Koliko ste puta do sada čuli onaj čuveni stereotipni stav „Mladi su lenji i ne žele ništa da rade” ili nekog političara kako govori tokom predizborne kampanje da će fokus njegove političke partije biti unapređenje položaja mladih u društvu? Verovatno mnogo puta.
Svedoci smo pojave da se svake godine iz Srbije put Zapadne Evrope, Severne Amerike ili Australije zaputi 40.000 mladih, obrazovanih i talentovanih ljudi, koji su svoju sreću, prosperitet i bolji život odlučili da potraže na drugim meridijanima.
Da li problem leži u nama, mladima, društvu ili pak u državnoj politici prema mladima?
Šta pokazuju rezultati ankete koju smo sproveli kako bismo dobili jasniju sliku da li je rad omladini bio lakši u prošlosti (u vreme Jugoslavije) ili je sada?
Da bismo pronašli odgovor na to pitanje, razgovarali smo sa direktorkom Omladinske zadruge „Studenska zadruga” Verom Venjac. Njena preporuka kako bi mladi što pre pronašli posao jeste da se odmah na početku raspusta prijave u studentsku zadrugu, ili da sami krenu da se raspituju za poslovne ponude. Ovo je zato što mali broj ponuda u stvari stigne do studentske zadruge. Veliki broj poslova se brzo razdeli onima koji su već ranije tu radili, onima koji su sami došli da se raspitaju ili deci roditelja koji rade u toj firmi. Na pitanje koje poslove mladi uglavnom biraju da rade, odgovor je bio da ne biraju i da su ponude za posao uglavnom pomoćnog karaktera, poput popisa, rada u kafićima i isporučivanja pošte i deljenja reklamnih sadržaja, i nekih drugih zadataka koji ne zahtevaju previše obuke. „Jedna od bitnih stvari jeste da mladi moraju da shvate svoj posao ozbiljno. U zavisnosti od toga koliko se dobro budu pokazali, toliko će im se povećati verovatnoća da zadrže posao. To će im takođe povećati šanse da se sa poslodavcem dogovore oko radnog vremena, kako bi mogli da nastave da rade i tokom školske godine. A možda će sledeći put njih direktno kontaktirati kada im bude bio potreban radnik”, kaže Vera Venjac.
Posao se teško nalazi, a fakultet ume da trpi
O ovoj temi razgovarali smo i sa Anitom Dakić, studentkinjom Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu. Na pitanje zašto se odlučila da uporedo da studiranjem radi, Anita odgovora:
– Duže vreme sam tražila posao koji bih mogla da uskladim sa školskim obavezama, a da mi ne oduzima previše vremena i da ne traje puno radno vreme, zbog toga što imam predavanja na fakultetu. Želja mi je bila da jednom u životu radim u kafiću. U razgovoru sa prijateljem koji drži kafić „Dve kere” saznala sam da mu je potreban zaposleni na poziciji konobara. Glavni motivi su mi bili da olakšam roditeljima i da imam svoj dinar”.
Ova dvadesetdvogodišnja Pančevka koja već četiri meseca ljubazno uslužuje goste u kafiću „Dve kere” na pitanje da li ima prijatelje koji rade, kaže:
„Da, imam. Oni uglavnom rade poslove koje mogu da uklope sa fakultetom, kao što su poslovi u kafiću, restoranu ili kol centru”.
Na konstataciju da „danas ima posla i da ga je lako naći, ali da mladi ne žele da rade”, Anita kaže:
„Mislim da ni malo nije lako naći posao danas. Zato što ako studiraš, prilično je komplikovano da uskladiš studije i posao a da fakultet, koji je meni prioritet, ne trpi. Vrlo je bitno pronaći posao gde je poslodavac spreman da izađe u susret studentima. Znam za slučajeve gde su studenti obnavljali godine ili čak napuštali fakultet zato što nisu mogli da usklade posao sa fakultetom. Na moju sreću, pronašla sam fleksibilan posao, i da poslodavac ima razumevanja za moje obaveze”.
