Druga polovina aprila, naprednjački trip

Druga polovina aprila je počela naglašeno poltronski, a kako bi drugačije u zbijenim naprednjačim redovima: vrhunski intelektualac, nastavnik praktične nastave konobaristike i sticajem nesrećnih okolnosti narodni poslanik Željko Sušec, neko ko nas zastupa u najvišem predstavničkom telu Republike Srbije, našao je za shodno da se 17. aprila javi za reč i obrati narodu i senatu. Svoj kratak nastup na nacionalnoj frekvenciji povodom najave dolaska stranih investitora u tzv. Severnu industrijsku zonu iskoristio je za još jedan hvalospev mudroj, miroljubivoj, kakvoj-sve-ne politici predsednika Vučića i Vlade Republike Srbije, politici mira, stabilnosti, bezbednosti, povraćenog međunarodnog ugleda, a sve u interesu države i građana, naravno. Usput je optužio današnju opoziciju za pljačkaške privatizacije 12 preduzeća koja su rasparčana i rasprodata u našem gradu do 2012. godine, ali ništa, naravno, nije rekao o dramatično očajnom upravljanju Pančevom tokom poslednjih šest godina, a naročito od kad je donošenje odluka u političkom i ekonomskom životu južnog Banata palo na snažna pleća našeg druga Branka. Da li će do 2021. godine biti zaposleno 4.000 naših građana, što bi rekao Sušec, u halama podignutim na komunalno opremljenoj poljani između nove „Utve” i Nadine krivine, ostaje da se vidi. Pri tome se ne treba brinuti za deo posla koji treba da obave Nemce, oni ljudi se u to doznaju, ne bi im Nemačka onako izgledala da ne znaju, nego da vidimo kako će se u izazovima otvaranja novih radnih mesta snaći ovi naši kadrovi, politikanti i činovnici, zainteresovani za pogodnosti i sposobni do besvesti…

Sušecova mađija (Izvor: Youtube kanal Aleksandra Čupića, gorostasa profesionalnog novinarstva u južnom Banatu i Malovićevog vršačkog bota)

– Ne seri više, nego daj narodu posao. Ne seri više, zovi šefa i zaposli ovaj narod – tim rečima se neidentifikovani, a svakako iskreni i uzbuđeni građanin slobodnog grada Pančeva obratio gradonačelniku Saši Pavlovu, dok je ovaj besedio, sve sa značkom sa grbom Pančeva u levom reveru svog savršeno salivenog samostojećeg odela, na otvaranju nekog trandibala koji lokalna samouprava i Nacionalna služba za zapošljavanje zovu Sajam zapošljavanja. Nije da se Saša nije lecnuo pred par stotina ljudi okupljenih 18. aprila na sred Korzoa, naspram Šumareve kuće, upadica neznanca ga je malo omela i poremetila mu ritam obraćanja, zamucnuo je ovde i onde, ali se trudio da se to ne primeti. Umesto da je prišao i razgovarao sa nezadovoljnikom, što bi uradio svaki častan gradoupravitelj, Pavlov se pravio da ga nije čuo. A šta je bilo sa Sajmom? Ništa, kao i do sada. Niko ne može da kaže da nije održan, „SIZ za zapošljavanje” će da u godišnji izveštaj upiše ovaj ivent, a realna korist nikakva. Nijedan od prisutnih gradskih i vangradskih medija nije izvestio o incidentu (osim 013info koji je napisao da je „govor gradonačelnika nakratko bio prekinut povicima jednog našeg sugrađanina koji je glasno izrazio nezadovoljstvo nivoom investicija u gradu”)da li je potrebno reći?

