Ovo su su samo neka od pitanja na temu radnih prava, koja se tiču praktično svih nas, budući da bauk kruži Srbijom – i to bauk sve prisutnijeg prekarijata. Ova parafraza čuvene prve rečenice Komunističkog manifesta Karla Marksa danas mnogima neće zvučati preterano, s obzirom na sumornu sliku radničkih prava u Srbiji danas. Iako mnogima nisu poznati pojmovi prekarizacije i fleksibilizacije rada, njihovo devastirajuće dejstvo osećaju u sopstvenim životima, budući da o sloganu „Osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna”, danas, dvesta godina nakon što je ova parola nastala, većina radnika može samo da sanja. Situacija se sa svakom statistikom sve više pogoršava, uprkos proklamovanom zlatnom dobu. Iako se vlade koje prihvataju diktat MMF-a, kao najvećeg promotera fleksibilizacije rada, upinju da predstave kako ona automatski dovodi do veće produktivnosti radnika, a samim tim i do veće plate i socijalne sigurnosti, ova nakićena projekcija u praksi za radnika znači posve suprotno – manje plate, potpunu nesigurnost, i otkaz koji kao Demoklov mač preteći visi nad radničkom glavom. Uz to posledično ide srozavanje sopstvenog osećaja vrednosti, i pristajanje da se radi pod sve lošijim uslovima.
Prema podacima iz istraživanja koje je objavio Centar za razvoj sindikalizma krajem 2018. godine, broj radnika koji se suočavaju sa ovakvim posledicama prekarizacije rada je najmanje 637.900, što je značajan broj uzimajući u obzir da je ukupan broj zaposlenih prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u prvom kvartalu 2019. godine iznosio je 2.147.948 lica. Iza brojki i statistika kriju se brojne i teške ljudske sudbine. U realu se svakodnevno susrećemo sa ovakvim pričama, a njihova muka se preliva i u onlajn sferu, pa internet forumi vrve od pokušaja obespravljenih ljudi da dobiju savet, razmene iskustva ili se barem požale na ogromne probleme sa kojima se susreću na radnom mestu. Budući da žive u strahu od gubitka posla, internet je jedino mesto na kojem iza anonimnosti forumskog nika mogu ostati bezbedni od osvete poslodavca ili šefa na radnom mestu.
Sledi samo mali deo slučajeva, zabeleženih na domaćem forumu Ana.rs, na kojem godinama, i mesecima unazad članovi razmenjuju svoja iskustva o radu u pojedinim lancima supermarketa i prodavnica, ali i generalno o uslovima rada na različitim poslovima:
Još strašnija iskustva radnica zapisana su u publikaciji „Žene govore”, čiji je izdavač „ROZA-Udruženje za radna prava žena – Zrenjanin”. Ovo su samo detalji radničkih drama koje ispunjavanju ovu publikaciju:
Nešto je poznatija priča o radnicama koje su bile prinuđene da nose crvene trake tokom menstruacije, da bi se znalo da su manje produktivne, budući da tada češće idu u toalet:
Huk tegoba i muke ovih radnika tutnji Srbijom, a da li ima ko da ga čuje? Ko zastupa ove ljude, ko brani njihova prava i ko se zalaže da se ona poprave, budući da je važeći Zakon o radu izuzetno nepovoljan, a najavljeno je donošenje još rigoroznijeg, koji će u prekarijat gurnuti još veći broj ljudi, i dodatno srozati ionako minimalna preostala radnička prava, za čija svakodnevna kršenja najčešće niko ne odgovara.
Na građanskim protestima koji u Beogradu i širom cele Srbije traju već više od šest meseci najveći broj trasnsparenata je upravo o neizdrživom položaju radnika, dok se, paradoksalno, sa govornica ove teme praktično nisu mogle čuti. Upravo je to bila tema debate pod nazivom „Gde su radna prava na agendi političkih stranaka”, koja je održana krajem aprila u organizaciji Fondacije Centar za demokratiju i Friedrich Ebert fondacije. Uvodničari debate bili su profesor dr Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo, narodna poslanica Gordana Čomić i profesor dr Zoran Stojiljković, predsednik sindikata Nezavisnost i profesor na Fakultetu političkih nauka. Program je vodila Ljubica Gojgić. Ona se se u uvodu osvrnula na istraživanje koje je objavio Centar za razvoj sindikalizma, a koje je obuhvatilo 2500 ljudi, koji su bili pitani kako vide svoj položaj, kako ocenjuju svoja radna prava, da li se ona poštuju ida li se osećaju zaštićenima ili su obespravljeni. Jedno od pitanja bilo je i „Na čijoj je strani država?”, a odgovor na ovo pitanje je najviše porazio istraživače – 69 posto ispitanika odgovorilo je da je država na strani poslodavca, i da se o kršenjima radnih prava ćuti, i u grupi stalno zaposlenih, a u daleko većem procentu u grupi radnika na nesigurnim poslovima, koji su podugovorima na određeno, ili na privremenim i povremenim poslovima i preko agencija. Iako su po svim istraživanjima javnog mnjenja pitanja zapošljavanja, uslovi rada, ostvarivanje prava iz rada i radnih odnosa u vrhu po važnosti za građane, o njima se veoma malo govori kako među političarima, tako i u medijima.