Od kurirske službe do sopstvenog biznisa
Vukašin Jovičin ima 19 godina i već nekoliko meseci radi u supermarketu. Vukašin se opredelio na rad u „Maksiju” zato što mu je fizikalisanje u kurirskoj službi dozlogrdilo, on tvrdi kako to nije dobro za zdravlje, posebno ne za kičmu. U starosti može doći do ozbiljnih problema. U supermarketima to nije slučaj. Potreban je samo rad sa ljudima, a što se tiče novca nije velika razlika.
Na pitanje iz kog razloga se mladi zapošljavaju još tokom školovanja, ne samo on, nego i mnogi drugi, naš sagovornik je odgovorio: „Jednostavno ne možemo očekivati da roditelji finansiraju sve naše potrebe, s obzirom na to da iznos novca koju nam oni daju nekada nije dovoljan. Potrebno nam je više za izlaske ili recimo da nekada devojku odvedemo na večeru, kupimo sebi nešto”. Vukašin je ranije radio u magacinima kurirskih službi, fizički naporan posao za koji se mnogo mladih odlučuje, umesto nekih fizički lakših, poput konobarisanja, rada u butiku i slično. Prema njegovim rečima razlog za to je veća dnevnica, pa su fiksni mesečni prihodi veći. Konobarisanje se može više isplatiti nekada zbog bakšisa, ali to nije uvek slučaj. „Više volim kada znam fiksno koliko ću tačno novca zaraditi”, kaže on. Vukašin smatra da srednjoškolci treba da rade isključivo tokom raspusta, a da se tokom školske godine fokusiraju samo na učenje. Njegov sledeći plan je da ode u inostranstvo jer prema njegovim rečima „ovde su prosečne plate male a sve je skupo. Tamo mnogo više novca može da se zaradi, a nakon toga treba se vratiti u svoju zemlju kako bi ljudi pokrenuli neki svoj biznis, što ja planiram da učinim. Ipak nigde nije lepše nego kad si među svojima”, poentira Vukašin.
Neizbežno konobarisanje
Naš sledeći sagovornik bio je Nikola Antić, osamnaestogodišnjak koji trenutno radi kao konobar u „Kofi šopu”. Na pitanje zašto se baš odlučio za posao konobara odgovorio je sledeće: „Za konobarisanje sam se odlučio jer sam komunitivan i uvek nasmejan pa sam predlog da se bavim ovim poslom rado prihvatio. Taj bakšiš puno znači jer kada uslužite nekog brzo i ljubazno, uz osmeh, zaslužićete dobru napojnicu”. Za razliku od Vukašina, Nikola tvrdi da mu bakšiš znači baš puno. On se pre bavio i drugim poslovima pa smo ga zapitali šta mu više odgovara. „Ranije sam radio magacionerske poslove, u zatvorenom prostoru, bez kontakta sa ljudima, bez komuniciranja, što se mnogo razlikuje od konobarisanja i mislim da je zato konobarisanje bolji posao od tih prošlih, bar lično za mene, s obzirom na moj karakter”. Nikola je svoj prvi posao našao još u srednjoj školi, pa nas je zanimalo kako radno vreme utiče na njegov dnevni raspored, i koliko uopšte slobodnog vremena ima. „Posao utiče na moj život, ne mogu da postignem baš sve što želim, pogotovo što sam navikao da se baš bavim sportom i da idem na aktivnosti poput fudbala, odbojke, košarke… a zbog posla mi je to vreme uskraćeno”.