Sašino obraćanje razdraganim sugrađanima na nečemu što se zove Sajam zapošljavanja

A onda, 23. aprila, Pančevci su imali prilike da prisustvuju jednom zaista nesvakidašnjem događaju – nekoj vrsti vojne parade u pokušaju. Uz upadljivu nazainteresovanost lokalnog stanovništva, možda zato što je ova demonstracija zakazana radnog dana u elitno radno vreme, kad na ulicama gotovo da nema žive duše (nema ih ni inače), elitna jedinica Vojske Srbije je malo bildovala mišiće, a sve povodom Dana armije, da ga tako nazovemo. Najbrojnija u publici bila su deca predškolskog uzrasta, koje su vaspitačice organizovano dovele, i stvarno je neverovatno da se mališanima već u tom uzrastu militarizuje svest, umesto da im se stvara odnos prema drugarima, prirodi, životinjama, uopšte lepom… Na svečanoj bini, podignutoj na Trgu slobode, pred postrojenim vojnicima i vojnikinjama, smenjivali su se govornici, od brigadnog generala Zorana Veličkovića, komandanta Specijalne brigade (obuka po svetskim standardima, namenski zadaci, povezanost sa narodom, suverenitet, teritorijalni integritet, agresija…), preko međ’ južnobanatskim pučanstvom ekstremno prepoznatljive Danijele Lončar, koja se predstavlja kao načelnica Južnobanatskog upravnog okruga (ona je bila u fazonu „branik otadžbine”), do zamenika gradonačelnika Predraga Živkovića (potpuno irelevantno, gomila fraza tipa „približiti vojsku građanima”). Spomenuti su svi unapređeni i nagrađeni ove godine u vasceloj vojsci, pa je usledio defile pincgauera, puhova, lend rovera, hamera, bornih oklopnih vozila i drugih kamiona, sve na gumama, gusenice nisu mrvile asfalt, što jes’ jes’. Momci u maskirnim uniformama, snajperisti obučeni kao Čubake, jedno rečju skromno i nepotrebno, ali oštrom oku treš posmatrača živopisno. Na platou ispred Institucija Sistema bilo je na tezgama JKP „Zelenilo”, na opštu radost napaljenika na silu, izloženo naoružanje i oprema Specijalne brigade.

I sad, na stranu militarizacija, na stranu koliko je cela ova smotra koštala nedužne poreske obveznike, vojska se tu najmanje pita, njeno je da je civili kontrolišu, i da zna da kaže samo jednu reč: razumem. Najstrašnije od svega je što je čitava ova maskarada organizovana samo zato što se ona mentalna nepogoda i društvena štetočina od tzv. ministra Vulina igrala vojske…

Evo kako je hladno oko kamere Radoičine TV Pančevo videlo paradu brigade

Šta se još desilo u drugoj polovini travnja? Ništa naročito: Upravni odbor Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) izabrao je 17. aprila gradonačelnika Pančeva Sašu Pavlova, za novog člana Upravnog odbora (!?); postrojenje za odsumporavanje gasova „Klaus” u Rafineriji nije radilo, pa su Pančevci ponovo intenzivno osećali posledice življanja u stambenim zonama okruženim hemijskim fabrikama; sedmoro radnika firmi podizvođača se 17. i 18. aprila požalilo na tegobe, četvorica su pušteni kućama, a trojica upućeni na VMA na praćenje zdravstvenog stanja, pošto Pančevo 56 godina ima opasnu, otrovnu, eksplozivnu, kancerogenu, teratogenu i kakvu-sve-ne-industriju, a nema toksikološki centar; u javnost je izbila afera protivzakonitog i uz to nepropisnog skladištenja azotnog đubriva na prostoru Staklare. Prema odgovornima iz novosadskog preduzeća „Promist” pravna država Srbija, šta god to bilo, nije preduzela nikakve mere; TV-Mića je odlučno prećutao slučaj, kao i sa opasnim otpadom uskladištenim u buradima, a za razliku od neosnovane hajke na „Almex”; u ranim jutarnjim satima 30. aprila u tom trenutku nepoznati napadač ispalio je sedam hitaca u telo uglednog građanina i radnika JKP „Zelenilo” Vladimira Jovanovića (1989) ispred vrtića u Ulici Svetozara Miletića, što bi bila samo još jedna vest o obračunu žestokih momaka sa vrelog pančevačkog asfalta u crnoj hronici da nije reč o naprednjačkom ugledniku. Zanimljivi događaji povezani sa ovom pucnjavom obznanjeni su u maju, tako da ćemo se njima baviti u sledećem nastavku ove hronike pančevačkog življenja u doba kolere, leta gospodnjeg 2018-og…