Iako se ove godine obeležava 100 godina postojanja Međunarodne organizacije rada, u Srbiji radna prava već nekoliko godina doživljavaju dramatičnu eroziju. Kontekst u kome se radnici u cilju privlačenja stranih subvencionisanih investitora reklamiraju kao najjeftinija roba u regionu, ima svoj predkontekst, kako tvrdi profesor dr Mario Reljanović:
– Prvo smo strani kapital privlačili privatizacijom, a kada to više nije moglo da ispuni potrebe ove zemlje, prešlo se na takozvane grinfild investicije, i odluka je pala na to da se kvalifikujemo kao zemlja u kojoj se strani poslodavci ponašaju kao britanski turista na Zakintosu. Ovo što se sada dešava je devolucija radnih prava, vraćanje na neki nivo s kraja 19. veka. U takvoj atmosferi, kada se opredelite da vam ekonomiju nosi politika u kojoj nema mesta za radna prava, potpuno je logično da se sve ovo dešava. Naravno, kada gledamo političke partije i njihov odnos prema ekonomskim i socijalnim pravima generalno, pa i prema radnim privima, uvek moramo da pravimo distinkciju između onih na vlasti i opozicije, jer oni koji su na vlasti u prilici su da realizuju neke politike. Što se tiče samih programa političkih partija, postoji jasna razlika između onoga što u njima piše i onoga što realizuju. Uzmimo kao primer Socijalističku partiju Srbije, u čijem pogramu stoji da je ona autentična partija koja se zalaže za demokratski socijalizam, dok SPS već godinama glasa za zakone koji su u potpunoj suprotnosti sa osnovnim programskim principima SPS-a. Smešno je i pomišljati da oni pripadaju nekakvom levom bloku, ali generalno ne postoje više jasne razlike između levice i desnice u Srbiji, i pitanje je zašto je takozvana levica Srbije dozvolila se taj prostor formira. Loša dešavanja su svakodnevna, od primera Goše, pa do štrajka u Fijatu, kada sam danima čekao da se neka politička partija izjasni i podrži štrajkače, i da to iskoristi kao povod za priču o ekonomskim i socijalnim pravima, ali to se nije desilo. Vladajuće stranke sprovode politiku koja direktno kontrira ovome o čemu danas pričamo, i u kojoj što su zaposleni uniženiji, to je politika privlačenja stranih investitora uspešnija. Ova politika nam se servira kao dogma, a nedostaju alternative postojećih programa, i trebalo bi da se čuju, jer one jesu put do jednog jako velikog korpusa birača – smatra Reljanović.
On je dodao da jeste bitno šta piše u programima stranaka, ali da se problem vidi već pri njihovoj analizi:
– Zanimljivo je da kada čitate programe nekih političkih stranaka koji idu u detalje, vidi se da ti sistemi nisu održivi. Jer kada gledate njihovu projekciju poreske politike i socijalne politike i radnih prava, to nema veze jedno s drugim, jer bi ta država bankrotirala u roku od nekoliko meseci. Ako realizujete socijalnu politiku, a poresku ostavite ovakvom, koja čuva bogate, a teret prevaljuje na siromašne, to je neodrživo. Takođe, jedno je to što piše u programu stranke, a drugo je kako se u realu formira politika. Mnogo je zakona za koje znam koji su otišli iz Ministarstva u Vladu u potpuno drugačijem kontekstu od sadržine koju su imali kada su došli sa radne grupe. Ko je promenio zakon u tom periodu, šta se desilo? Desilo se to da se lobira – lobira Savet stranih investitora, razne strane privredne komore utiču direktno na sadržinu zakona, a jedan od poslednjih primera je i Zakon o agencijskom zapošljavanju.
Narodna poslanica Gordana Čomić tumači da radnička prava nisu visoko na agendi političkih stranaka zato što nisu popularna, ni među političarima, ni u medijima, pa ni u institucijama, a kako kaže, sličnu nepopularnost imaju i teme nasilja u porodici, vladavina prava i funkcionisanje institucija:
– Političari između sebe kažu da će im se rugati ako govore o radničkim pravima, jer građani ionako glasaju za populiste. To je istina, ali to nije razlog da se o tome ne razgovara. Nedostatak dijaloga je naš suštinski problem, i zato imamo eroziju onih prava za koja su ljudi ginuli pre sto godina. Ja sedim u Skupštini sa ljudima koji uošte ne čitaju zakone za koje glasaju, a onda slušam ljude koji komentarišu zakone koje nisu čitali. A zakoni treba da se donose tako što se najpre radi model i analiza dejstva i posledica svakog pojedinačnog člana zakona, da biste znali kakve će nevolje ili dobra proizvesti taj zakon na svakog pojedinačno. A to niko neće da radi. Kada se donosio Zakon o radu, ja sam prvi put u životu podnela 77 amandmana, a prekoputa mene je bio ministar koji je imao mesidž boks, i odatle čitao. Nikog nije zanimalo da imamo dijalog o tim članovima zakona. Dok nas ne bude dovoljno koji ćemo insistirati da ako menjaš zakon, moraš da analiziraš svaki član, dotle ćemo ovaj problem samo ogovarati, a to bez političkih stranaka nije izvodljivo. Ja se izvinjavam, znam šta se u Srbiji misli o političkim strankama, ali ili izmislite bolji mehanizam ili da shvatimo da će stranke to morati da odrade. Kako ćemo ih naterati da to rade? Prezirom nećemo i nećemo poricanjem i odbijanjem razgovora. Takođe, iako je Zakon o radu donet radi navodne harmonizacije sa evropskim zakonodavstvom, to što se kod nas dešava nema veze sa harmonizacijom. I ni o tome niko neće da priča. To što se kod nas dešava svodi se na sledeću ideju: „Ako biste bili ljubazni da radite do 67. godine, i još ako biste bili ljubazni da umrete dok radite, zato što je to dobro za penzioni fond”. To je narativ radničkih prava u Srbiji, šta god pisalo u programima stranaka.
