Organizacija koja sebe naziva Srpskom naprednom strankom niti je srpska, niti je napredna, niti je stranka, pre bi se moglo reći da je to interesna grupa koju predvodi kartel oko braće Aleksandra i Andreja Vučića. Ta grupa ima svoju hijerarhiju, unutrašnja pravila, političku moć, uticaj na kretanja u društvu i kohezivni faktor – lepak koji ih drži na okupu – razne vrste koristi koje se mogu meriti različitim parametrima. Jer šta je u toj organizaciji srpsko, osim stalnog samomantranja funkcionera da vole Srbiju „najviše na svetu”, toliko da se nadmeću dužinom tog svog nazovipatriotizma. Iskustvo i istorija nas uče da su onima čija su usta puna nacije, ruke duboko u novčanicima zaluđenih podanika. Naprednjaci se predstavljaju u javnosti kao monopolisti na rodoljublje, svi drugi – koji takođe vole Srbiju, ali ne vole naprednjake – manje su Srbi, to su lažni Srbi, u grubljoj formi antisrbi i izdajice, jer kritika poteza Aleksandra Vučića i Vlade Srbije je napad na Srbiju i srpski narod. Šta je u toj grupi napredno, osim dela naziva koje su preuzeli od jedne znatno starije srbijanske stranke? Pre bi se moglo reći da su se u tu družinu okupili konzervativci nespremni za bilo kakve promene i tradicionalisti koji ni svoju tradiciju ne poznaju, a za druge i ne žele da znaju. Naposletku, šta je u toj grupi stranka, jer stranka je politička organizacija koja ima svoju političku filosofiju, ideologiju, principe, stavove, skup ideja u kojima je utemeljena i korpus vrednosti koje afirmiše, a ima politike koje kandiduje na slobodnim, demokratskim i fer izborima. Šta su te politike u naprednjaka? Koliko je njihovih članova, simpatizera i glasača uopšte pročitalo Program SNS-a? U njemu može da piše da se stranka zalaže za eugeniku, eutanaziju, evropeistiku, esperantistiku i ekliktiku, šta mari, u čemu je razlika, koga zanima program kada imamo Vođu kome prepuštamo našu odgovornost za naše živote? Nama zombijima je namenjena uloga da stvaramo višak vrednosti u korist kartela, a da to i ne primećujemo; i još treba da budemo presrećni kada vladar nije previše zao, pa nam uzme samo deset odsto prihoda. A mogao je i pedeset.
Najtačnije rečeno, parafrazirajući rečnik Međunarodnog tribunala u Hagu: SNS je grupa udružena u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uništavanja društva u Srbiji.
Besmisleni, banalni i bizarni projekti
Pogledajmo kako ta ekipa funkcioniše u Pančevu. Da li smo mi građani primetili da je porastao nivo kvaliteta života od kada je bratija preuzela odgovornost za upravljanje našim gradom 2012. godine, doduše u koaliciji sa raznim strankama, čak i sa DS-om i LDP-om? A na to veliko ništa potrošeno je skoro 20 milijardi dinara tokom ovih pet godina, naših para, para koje su stvorili Pančevci. Osim praznih priča o započetim poslovima, stvaranju uslova za strana i domaća ulaganja, braunfild i grinfild investicijama, poreskim olakšicama, mi ne videsmo te velike projekte, ni severnu industrijsku zonu, ni onog velikog investitora koji je, navodno, najavio je gradonačelnik u finišu kampanje za predsedničke izbore, raspoložen da razgovara o uzimanju cele te severne zone u zakup. Koliko je evra, dolara, dinara, rublji, juana, bilo čega, investirano u Pančevo? Nula. Koliko je radnih mesta u novoformiranim preduzećima otvoreno? Još jedna nula. Ili – da nastavimo sa lakšim pitanjima – zašto nije počela rekonstrukcija Internističkog odeljenja Opšte bolnice, koju je direktor Ovuka, sve sa pokrajinskim sekretarom za zdravstvo Zoranom Gojkovićem i direktorom Uprave za kapitalna ulaganja Vojvodine Nedeljkom Kovačevićem, najavio, o gle čuda, isto usred predsedničke kampanje, za kraj maja? Ne samo da adaptacija nije počela, nego ni tender za izvođača radova nije raspisan. Ko je odgovoran što je bankrotirala pančevačka Apotekarska ustanova? Ko je napravio dug od preko sedam miliona evra? Pa gde nestade obećanje da će proraditi hotel „Sloboda” ovog proleća? I da će Peskana postati jezero za rekreaciju i prijatan kutak za odmor i razonodu? I tako dalje, i tako dalje…
Pančevo je grad koji raspolaže sa više od pet i po milijardi dinara u budžetu za 2017. godinu, a u kome, uprkos tom silnom novcu, ne radi javni wc, ni javni sat, u kome nije pokošena trava u više naselja, u kome ne može da se uvede komunalni red na obali Tamiša, u kome su fasade javnih ustanova okrunjene do cigle, a zeljaste biljke rastu iz oplate na Gradskoj kući, kod sale 123, u kome pružni prelazi nisu obezbeđeni rampama, u kome je daljinsko grejanje preskupo, u kome ne postoji osmišljena procedura razvrstavanja, uništavanja ili reciklaže komunalnog i animalnog otpada.