Kada spojiš posao i zadovoljstvo
Još jedan od ne tako čestih načina na koje mladi mogu da zarade jeste nastupanje sa bendom. U takvom slučaju se hobi ili ljubav prema muzici pretvaraju u način zarade. O tome smo razgovarali sa Oliverom Mitevski, gitaristom benda Quart core. On je rekao da uglavnom sviraju po lokalima, poput kafića, ili na privatnim proslavama, tako da nemaju neku fiksnu zaradu, već sve zavisi od dogovora. Zarada od nastupa po njegovom mišljenju nije dovoljna za potrebe života, može da bude dobar džeparac, ali nije ni sve u novcu, već i u ljubavi prema muzici. Formirali su bend i na probama su vrlo brzo osmislili repertoar u trajanju od tri-četri sata, koji im je postao osnova za nastupe.
PANČEVO SI TI: Da li se ono što svirate na svirkama puno razlikuje od muzike koju inače volite da slušate i da svirate? I ako je odgovor potvrdan, da li vam to puno smeta?
OLIVER MITEVSKI: Svaki bend ima svoje ‘filtere’ kroz koje provlači svaku pesmu koju želi da ubace na repetoar. Mi se trudimo da svakoj dodamo nas pečat, da nama bude pitko za sviranje i pevanje, tako da nije veliko odstupanje od onog našeg matičnog žanra.
PST: Da li pred svirke češće dobijate zadate pesme ili možete sami da birate šta ćete da svirate?
MITEVSKI: Sve je u dogovoru sa vlasnikom, menadžerom lokala. Kafići i restorani imaju svoju politiku izbora muzike i tu se jednostavno uklopimo ili ne uklopimo. Kod privatnih proslava je drugačije, ljudi koji nas zovu uglavnom imaju spreman scenario, govore, željene pesme za određene momente… ali se na kraju uz lep dogovor i dobru komunikaciju izdejstvuje onako da su svi ispunjeni i zadovoljni.
PST: Koliko vremena vam treba da se pripremite za nastupe?
MITEVSKI: Za lokale u kojima često sviramo nam u principu i ne treba priprema, mada praktikujemo probe radi zagrevanja. S obzirom na to da već neko duže vreme sviramo zajedno, formirao se i repertoar za ‘sve vrste proslava’.
PST: Koliko morate da ulažete vremena a i novca za to u slučaju da nemate mesto za probe nego u slučaju da morate da iznajmljujete prostor?
MITEVSKI: Mi smo od prve probe obezbedili prostor i nismo imali problem oko mesta gde ćemo vežbati. I dan danas smo na tom istom mestu i mislim da nam je to mnogo pomoglo za napredak i sazrevanje, pored toga što smo svi iz istog mesta, pa se brzo i dogovorimo i skupimo.
* * *
Zaključak svega ovoga jeste da su mladi voljni da rade. Ali takođe i da im je bitno da nađu neku meru zadovoljstva u tome čime se bave i slobodno vreme za svoje hobije i za druženje sa prijateljima. Sve do sada opisano dovodi nas do zaključka: Rad kao rad, posao kao posao, ne razlikuje se mnogo danas u odnosu na ranije. Fizički iscrpljujući je isto. Ali ranije je bilo lakše. Kako to? Ranije je psihički bilo lakše, a evo i zašto i verujemo da ćete se složiti sa nama: Ljudi su ranije bili srećniji i bezbrižniji. Više su se družili i provodili vremena zajedno. Danas se omladina sve manje druži, a kada se druži to obično bude preko društvenih mreža koje su za mozak jako iscrpljujuće. Često se nađemo u situaciji tipa „vratim se sa posla, nisam umoran ali i nemam previše snage za neke aktivnosti, kafa sa prijateljem bi bila taman pred spavanje, alli na kraju sebe zateknem kako u 3 ujutru listam Tik tok”. Sve u svemu mislimo da je ranije bilo lakše ne samo raditi već i živeti, zbog manjka tehnologije koja po našem mišljenju jako loše utiče na društvo i okolinu.
Hana Gaćeša, Aleksandar Ljubičić i Igor Parađina
Tekst je aktivnost projekta „PA hoće da zna!”, koji je podržala Slavko Ćuruvija Fondacija u okviru programa podrške „Mediji po meri građana”
