Da ste se nekim slučajem prethodnog vikenda našli u karnevalskoj povorci u Pančevu među nekoliko hiljada učesnika ove manifestacije koji su došli u naš grad iz desetak zemalja, i tom prilikom prodefilovali glavnim varoškim saobraćajnicama, sigurno biste uživali u fešti i sa sobom poneli brojne pozitivne utiske. Dok su maskirani građani i njihovi dragi gosti iz Evrope i sveta poskakivali u ritmovima veselih melodija, na trotoarima pored ograda koje su pravile granicu između zainteresovane mase i karnevalista, stajao je špalir Pančevaca koji su frenetično aplaudirali veseleći se ovom svojevrsnom spektaklu. Upravo su naši dragi sugrađani puni optimizma i radosti zbog toga što petnaest godina zaredom imaju mogućnost da osete duh Rija, Sao Paola, Salvadora i drugih svetskih karnevalskih destinacija, učinili ovaj prizor bajkovitim. Zamislimo samo istu ovu scenu bez posmatrača. Svečani defile skakutao bi u tom slučaju jednako razdragano centralnim ulicama našeg Pančeva, ali bi im praznični ugođaj i raspoloženje kvario prizor kojim se ne diči nijedan karnevalski grad niti varoš poput naše koja ima pretenzije da to postane. Desetine lokala i poslovnih prostora koji se nalaze u prizemljima višespratnica u samom središtu grada zvrje prazni, izlozi su im u najboljem slučaju musavi ili oblepljeni plakatima, neretko porazbijani i razvaljeni. Zato bi valjalo zahvaliti karnevalskoj publici koja je svojim telima odbranila čast i ponos varoši pančevačke pred gostima iz inostranstva.
Ruina koja nije mogla biti sakrivena pred karnevalskom povorkom – Foto: Nebojša Živković
Kada je sve počelo? Sunovrat veoma živog trgovinskog prometa koji je donedavno postojao u centru Pančeva zapretio nam je u proleće 2011. godine. Tada smo u ovim domaćim okvirima postali pioniri u nečemu što se može nazvati korporativističkim konceptom kupovine u potrošačkom društvu. Naš voljeni grad tada je dobio ritejl park. Nakon uspešno sprovedenog stečaja „Trudbenika” i njegovog još uspešnijeg sravnjivanja sa zemljom, na tom je tlu nikao šoping centar na otvorenom koji svakodnevno mami kupce iz celog južnog Banata, pa i Beograda. „Aviv park”, čiji se idejni tvorci, graditelji, vlasnici i kumovi iz dalekog Izraela trude da svake godine povećaju broj sadržaja čija je svrha da privuku potrošački nastrojene žitelje Pančeva i okoline, predstavlja se uvek u najlepšem svetlu. Tako autori izveštaja s glamurozne tradicionalne proslave njegovog rođendana zakazane za 25. jun sigurno neće štedeti reči hvale i oduševljenja za sve blagodeti koje nam je pružio ovaj trgovinski kompleks. Svetski poznati brendovi, bioskop, hipermarket, restorani, kafići, parfimerije, knjižare, i pored svega toga prostor za rekreaciju i odmor u slučaju da nas zabole noge od naporne kupovine.
Pogled na „Aviv” iz ptičije perspektive – Foto: avivarlon.com
Postoji li neko ko nije srećan što u Pančevu postoji ovakav raj na zemlji? Glasovi onih koji nisu zadovoljni avivizacijom grada u kome žive vrlo su tihi, gotovo nečujni. Oni koji na osnovu sopstvenog iskustva mogu da posvedoče o turobnoj svakodnevici u „Avivu” to ne smeju, jer bi nakon takvog javnog istupa izgubili radna mesta i samim tim doveli sopstvenu egzistenciju u pitanje. Oni čiji je posao da pišu o društvenoj stvarnosti koja je češće siva nego ružičasta, takođe mogu da ostanu praznih novčanika i stomaka ako pokrenu pomenutu temu. Veoma glasan muk svakako će biti prekinut jednoga dana, ali će tada možda biti prekasno. Ima li pančevačka javnost empatiju za radnike „Aviva” i sve koji su trpeli, koji trpe i koji će trpeti zbog monopola koji je ovaj šoping centar preuzeo u sferi trgovinskog života Pančeva? U proteklih šest godina pokazalo se da je malo koga briga. Zašto smo tako lako prihvatili da ponesemo jaram kapitalističke potrošačke logike, i ako smo već pristali da igramo kako korporacije sviraju, zašto se ne usuđujemo kritički da promišljamo svoj poražavajući položaj? Osmesi sugrađana prinuđenih da rade u „Avivu” za ispotprosečne plate svakog radnog dana, subotom i nedeljom u prodavnicama koje su otvorene od deset do deset, uglavnom su usiljeni i neiskreni. Ćutanje novinara, funkcionera, boraca za ljudska prava i dežurnih dušebrižnika dodatno ih obeshrabruje, pasivizuje i miri s postojećim stanjem u kome se nalaze.
