Hteli mi to da priznamo ili ne, moderne tehnologije, pa i društvene mreže, odavno upravljaju našim navikama i neodvojivi su deo svakodnevice. Donose nam ogroman šum iz kog iskaču i bore se za našu pažnju brojni medijski sadržaji i raznorazne poruke. A svaka medijska poruka, kako je zapisao Džejms Poter, mešavina je stvarnosti i njenog privida.
Taj šum liči ponekad na zaboravljenu Striborovu šumu.
Klik, lajk, šer i rič igraju se našom slikom o sebi (i drugima) u tom digitalnom oblaku. Prikazuju jedan paralelni svet u kom smo moćniji, samopouzdaniji, glasniji, spremniji na promene, ali ipak ušuškani u zadatim okvirima korisničkog interfejsa, algoritmima i ružičastim bablovima koje su nam tvorci mreža obezbedili.
Do promene, kakvu god promenu priželjkivali, dolazi se ipak na drugi način.
I za nju moramo biti mnogo medijski pismeniji i svoje impulse držati pod kontrolom.
Rupa bez dna
Kojoj god generaciji da pripadamo, naš doživljaj društvenih mreža – te digitalne pozornice na koju smo davno došli radi povezivanja, druženja, ćaskanja i zabave – drugačiji je. Pojava Fejsbuka pre petnaestak godina, a s vremenom i njegova transformacija, uticala je na komunikaciju korisnika, njihovu promociju, informisanje, ali i na dezinformisanje – brže širenje lažnih i manipulativnih narativa i trivijalnih vesti.
U nedavno sprovedenom onlajn-istraživanju redakcije Pančevo si ti o medijskoj pismenosti mladih i njihovom ponašanju na društvenim mrežama, na uzorku od 75 ispitanika dobi od 16 do 25 godina, primat u informisanju imaju upravo društvene mreže sa bezmalo 90 posto glasova. Na drugom mestu je internet sa 84 procenata, a potom, verovali ili ne, kao pouzdan izvor informisanja naši ispitanici, i to sa 62,7 posto glasova, biraju razgovor sa drugim ljudima. Na kraju liste nalaze se televizija (28%), podkasti (14,7%), štampani mediji (8%) i radio (5,3%).
Devojke i mladići koji su učestvovali u anketi, svi sem jedne osobe, imaju otvoren nalog na Fejsbuku, dok njih sedamdesetoro ima svoj profil i na Instagramu (93%). Zatim sledi Jutjub sa 62 glasa (82,7%), a za njime Tviter (41,3%) i Linkdin (18,7%).
Iako bezmalo svi poseduju nalog na Fejsbuku, njihov odnos prema najvećoj društvenoj mreži nekada i sada nije isti. Smatraju da je Fejsbuk pre bio popularniji među mlađom populacijom (da ga je sad „pregazio” Instagram), a da danas ima mnogo korisnika koji čini starija populacija. Neki tvrde da je bio mesto za igranje igrica, ali i za povezivanje sa davnašnjim i dalekim prijateljima i rođacima, međutim, danas ova mreža pretežno doprinosi njihovom informisanju (što o aktuelnim društvenim događajima, što o dešavanju na fakultetima). Naši ispitanici kažu da Fejsbuk služi najviše za reklamiranje, širenje propagande i „praznih” videa, ali upozoravaju i na to da je plodno tle za laži i obmane, da je rupa bez dna osmišljena da potonemo i zaboravimo na vreme.
Za Fejsbuk kažu i da je prljav a neophodan, te čak više od polovine ispitanika (56%) primat u izboru gde će provoditi svoje vreme onlajn daje Instagramu. Na drugom mestu je Jutjub (20%), na trećem Fejsbuk ( 9,33%), a potom slede Tviter i Tik-tok.
Poješću te – poješćeš me
Ukoliko to dozvolimo, društvene mreže, kao i sam internet, mogu biti veliki distraktori u našoj svakodnevici i proždrljivci naših produktivnih sati. Mogu upravljati i našim vremenom i našim životima, posebno ako nismo dovoljno medijski pismeni. A vreme kao resurs jeste ograničeno, što često zaboravljamo. Ako nismo zadovoljni sopstvenim postignućima, fokusom, kvalitetom života, možda nam se odgovori kriju upravo u danima potrošenim u digitalnom prostoru i šumu koji nam ne dozvoljava da mislimo svojom glavom.
Prema pomenutoj anketi, bezmalo 60 procenata mladih provede zasigurno dva do tri sata dnevno na društvenim mrežama, što na godišnjem nivou iznese čak neverovatnih 45 dana. Skoro 27 posto ispitanika boravi više od četiri sata – dakle najmanje 60 dana iliti dva meseca godišnje, dok je 16 procenata mladih izjavilo da u proseku društene mreže koristi sat ili manje od sat vremena.
Iako deo ispitanika negoduje u pogledu nepostojanja privatnosti na društvenim mrežama, samo polovina njih je delimično ili u potpunosti upoznata sa time na šta pristajemo kada kliknemo na dugmence saglasnosti i šta nam sve nameću naša onlajn-odredišta.
