U našem gradu vlada čisti hronometrički barbarizam. Ne samo da javne manifestacije, skupovi i sastanci retko kad počnu u zakazano vreme, nego je i „fizičko prisustvo” i tačnost sprava koje mere protok vremena više nego zanemarivo. I u ovoj disciplini ljudskog duha vlada predsvesno stanje, a to je pojam kojim bi se mogli opisati i uzroci urednog izostajanja obavljanja dužnosti iz opisa posla lokalne samouprave, a koje upravo dotična uredno ne obavlja. Ne samo da ne poštujemo svoje i tuđe vreme, kao da ga imamo na pretek, kao da je ono neograničen resurs, kao da nije naše nego je ničije, nego je i mreža javnih satova toliko retka i pocepana da se o njoj kao takvoj ne može ni govoriti.
Jedan jedini javni sat u centru Pančeva koji pokazuje tačno vreme jeste onaj na pjaceti ispred nove robne kuće, i to onaj digitalni, koji na displeju pokazuje još i datum i trenutnu temperaturu. Analogni je još decembra 2015. godine stao na minut-dva posle podneva/ponoći i tako nepomičan stoji jer nema ko da ga popravi. Displej na vrhu zgrade pored Privredne banke uklonjen je neprimetno i bez vidljivih tragova pre desetak godina, dok je onaj sa znakom NIS-a na prvom spratu Gradske kuće godinama van upotrebe. Da je malo softveraškog, elektroničarskog i električarskog umeća, mogao bi da svojim paleće-gasećim lampicama objavljuje i razne druge korisne podatke – rezultate merenja zagađujućih supstanci u vazduhu, bioskopski repertoar, raspored svirki i koncerata, bogosluženja i sportskih događaja, kao i bezbroj drugih servisnih informacija.
Obeščasovničeni, centralni gradski prostori su obeščašćeni. Urbanisti i arhitekte po čijim je futurističkim planovima nevešto preuređen trg ispred Privredne banke nisu omogućili ljudima da vide koliko je sati u ono doba dana i noći u kome se na ovom mestu zadese. Ako je mobilijar na limenom trgu od nerđajućeg čelika, spejsi i fensi, a nema digitalnog časovnika, onda je to, šta reći, makar šta, nedovršeno rešenje, najblaže rečeno. Sunčani sat na Ćurčinovoj kući u neposrednoj blizini jeste jedinstven ukras koji je, srećom, uspeo da preživi vekove i on je pouzdan za vedrih dana tokom jeseni i zime, ali tokom letnjih meseci moramo da preračunavamo sat više u odnosu na „senku sunca” zbog sezonskog pomeranja jednog tamo-vamo.
Isti je slučaj i u Gradskom parku, na kome niko ne zakazuje sastanak rečima „Vidimo se na Trgu kralja Petra prvog u 6 sati”. Niti to iko kaže, niti oni koji kažu „Vidimo se u Gradskom parku u 6” mogu da provere vremenske koordinate jer „Perin trg” nema tačan sat; tačnije rečeno, nema nikakav, a pločnike parka dnevno prehodaju hiljade, možda desetine hiljada ljudi. Istina, prošle godine je na vrh Štapske zgrade postavljen digitalni sat, ali on nije u visini pogleda. U međuvremenu je čak i zelena instalacija sa 14 satova koji su pokazivali vreme u zbratimljenim gradovima, koju je postavilo JKP „Zelenilo” 2012. godine, nestala netragom…
I u trećem gradskom parku, Narodnoj bašti, uprkos generalnom spremanju koje joj je pre desetak godina dalo za naše pojmove nacifran izgled, za sada nije pronađeno mesto na kojem bi bio postavljen sat, a nema ga nigde ni duž Tamiškog keja. O satovima u zgradi Gradske uprave, u javnim komunalnim preduzećima i ustanovama, na autobuskoj i železničkim stanicama neki drugi put, te institucije i ti objekti, i to svaki ponaosob, zaslužuju posebne eseje.
Simbolička dimenzija
Polovična je situacija sa satovima koji su imali upotrebnu, ali i istorijsku, muzejsku, tehničku i svaku drugu vrednost, da ne govorimo još i o duhovnim ili urbanim značenjima tih preciznih mehanizama. Miša Šeremetović je popravio mehanizam sata Katoličke crkve avgusta 2013. godine, za vakta bivšeg gradonačelnika Radanova, a Lambri uglancao ciferblate u vreme bivšeg direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture Miće Mladenovića, krajem 2015. i pred Uskrs 2016. godine. U tom periodu su popravljeni i satovi u tornjevima Uspenske crkve, dok u Preobraženskoj vape za renoviranjem, kao i u zvoniku Crkve Svete Ane, te i u zvoniku Evangeličke (Luteranske), mada ceo taj objekat treba temeljno obnoviti. A još nema božjeg proviđenja koje će pokrenuti ljudske ruke da, uz malu pomoć dobrotvornih priloga vernika i novca sponzora, donatora, ambasada, vlada prijateljskih zemalja, udruženja starosedelaca… i uz nešto dinara iz gradskog budžeta, pokrenu točkiće, zupčanike i opruge.
