Sprovođenje javno-privatnih parterstava javnost bi trebala da prati sa posebnom pažnjom. Jer koruptivni rizik u javno-privatnim partnerstvima postoji u svim fazama, počev od odabira projekta i odlučivanja koja je to potreba ili problem koji će biti rešen, u pretežnom javnom interesu, pa do odlučivanja da se ta potreba ili problem rešavaju kroz JPP, objašnjava Zlatko Minić iz organizacije Transparentnost Srbija.
On dodaje da ako se izabere JPP i potom iskoristi zakonska opcija da se ne primenuje zakon, jer je reč o projektu u okviru međudržavnog sporazuma, jasno je da rizik eksponencijalno raste – neće biti konkurencije, javnog konkursa, ne moraju se sprovoditi javne nabavke…
Postoji i rizik (bilo da se zakon primenjuje ili ne), ističe Minić, koji nije nužno povezan sa koruptivnim namerama – javni partner može zaključiti ugovor koji će biti loš po javni interes (loša raspodela rizika, prihvatanje prevelikih obaveza…) zbog nedovoljnog iskustva i znanja u ovoj oblasti, posebno kada pregovara sa privatnim partnerima koji imaju moćne advokatske timove i veliko iskustvo.
Najzad, i u sprovođenju ugovora rizici od korupcije su brojni.
– Prirodna težnja privatnog partnera da umanji svoje obaveze, da prevali rizike poslovanja na javnog partnera i da poveća sopstvenu dobit nisu korupcija sami za sebe. Međutim, nastanak takve štete za javnog partnera i javni interes uopšte, može biti u vezi sa korupcijom kod javnog partnera. Tu može biti u pitanju korupcija do koje dolazi u ranim fazama pregovora i ugovaranja (da neke odredbe koje pogoduju interesima privatnog partnera budu unete u ugovor ili da ne budu unete odredbe koje bi zaštitile interese javnog partnera u kriznim situacijama), ali i ona do koje dolazi tokom primene. Tipičan primer bi bila korupcija u vezi sa nadzorom nad ispunjavanjem ugovornih obaveza, a koja bi imala za cilj da se stepen ispunjavanja obaveza privatnog partnera, koji je bitan element ugovora, uopšte ne podvrgne nadzoru ili da se podaci o tome krivotvore – objašnjava naš sagovornik.
Navodi da na sličan način, rizici postoje i kada se odnose na ostvarivanje koristi za javnog partnera. To bi na primer bilo upravljanje zajedničkim preduzećem, gde većinski (privatni) partner diktira dinamiku trošenja sredstava i posluje sa povezanim licima, ostvarujući korist i kada zajedničko preduzeće troši sredstva ili čak posluje u celini u gubitku. Odsustvo nadzora nad procesima realizacije ugovora može bitno umanjiti ostvarene prihode javnog partnera, a to može biti posledica lošeg planiranja i pregovaranja, ali i korupcije tokom sprovođenja ugovora.
Iako je Zakon o javno privatnim partnerstvima iz 2011. godine doneo značajne novine – obavezna konkurencija pri izboru partnera za javno-privatno partnerstvo, obaveza obrazlaganja zbog čega je odabrano JPP kao način rešavanja određene potrebe, detaljno regulisana oblast nadzora nad sprovođenjem ugovorenih obaveza i formiranje tela, Komisije za javno-privatna partnerstva – on ne sadrži kazne, što je jedan od njegovih glavnih nedostataka, ističe Minić.
Takođe, sporan je i član 3. koji propisuje izuzetke, odnosno slučajeve u kojima se Zakon ne primenjuje, a među kojima je i partnerstvo koje se zasniva na međunarodnim ugovorima koje je Republika Srbija zaključila sa jednom ili više država radi zajedničkog sprovođenja ili korišćenja projekata.
Taj izuzetak, navodi Minić, korišćen je u velikom broju slučajeva, za najveće infrastrukturne projekte, vredne više stotina miliona evra – od „Beograda na vodi”, do najnovijih najava izgradnje deonica auto puteva („Moravski koridor”, auto put ka granici BiH, kineske investicije itd).
Zakon propisuje i obavezu izrade studije opravdanosti samo za koncesije, a ne i za JPP bez koncesije. Reč je o studiji koja treba da pokaže zbog čega je JPP izabrano kao način rešavanja određene potrebe. To je dokument koji, iako je bio obavezan za slučaj koncesije na aerodrom, javnost do danas nije videla i zbog čega je Transparentnost Srbija podnela tužbu Upravnom sudu protiv Vlade Srbije.
U ovoj organizaciji smatraju da Zakon treba da se unapredi, između ostalog uvođenjem obaveze izrade i objavljivanja godišnjeg ili višegodišnjeg plana koncesija i drugih javno-privatnih partnerstava (poput plana javnih nabavki); obavezom organizovanja javne rasprave o planu i/ili o pojedinačnim projektima JPP pre nego što počne postupak izbora privatnog partnera uz mogućnost da se na osnovu predloga i primedaba sa javne rasprave plan izmeni.
Jedna od stvari koja se može izmeniti i unaprediti jeste i položaj Komisije za JPP, navodi Minić. On objašnjava da je njena pravna priroda sada nejasno definisana – to nije radno telo vlade, nije nezavisno telo, nije ni organ državne uprave, niti regulatorno telo, a ni javna agencija.
– Komisija je, prema Zakonu, „nezavisna” i praktično je čine predstavnici premijera, ministarstava, pokrajine i Beograda. Veća nezavisnost i/ili profesionalizacija uz druge zakonske promene po pitanju nadležnosti (praćenje realizacije JPP, edukacija, veće angažovanje u odabira modela) unapredila bi sistem JPP u Srbiji – smatra naš sagovornik.
On napominje da je transparentnost je jedan od najpouzdanijih načina da se suzbije korupcija. Ističe da se sakrivanjem dokumenata budi sumnju u postojanje korupcije.
– Kada se na zahtev da se objave svi dokumenti, odgovara tvrdnjama da je to nemoguće zbog zaštite strateških interesa, zbog privlačenja investitora, ili se objavljuje manji deo dokumenata i potom tvrdi da je „sve transparentno”, sumnja se pojačava – kaže Zlatko Minić.
Dosadašnji veliki, ali i problematični poslovi, upućuju na zaključak da će projekti javno-privatnih partnerstava u Srbiji biti pretvoreni u još jedan alat političara za sticanje materijalne dobiti.
Zlatko Minić zaključuje da bez vladavine prava i pravne države, sve može biti pretvoreno u sredstvo za sticanje materijalne dobiti, i dodaje da JPP u ovakvim uslovima mogu biti samo nova fasada iza koje bi se nastavila besprizorna pljačka i ostvarivanje interesa uskog kruga ljudi.
Tekst je napisan u okviru projekta „Trans(pare)ntnije – Javne finansije jesu naša stvar”, koji realizuje „Centar za obrazovanje i transparentnost” (CETRA) iz Pančeva, uz pomoć i saradnju organizacija „Krila nade” iz Bosne i Hercegovine, i organizacija „Fraktal” i CEKOR iz Srbije i uz podršku Evropske unije. Stavovi izneti u tekstu ne slažu se nužno sa stavovima partnera u realizaciji projekta.