Nesmetan početak pustošenja gradskih lokala, razbijanja njihovih izloga i razvlačenja inventara zapravo je počeo uništavanjem ugostiteljskog preduzeća „Sloboda”. U strogom centru grada već tada smo mogli da vidimo tužne prizore nekada uspešnih i kultnih pančevačkih kafana, restoracija i hotela. I dok u zraku visi prošlogodišnja najava o otvaranju hotela „Carev dvor” u zgradi nekadašnje „Slobode”, mi i dalje prolazimo gradom pored devastirane kafane „Kod Nedeljka”, „Sloge”, hotela „Tamiš” i nekoliko desetina napuštenih poslovnih prostora u kojima su nekada bili butici i trgovine.
Horor na Korzou – Foto: Nebojša Živković
U šta se polako pretvara centar Pančeva? Zahvaljujući divljem kapitalizmu kroz koji plutamo zatvorenih očiju, središte grada postaje krcato bankama u kojima nam „deru kožu s leđa” da bismo mogli srećni da pazarimo u „Avivu”, kancelarijama javnih izvršitelja koji nam plene imovinu i izbacuju iz rođenih stanova zbog dugova koje pomenute derikože potražuju, javnih beležnika spremnih da nam uzmu hiljade dinara za najobičniju overu dokumenta. Između ponekog butika i supermarketa u centralnim gradskim ulicama mogu se videti i brojni privatni ugostiteljski objekti čiji je vek trajanja često veoma kratak uprkos inovativnosti i početničkom entuzijazmu vlasnika. Dnevni pazari trgovina u kojima se prodaje garderoba i obuća sve su mizerniji, a njihov opstanak u tim uslovima je neizvestan. U centru se neretko mogu videti mnogobrojne prodavnice polovne robe i kineske robne kuće u koje sve više građana, finansijski ojađenih od toga kako nam dobro ide, zalazi radije nego u bilo koje druge radnje.
Ruglo u prizemlju Graničarske kuće – Foto: Nebojša Živković
Da li iko od izabranih predstavnika vlasti u ovom gradu razmišlja o tome kako rešiti ovaj problem? Ne treba biti na kraj srca i treba priznati da je, kada je reč o centralnim gradskim ulicama, naša demokratska vlast uspela nešto i da uradi. Palo je tu nekoliko nespretnih rekonstrukcija, popločavanja, nefunkcionalnih osavremenjavanja trgova, i što je najvažnije, u okviru brisanja sećanja na groznu socijalističku prošlost, došlo je do preimenovanja uličnih naziva. U pomenutoj se raboti težilo vraćanju na stanje pre početka Drugog svetskog rata. Vratili su nam se generali, vojvode, kraljevi i drugi oslobodioci, a na smetlište istorije poslali smo Lenjina, Paju Marganovića, sve jugoslovenske narodne heroje i sledbenike levih ideja. Čini se da tu ipak nešto ne štima. Ko je to iz postpetooktobarskih vlasti propustio da nauči jednu važnu lekciju iz pančevačke istorije? Da su menjači imena ulica koji su nam se predstavili kao veliki ljubitelji tekovina Kraljevine Jugoslavije išta znali o tadašnjem Pančevu ne bi dozvolili da industrijski giganti poput „Tesle”, „Staklare”, „Trudbenika”, „Pivare” i drugih, nastali baš u to vreme, a čuvani i unapređivani u vreme socijalizma, nestanu sa lica zemlje. Da je ikome od zaposlenih na adresi Trg Kralja Petra I 2-4 stalo do izgleda grada ili bar do dovođenja njegovog centra u pristojno stanje, možda bi se došlo na ideju da se npr. uvedu podsticaji malim pančevačkim privrednicima pri otvaranju trgovina u gradskim poslovnim prostorima koji su pretvoreni u ruglo. Izgleda da su mudre glave za nas ipak pripremile drugačiji scenario – pustoš i mrtvilo u gradskom centru uz slavljenje onog najgoreg oblika neoliberalnog kapitalizma i korporativizma na ruševinama industrijskih divova zbog kojih je Pančevo cvetalo u prethodnom veku.
Slavko Petrov
Svi bi da prodaju/izdaju, niko da kupi/najmi.
Da li Grad kao vlasnik ili korisnik većeg broja poslovnog i magacinskog prostora u centru grada, da li privatni vlasnici (Zakova kuća, Trubač, Kafana Korzo i desetak sličnih u centru), da li mali akcionari Trgoprodukta i Slobode (Nova robna kuća, Upravna zgrada u Zmaj Jovinoj ulici, te Hotel Sloboda) ili, pak, budući vlasnici objekata i prostora koji čekaju rešenje o restituciji ? Mislim da je odgovor, tačnije rešenje ekonomskom i estetskom mrtvilu u centru grada vredno milion dolara.