Satovi stoje i na starim civilnim objektima: onaj na staroj bolnici iz MDCCCXXX bi, da radi, krasio trgić koji čuva bronzani Vojvoda; dok je slučaj sata koji pridržavaju dva anđela iznad natpisa Iustitia Regnorum Fundamentum na zgradi starog Magistrata posebno žalostan. Ako je ta zgrada temeljni simbol našeg grada, koji svedoči o predstavi naših starih o odnosu pravde i države, onda njeno viđeno stanje, bez dileme svedoče o 21. vekovnom nemarnom, nehajnom, ponižavajućem, obeshrabrujućem, potcenjivačkom… odnosu pančevačke političke elite prema gradu u kome živimo.
Kada ovakav autodestruktivni diskurs uništava gradske prostore, zašto bi situacija u Gradskoj kući bila drugačija? Upravo obrnuto, onako kako je unutar Te Kuće tako je i van nje, jer svakom zagađenju u fizičkom svetu prethodi zagađenje mentalnog prostora. Bilo bi normalno i logično da Ta Kuća bude centralno središte gradskih energija, da bude glavno okupljalište ljudi koji u različitim oblastima, a opet sinergetski promišljaju grad, da bude ekskluzivno stecište ideja o njegovom razvoju i budućnosti. Nažalost, Ta Kuća je samo uhlebište partijskih poverenika. Ako u gradskim strukturama nema ideja, planova, programa, vizija, projekata… a nema ih, sasvim je normalno da ulicama vlada sivilo, nefunkcionalnost, zapuštenost, prljavština, bezobličnost, i više od svega, neestetičnost… I da takve iste, prazne i bezbojne, budu i ljudske duše; čime je krug beznađa zatvoren.
Stvar treba posmatrati i na simboličkom nivou. Svaka tranzicija, svaka promena počinje uređivanjem sopstvenog okruženja, kako bi nosioci tih promena s punim pravom, ali i s besprekornim ‘bekgraundom‘, bez ličnih, partijskih, grupnih, lobističkih i drugih srodnih interesa mogli da popravljaju i unapređuju i „druga dvorišta”. I obrnuto, ko bi prihvatio kao merodavnog i doslednog zalagaoca za drugačije vrednosti nekoga ko ih se sam ne pridržava?
Druga simbolička dimenzija je još profilisanija i prefinjenija u značenjima. Tačnim javnim satovima lokalna samouprava treba da uveri građane da u Toj Kući postoji red koji se poštuje u javnom interesu i za opšte dobro. Dok se to ne desi, za početak na simboličkom nivou, izostajaće kod dela javnosti naklonjenog urednosti, izvesnosti i stabilnosti, i to potpuno opravdano, poverenje u institucije; što, dalje, znači da će postojati stanje bezdržavlja, koje, doduše, i dalje odgovara mnogim pojedincima i grupama s obe strane institucija. Tačnim satovima se, na pojavnom i metafizičkom nivou, suzbija bezdržavlje.
Nas, građane, zanimaju rešenja
Mi „obični građani”, kao poslodavci funkcionera, od državnih do lokalnih i obrnuto, kao i svih javnih službenika, možemo samo da zahtevamo da oni maksimalno korektno rade posao za koji ih plaćamo, jer je to naše pravo, a ispunjavanje tih zahteva njihova obaveza. Mi ne želimo da slušamo opravdanja, objašnjenja i obrazloženja zbog kojih „nešto ne može”, nas ne zanimaju razlozi zbog kojih se tako često iz zvaničnih usta čuje „neću, ne znam, ne mogu, nisam, nikad…” i ostale negacije, kada negiraju sasvim prirodne pojave, procese i događaje i nesputanost radosnih životnih energija. Nas zanima da za novac koji izdvajamo iz svog prihoda uživamo u pogodnostima koje nam moderna civilizacija pruža; da od tih grdnih milijardi koje se tokom godine skupe na gradskim računima jedino građani imaju korist, a ne privatni računi i finansijeri stranaka. Između bezbroj drugih, mi imamo i pravo na tačno vreme i pravo na dostupnost tačnog vremena. Nas ne zanima da li je crkao transformator, da li je slaba struja isuviše slaba, da li je majstor Mika jutros zakasnio na posao jer se juče uveče preduboko zagledao u dno čaše, da li je pukla opruga ili se otkačila kazaljka; nas zanima da stvari rade i da službe funkcionišu; i da, posledično, uživamo u životu u javnosti; za uživanje u privatnosti ćemo se sami pobrinuti.