Ali je zato Grad Pančevo realizovao genijalne projekte: vrćenje vola za tzv. srpsku novu godinu, plivanje za čast krsni, Krajiško veče i – ultimativni, one & only: u naseljenom mestu Jabuka o našem trošku postavljen je teren za stoni fudbal u prirodnoj veličini, skalamerija toliko besmislena da su to shvatili čak i Tešić i Bogdanov, pa je otvaranje sličnih sportskih objekata u ostalim selima obustavljeno. Ili, oko 150.000 evra nas je koštala zamena podloge na platou ispred zgrade Gradske uprave – bilo viška para u budžetu Pančeva, a viška behaton ploča u Loznici, pa hajde da razmenimo, šteta da propada i jedno i drugo. O čuvenom biciklofonu, milionima bačenim na sajt juznibanat.rs, nejasno-kome-potrebnom katamaranu i pametnoj klupi, sajt Pančevo Si Ti je već pisao. Jedino smo prevideli da spomenemo i velelepnu eko-česmu otvorenu prekjuče u Banatskom Novom Selu, stvarno neverovatan uspeh lokalne vlasti. Čekaju nas Dani Vajferta i Karneval…
Drugim rečima: para ima, one se troše neodgovorno za besmislene, banalne i bizarne namene. Ono čega nema: nema pameti, ideje, vizije, smelosti, vrline, veštine, liderskih osobina, takta, znanja, kontakata, šire slike, pregleda situacije, poznavanja konteksta, iskustva, harizme; nema komunikacije, nema dobrih ideja i održivih projekata, svega onoga što svaki menadžer, a gradoupravitelji su baš to, treba da ima da bi bilo i rezultata… Najstrašnije, nemaju razumevanja i ljubavi prema gradu i građanima u čijem interesu treba da predano rade. Umesto toga, gradski oci i majke učestvuju u neprekidnoj izbornoj kampanji, tokom koje obijanju pragove od vrata do vrata ili drežde na štandovima i ispred biračkih mesta, dakle rade u radno vreme i koristeći javne resurse sve ono što mi građani ne želimo da plaćamo, a od čega koristi imaju jedino oni sami i njihova interesna udruga.
Nepostojeće reference
Koje reference krase ljude koji trenutno vode Grad? Pogledajmo samo personalne performanse članova Gradskog veća. Gradonačelnik Saša Pavlov je očigledno bio dobar tajni policajac čim za njega niko nije znao sve do kraja 2008. godine, kada je postao savetnik tadašnjeg direktora „Petrohemije” Slobodana Adžića. Bez daljih komentara. Njegov zamenik Predrag Živković ima radno iskustvo ekonomiste u banci i ništa više. Za ovo dvoje Beograđana, Zoricu Repac i Milenka Čučkovića, baš nije sigurno da li znaju gde je Glogonj, a gde Omoljica, možda su do sada naučili, ali da li ste ih ikada videli u javnosti, da li primećujete da uopšte postoje kao javne ličnosti? Katarina Banjai, nepoznata do prošle godine. Nepoznata i od prošle godine, tu i tamo napravi neki biciklofon ili pametnu klupu. Magistarka Tanja Božić, osoba koju poznaje kolektiv OŠ „Sveti Sava” i šira porodica. U biografiji na sajtu Grada piše: „Učestvovala je na brojnim seminarima, konferencijama i kongresima u zemlji i inostranstvu iz oblasti obrazovanja i poseduje stručne sertifikate iz ove oblasti”. Mirela Petrović, poznata na teritoriji MZ Glogonj. Nemanja Rotar, u gradu prepoznatljiv i kao Mikin sestrić. Mora čovek da bude neki faktor, pa sad da li direktor Gradske biblioteke, većnik u vreme demokrata, direktor Kulturnog centra, pa većnik u vreme naprednjaka, da li će to da bude preko DS-a, URS-a ili SNS-a nije važno. Ali najjači je izvesni Aleksandar Stevanović, inače zadužen za stambeno-komunalne poslove i saobraćaj: od biografije ima i-mejl adresu. Uostalom, pogledajte sami, upoznajte se sa gradonačelnikom i većnicima.
