. Globalni sistem za praćenje, Earthvatch, takođe je postavljen i od tada je integrisan u UNEP.

Konferencija je održana pod sloganom: „Samo je jedna Zemlja!”

Stokholm 50 plus – Nije lako (It ain’t easy)

Globalna konferencija „Stokholm +50: zdrava planeta za prosperitet svih – naša odgovornost, naša prilika” povodom obeležavanja 50 godina od prve konferencije, održana je 2. i 3. juna 2022. godine u Stokholmu.

Na konferenciji se raspravljalo o tome kako ubrzati agendu za 2030. i ciljeve održivog razvoja.

Ključne preporuke konferencije bi trebalo da budu smernice za Konferenciju o klimatskim promenama koja se održava od 6. do 16. juna 2022.g. u Bonu.

Naročito Preporuka 3, koja glasi:

„Usvojiti sistemske promene u načinu na koji naš trenutni ekonomski sistem funkcioniše kako bi doprineli zdravoj planeti, postepeno ukinuti fosilna goriva i prepoznati potrebu za finansijskom i tehničkom podrškom ka pravednoj tranziciji”.

Ovo je značajan korak napred u odnosu na ishod prošlogodišnje Konferencije o klimatskim promenama u Glazgovu (COP26), obuhvativši sva fosilna goriva i potrebu za postupnim ukidanjem, a ne samo ukidanjem glavnog uzroka klimatske krize.

Preporuke uključuju potrebu da se prizna i primeni pravo na čistu, zdravu i održivu životnu sredinu – naglasak je na pravima!

Zato je naglašeno da moramo „ojačati nacionalnu implementaciju postojećih obaveza za zdravu planetu, kao i povećanje podrške i razvoja kapaciteta, pristupa i finansiranja ekološki prihvatljivih tehnologija”.

Poslata je jasna poruka: „Uskladite javne i privatne finansijske tokove sa obavezama u vezi sa životnom sredinom, klimom i održivim razvojem, prenamenite subvencije štetne po životnu sredinu, podržite ekonomsku diversifikaciju poštujući obavezu mobilizacije sto milijardi američkih dolara svake godine za finansiranje klimatskih promena za zemlje u razvoju”. Ipak, ovih sto milijardi američkih dolara bio je cilj do 2020. i to je minimum, a ne ozbiljan odraz onoga što je potrebno.

Preporuke pozivaju sve nas da ojačamo i ponovo osnažimo multilateralni sistem, uključujući i priznavanje međugeneracijske odgovornosti – što je novi način da se kaže „slušajte mlade ljude”.

Poruka konferencije:„Zamislite ponovo, kreirajte iznova, obnovite!”

Crna zvezda

Poslednji dan prve stokholmske konferencije, 16. jun 1972. godine bio je dan kada su Zigi Stardast i pauci sa Marsa pušteni u svet. Pedeset godina kasnije, nade i strahovi evocirani ovim albumom su i dalje uznemirujuće prisutni, posebno usred pojačanih nuklearnih tenzija nakon ruske invazije na Ukrajinu.

Šta bi Bouvi danas rekao o sudbini Zemlje?

Neke tragove o tome je ostavio u svom poslednjem albumu Blackstar. U centru Blackstar videa je prazno svemirsko odelo, koje trepće ka liku majora Toma u filmovima Space Oddity i Ashes to Ashes.

To je izrazito sumoran eho revolucionarnog vremena kada su ljudi prvi put hodali po Mesecu.

Dejvid Bouvi je položio na počinak ličnost Zigija Stardasta u julu 1973. godine, ali Zigijev uticaj odjekuje do danas.