Profesor Zoran Stojiljković je govoreći o raskoraku između radnih prava koja postoje na papiru i načina na koji se ta prava ostvaruju na terenu, rekao:
– Suštinska razlika uopšte nije u programima stranaka, nego u tome da li je određena partija u poziciji ili u opoziciji. Programski su sve naše relevantne partije u matrici evropskih pravila igre, sve vrvi od socijalne kohezije, solidarnosti, poštovanja, Evropske socijalne povelje, pomislili biste da živite u jednom romantičnom i sređenom društvu. Naučili su kako treba da napišu ono što oni koji utiču na njih i građani vole da čuju. A kad dođu na vlast poštuju interes svog opstajanja na vlasti i pretvaraju se u interesne kartele, uvažavajući interese i diktat korporativnog kapitala i stvaraju svoje tajkune. Setimo se samo na primer one Dačićeve izjave da mora da misli o interesima porodica svojih 100.000 članova – TO je zapravo ono što određuje politike, po principu „Koliko ću ja svojih da smestim”. A stav u praksi prema konkretnim akcijama, protestima i slično, zavisiće od trenutne procene šta dobijate ili gubite ako podržite na primer inicijativu Mame su zakon, ili Ne davimo Beograd i slično. Rešenje je da se stvari proveravaju krupnim istraživanjima, da paralelno bude uključena i analiza ekonomskih politika, jer se neko može zvati „socijalno odgovorna vlada”, ali da li je ona odgovorna ili nije vidi se kroz poresku politiku koju vodi. Ako i dalje opterećuje porezima siromašne, mogu mi pričati do sutra da su levčari, ne verujem im. Mora se očistiti prostor koji je ranije zauzimala Demokratska stranka, i konstituisati nešto što izlazi iz sfere civilnog društva, i što je spremnije da operativno sarađuje sa sindikatima, a ja tu vidim pokret Ne davimo Beograd, Levi samit, i neke slične orijentacije. U suprotnom, može nam se desiti francuski scenario, jer šta je zapravo socijalni fenomen žutih prsluka, kakav im je akcijski repertoar? U pitanju su devastirani marginalci, najsiromašniji sloj, koji ne pregovara. Oni nemaju kopču sa sindikatima, oni jednostavno pale i biju, i poslodavci vrlo reaguju na to. Ja ne predlažem ovakvo rešenje za Srbiju, ali ako ovako nastavi, doći će do toga.
Publika, koju su činili uglavnom predstavnici pojedinih medija, predstavnici sindikata i zainteresovana šira stručna javnost bila je složna u stavu da je neophodno da ova važna tema izađe iz okvira stručne javnosti, civilnog sektora i akademske zajednice i da je od najvećeg značaja dopreti do radnika, budući da veliki broj ljudi radi u prekarnoj zoni, koja čak nema ni mogućnost da se sindikalno organizuje. Mogle su se čuti brojne kritike na rad sindikata, ali sa različitim viđenjima toga šta bi trebalo da menjaju u načinu rada. Opšti utisak učesnika je i da iako je sam Zakon o radu veoma loš i nepovoljan po radnike, čak i takav kakav jeste, kada bi se poštovao, i kada bi se poštovale ratifikovane konvencije Međunarodne organizacije rada, veliki broj ljudi bi imao daleko bolji položaj nego što sad ima, što se naročito odnosi upravo na prekarne radnike, ali, kako je konstatovao profesor Reljanović, sada se na nekoliko primera pokazuje novi problem, a to je da se Zakon interpretira pomoću mišljenja ministarstva, pa tako imamo aktuelni primer štrajka u Republičkom geodetskom zavodu, povodom kojeg je od Ministarstva odbrane stiglo mišljenje da je Geodetski zavod odjednom postala institucija od značaja za odbranu zemlje. Na taj način se po uredbi Vlade direktno utiče i ograničava pravo na štrajk ovim ljudima, zaključio je Reljanović na kraju debate.