S obzirom da smo prošli šta smo prošli, a ne bih da nabrajam, jer znamo, šta, pomaka ima. Štapska zgrada, zatim zgrada starog Suda, Crkva Svetog Karla Boromejskog, te samostan uz nju i neka druga zdanja su renovirana/adaptirana, najviše iz džepova samih vlasnika ili najma, ponešto uz pomoć Grada – mahom uređenje fasada. Da li je moglo bolje, verujem da da, da li je moglo brže, sumnjam. Kao i kod izgradnje Aviv parka i u centru grada se išlo logikom tržišta, tačnije marketinga gde se prvo snimalo tržište, te moguć profit, potom tražili investitori, da bi se na kraju kretalo u renoviranje i adapataciju. Za Aviv znam, bio sam na prezentaciji Danos-a (BNP), njihovog finansijskog konsultanta na Bel re-u pre postavljanja kamena temeljca, ali kada je postojao gotov projekat, Aviv je međutim drugačija priča, izmeštena, na ledini, dobro osmišljena i profesionalno vođena.
Centar grada je, pak, tovar prepun hipoteka, neizvesnih pravnih ishoda, objekta pod zaštitom, te nedostupan vozilima. Zrenjaninci su sličnom problemu prišli Zonom unapređenog poslovanja (BID) gde su se planiranim udruživanjem smanjili zajedničke fiksne i deo varijabilnih troškova i tako obezbebedili veći profit, no ne znam da li ona danas postoji. Često se poteže predlog, pa i zaključak, da bi sav prostor kojim grad raspolaže sigurno bio u funkciji (izdat) da je, banalno rečeno, badava, no onda se postavlja opravdano pitanje, kome, zašto jednima, ne drugima i tako u krug.
Ovim pitanjem se do sada niko nije bavio u celosti, osim što je izdavanje poslovnog prostora čiji je grad korisnik bilo u ingerenciji Direkcije, s tim što su cene zakupa određivali gradski organi (po zonama). Iskreno, zbog niza navedenih okolnosti rešenje je izuzetno zahtevno, verujem, ne i nerešivo. Postoje primeri u susedstvu, pa ih treba videti i snimiti (Temišvar, na primer). Centar grada je administrativno i kulturno središte gde je logika tržišta i interesa u mnogome drugačija od ritejl parkova i sličnih hiper marketa po njegovim obodima, zato i rešenja treba naći u kombinaciji više faktora.
Što se naziva ulica tiče, složio bih se autorom teksta, ali osim što bih se složio, na tome bi ostalo, po principu, taknuto maknuto. Što se saosećanja tiče ono, na žalost, ne postoji, mada bi svakako trebalo da postoji bez obzira što smo postali sirotinja, i materijalna i duhovna.
Sistem
Slavko, dežurni relativizator. Šta je poenta? Nije sve baš tako strašno, je l? E, pa, meni i mnogima jeste. Neizdrživo.
Slavko Petrov
I meni je strašno, te ne znam kada sam i gde rekao da nije, a ima pedeset godina, što ne znači da u strašnom ne ono vidim što je dobro. Konkretno, ako za Pančevo nije dobar Aviv park, ako nije dobro što Biskup Zrenjaninske biskupije dr Nemet zna kako da investira novac – konkretno u obnovu Štapske zgrade – onda nisu trebali da rade to što su radili.
Ne znam po čemu sudiš da relativizujem i ako tako činim, reci, šta ?
Znam, tek, da su se u gradu izređale gotovo sve monarhističke i političke opcije i da je par vekova unazad svaka od njih ostavljala šta je ostavljala – što je, inače, jedino merilo – a da je danas Pančevo na nivou razvijenosti iz 1965. godine.
Poenta je da nakon 150 godina razvoja grad nazaduje trideset godina, ali ja verujem da u njemu ima snage da preokrene trend – kao što mu je uvek uspevalo, jer ima potencijale za tako nešto. Ne znam kada će da se dogodi preokret, jer nisam vidovnjak, političar, niti rukovodilac, da jesam, možda bih i prodavao maglu. Ovako, rođen sam u Pančevu. zavoleo sam grad i kadgod bih bio van, bio sam ponosan što potičem iz njega – svirajući na Yurmu u Zagrebu, na Subotičkom festivalu, po Beogradu ili kroz sport. Završio sam Ekomnomski fakultet, stekao kakvo takvo iskustvo i na osnovu ovih činjenica komentarišem. Zašto bih, inače ? Ili je možda bolje da odem iz njega i pljujem ?
S obzirom da se predstavljaš kao Sistem, ništa te ne sprečava da kažeš, kakav predlažeš i na koji način misliš da ga sprovedeš ? Poentu.
Čuč
Aviv. Tel Aviv.
Pančevački Aviv drže jevreji. Hajde da vidim ko sme da udari na jevreje? Odmah bi ga prozvali da je anti-semita.