Neko kaže da ga brine politika privatnosti, ali ne želi zbog toga da ugasi sve svoje naloge, dodajući da mu se ne sviđa što terms & conditions nigde nisu sažeto dati i napisani razumljivijim jezikom. Drugi pak kažu da privatnosti više nema, da ne postoji ni u stvarnom, a kamoli u virtuelnom životu. No i pored sve te ogoljenosti (prinudne ali dozvoljene), naši ispitanici smatraju da društvene mreže toliko sežu u kulturu da deluje nemoguće ne koristiti ih.
Kome verovati
Društvene mreže postale su jedan od glavnih izvora informisanja (kao i izvor informacija novinarima i novinarkama), što potvrđuju i naši ispitanici. Selidba medija u digital, u skladu sa formatom, iziskuje bržu proizvodnju medijskih sadržaja, a to onda dovodi do preuzimanja tuđih vesti (pa i grešaka koje u brzini nastanu) i tzv. copy–paste novinarstva. Pojava raznoraznih „informativnih” anonimnih portala, čiji je cilj puka zarada „na klik”, doprineo je krivljenju preuzetih informacija, kreiranju izmišljenih narativa, a samim tim i dezinformisanju javnosti.
Kako je istraživanje pokazalo, nažalost, skoro četvrtina naših ispitanika ne prepoznaje lažne vesti, pa čak i otvoreno priznaje da ne vlada veštinama kako bi ih raspoznala. Jasno im je da su senzacionalistički narativi prisutni u bezmalo svim medijima. No, na pitanje kada su poslednji put prepoznali neku lažnu vest, neki su odgovorili da ne mogu da se sete, da nisu skoro, ali je većina istakla da na njih nailazi svakodnevno („svaka druga vest Informera”, „svaki put kad pogledam broj zaraženih koronavirusom”).
Između ostalih, sadržaji tih „vesti” odnose se na migrante, javne ličnosti, na teorije zavere u vezi sa kovidom, na izmišljotine koje političari iznose jedni o drugima. Jedna ispitanica je skrenula pažnju na pojavu lažnih (klikbejt) naslova, objašnjavajući da oni nemaju mnogo veze sa sadržajem članaka na internet portalima.
No, sad se postavlja pitanje kome možemo verovati i kako uopšte znamo da je neka vest lažna?
Niko od naših ispitanika nije pomenuo nijedan digitalni alat za proveru informacija, ali su se pozivali na kredibilne novinare i novinarke i medijske izvore („verujem Kesiću”, Insajder, KRIK, N1, Buka, Danas, Telegraf, Newsmax Adria, BBC), na proveru informacija na različitim mestima, na nauku („jer se ona bazira na proverenim informacijama, činjenicama koje mogu da se dokažu”) na veru u sopstveno rasuđivanje („zato što nije realno”), na demantije kojih je bilo ili ih nije bilo, na nemogućnost pronalaženja medijskog izvora (ako je reč o nekom postu/tvitu). Takođe, neko je naglasio i da prve tri rečenice na Vikipediji ne mogu poslužiti kao temeljit dokaz ni za šta.
Naravno, ima i onih koji nikome ne veruju dok se sto posto ne uvere u tačnost neke informacije, ali i onih koji više ni sami ne znaju u šta treba da veruju.
Prezasićenost medijskim porukama dovodi konzumente sadržaja do stavljanja na autopilot, a onda su kao u klopci podložniji manipulaciji. Različiti vidovi medijske pismenosti neophodni su kako bismo se što bolje snašli u mećavi informacija.
Pre samo pola godine u žiži javnosti našao se dokumentarac The Social Dilemma, te nas je iznova podsetio na sve ono što se krije sa druge strane medalje društvenih mreža. Na sve opasnosti koje one nose. Na to da ništa nije besplatno, jer nas košta vremena, privatnosti i gubljenja autentičnosti. Jer nam zamagljuju razmišljanje. A svim tim ljudima koji su nekada radili za Gugl, Fejsbuk, Instagram, Tviter i Pinterest teško je (bilo) ne poverovati.
Svesni svih prednosti i mana društvenih mreža, znamo da će one i dalje ostati sastavni deo naših života, posebno u ovo vreme pandemije. No, pitanje je kako ćemo taj medij koristiti i kakav ćemo medij mi sami biti. I naravno, kada ćemo u potpunosti osvestiti misao da naši životi nisu nikakvi društveni eksperimenti i da ih treba živeti u realnosti.
Ovaj tekst je nastao u okviru lokalne akcije „Medijska pismenost i mladi”, koju realizuje medij Pančevo Si Ti. Projekat je proistekao iz edukacije „Medijska pismenost online”, a realizuje ga UG „Zašto ne” iz Bosne i Hercegovine na inicijativu „Techsoup Europe”. Izneseni stavovi ne odražavaju nužno stavove partnera i donatora.