Na kraju, šta odgovoriti najjačem i najbolje kotiranom SNS kadru, Željku Sušecu, na njegove stalne prozivke da opozicija „i nema program nego svoje aktivnosti zasniva na mržnji prema Aleksandru Vučiću i njegovoj porodici” nego: druže, argumentovano kritikovati nosioce javnih funkcija nije mržnja, nego obaveza opozicije, kritički misleće javnosti, nezavisnih medija i slobodnih građana, koji treba da ukazuju na greške vlasti, ko god na njoj bio. Ali gde je to mogao da nauči kad se konobaristika ne bavi odnosima u društvu, nego odnosima između kelnera i gostiju. A o sramnim napadima na porodice bilo bi dobro da pogleda sabrana hajkačka dela tzv. kolege Miroslava Milakova na TV Pančevu.
Voja
Svaka čast za tekst!!
Slavko Petrov
Ne bih o strankama jer nisam političar, niti me političke stranke interesuju, mada sam učestvovao u osnivanju jedne od njih, Demokratske stranke, davne 1990 godine. Iskreno, sve su se pokazale jalovim u ovih 27 godina političkog pluralizma i tranzicije, a kada kažem jalove, pre svega mislim na njihov uticaj na stvaranje uslova za rad i razvoj postojeće privrede, što je široka tema, mnogo šira od stvaranja uslova za privlačenja domaćih i stranih investicija. Iako privreda nije u ingerenciji lokalne samouprave – možda je i dobro što nije – ova može da utiče na nju, barem indirektno. Međutim, čini se da su političke stranke uspele da privuku sankcije kojim je privreda izgubila tehnološke performanse i tržišta, bombe, na kraju i sumnjive kupce – kuferaše, čast izuzecima, te je azbuka jednog od privredno najrazvijenih gradova u bivšoj državi spala na desetak slova, a u istom periodu je nastalo dvadesetek, no njihova zbirna produkcija nije ni blizu jedne negdašnje fabrike – ne Utve, Tesle ili Staklare, već fabrike, Gaj.
Školstvo, zdravstvo, kultura, sport, usluge, pa i rad JKP-a, te administrativni poslovi su posledica. Pančevci su naučili da žive od privrede, direktno i indirektno, jer ona donosi radna mesta, novac i standard. Poslednja velike investicije u privredu grada jesu Utva avioni i Luka Dunav, a od tada je prošlo četiri decenije.
Za privredu nije bilo adekvatnog i stručnog interesovanja od strane lokalne politike, štaviše pokazalo se suprotnim. Naime, trideset godina unazad računalo s Greenfieldima 1, 2 i 3 – ako se uopšte računalo – a od ovih lokacija su komunisti digli ruke jer su preskupe za opremanje. Primerice, komletno opremanje Greenfielda 2 i njegovo privođenje nameni grad bi koštalo blizu 100 miliona evra. Severna zona, pak ima nešto drugačiji istorijat. Od finasiranja izgradnje grudobrana kao uslova Vojske RS prošlo je deset godina. Zatim je na volšeban način zemljište prodato privatnom licu da bi se uz ogromnu muku ono vratilo gradu. Ova zona je već nekoliko gradski prioritet. I treba da bude jer onda ne bi bilo ni nade. Gradski prag su obijale mnoge kompanije, između ostalih Don postrojenja za preradu kafe, Pinkovi filmski studiji, ali su otišli u Pećince. Od njih sam i saznao. Za Luku se interesovao nemački Duispor, najveća rečna lučkoransportna kompanija u Evropi. Pitajte ljude iz negdašnjeg VIP-a (agencija za privlačenje investicija) i reći će vam koliko se kompanija interesovalo za Pančevo, a jedan od najvažnijih razloga je reka i luka Dunav. Da li će i kada Severna zona biti završena, ne znam, ali znam da, ako kompletno bude završena (s kolektorom) neće biti prazna i o tome sam se izjasnio. Nije u grad došlo dvadesetak banaka jer je siromašan. A svako zna da će iz njega otići čim postane. Da li će biti kvalitetnog kulturnog programa – galerijskih postavki, koncerata, pozorišnih predstava, filmskih festivala ili pak, da li će FK Dinamo1945 zaigrati u prvoj ligi zavisi od novca, ali i sposobnih ljudi, a sposobni ljudi neće da rade za dž. Opet, novca ima kada ga stvara privreda jer tercijarni sektor ionako vrti već stvoreni novac, ali i ljude. Priznali ili ne, još uvek živimo od komunističkog nasleđa, a isto čine i političke stranke kolikogod izgledalo apsurdno.
Miki
Sramota na kako je niske grane spalo pančevačko novinarstvo
Gvozden Čelik
Pazi stvarno, pišu o stvarima koje se stvarno dešavaju, nema veće sramote za novinare.
kimi
Miki, ruckas sendvic?