Profesionalci i profesionalke iz pravosuđa bili su, kao i svi ostali građani, pogođeni kovid krizom u svom svakodnevnom radu. Mnogi od njih svoje redovne poslove nisu mogli da obavljaju na jednak način kao pre pandemije, pa suđenja u nekim fazama nisu čak ni bila održavana. Sa druge strane, postojali su prioriteti koji, bez obzira na proglašeno vanredno stanje i zabranu kretanja, nisu smeli da budu zanemareni. Pritvorski predmeti su se odvijali uprkos pandemiji, a takav slučaj je i sa predmetima za trgovinu ljudima, to jest sa suđenjima u kojima su žrtve trgovine ljudima morale da se pojavljuju kao svedokinje-oštećene. Poznato je da suočavanja u sudnici ugrožavaju oporavak žrtava trgovine ljudima, najviše zbog ponovnog preživljavanja traume. Naročito kada se radi o deci. U jednom ovakvom pritvorskom predmetu, u kojem je žrtva trgovine ljudima bila maloletna, istraga je završena za dva meseca, dok je sudjenje imalo ukupno tri ročišta. Sve je rezultirao zatvorskom kaznom u trajanju od 20 godina – jednom od najvećih presuda za trgovinu ljudima u Srbiji. Sa zamenicom Višeg javnog tužioca u Pančevu, Oliverom Sekulić Šošdean, koja je ovaj predmet vodila, razgovarali smo nakon donošenja drugostepene odluke Apelacionog suda u Beogradu u ovom slučaju, o načinu i uslovima u kojima je on vođen, odnosno o tome kako je kovid pandemija uticala na čitav proces. Cilj ovog razgovora bio je da pred javnost iznesemo sve naučeno iz tog postupka i pokušamo da to primenjujemo u daljem radu.
Tužiteljka Sekulić Šošdean navodi da je, baš u danu kada je bila dežurna u jeku pandemije i vanrednog stanja, dobila ovaj, možda najveći i najvažniji predmet trgovine ljudima u svojoj karijeri i da veruje da način na koji je on okončan predstavlja uspeh i jedan dobar primer zajedničkog rada. Za organizaciju Atina, ova presuda je takođe od izuzetnog značaja, s obzirom na to da je ovu devojčicu u ranoj fazi prepoznala kao žrtvu trgovine ljudima i uvela je u sistem zaštite.
Presudom Višeg suda u Pančevu, okrivljeni je zbog izvršenja krivičnog dela obljuba zloupotrebom položaja iz člana 181, stav 2. Krivičnog zakonika, i krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388, stav 3. Krivičnog zakonika, osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 20 godina. Nakon žalbe branioca okrivljenog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu kojom je ovu žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U odluci Apelacionog suda, u delu koji se tiče krivične sankcije, kaže se da je prvostepeni sud ispravno zaključio da na strani okrivljenog nema olakšavajućih okolnosti, dok je od otežavajućih okolnosti cenio činjenicu koja se odnosi na njegovu raniju osuđivanost, njegovu upornost u vršenju krivičnih dela, pa i njegovu bezobzirnost i bezdušnost u vezi sa radnjom izvršenja krivičnog dela, kao i nedostatak kajanja zbog učinjenog. Apelacioni sud dalje navodi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je okrivljenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, nalazeći da je ova kazna srazmerna težini izvršenih krivičnih dela, društvenoj opasnosti učinjenih dela, te stepenu krivice okrivljenog i okolnostima pod kojima su krivična dela izvršena, i ista je nužna za postizanje svrhe kažnjavanja.
Žrtve su ljudi, a ne dokazi
Svaka kriza nosi povećan rizik od eksploatacije. Kada se desi kriza, svi resursi društva usmeravaju su na njeno savladavanje, a u ovom slučaju kovid pandemije, preovlađujući odgovor bio je, jasno, onaj zdravstveni. U okolnostima krize, neminovno slabi kontrola koju vrše institucije, jer su svi resursi usmereni na rešavanje gorućeg problema, dok se sa druge strane oslobađa prostor za delovanje kriminalnih grupa i pojedinaca. Ljudi u kriznim situacijama ostaju bez posla, steže ih egzistencijalni pritisak, i lakše upadaju u zamke kada je u pitanju radna, ali i drugi oblici eksploatacije. Zbog mera ograničenja kretanja koje su široko prisutne, u takvim uslovima smanjuje se mogućnost za sticanje koristi, a rizik za žrtve dodatno se povećava.
Rizici kojima je bila izložena, ali i okolnosti u kojima je živela, devojčica žrtva trgovine ljudima u slučaju koji je vodila tužiteljka Sekulić Šošdean, ostavili su na nju jak utisak. Ona podseća da je dugo razmišljala o ovoj devojčici koja je bila seksualno iskorišćena od strane svog oca, koji ju je kasnije i seksualno eksploatisao, i snimke seksualnog odnosa sa ćerkom distribuirao na mreži Fejsbuk. „Devojčica je prethodno pobegla iz doma gde je bila smeštena. Kako nije imala gde, ona odlazi kod oca nasilnika, pedofila, kod kojeg nije ni bila svesna da je eksploatisana. Otac je devojčici promenio viđenje stvari, promenio joj je pojam normalnosti. Deca su inače po prirodi stvari ugrožena, ona ni u regularnim uslovima nisu u stanju da se odupru odraslima za mnoge stvari”, zaključuje tužiteljka.
Za vreme trajanja postupka, morale su da se poštuju preventivne mere, a one utiču i na uspostavljanje odnosa poverenja, koje je ionako već poljuljano kod žrtava trgovine ljudima. „Kad je žrtva dolazila da da iskaz, ona je nosila masku, a ja prosto volim da vidim lice onoga ko mi dolazi kao žrtva. U sklopu tog opšteg odnosa poverenja koji se mora uspostaviti, ja sam od te devojčice tražila da na trenutak skine masku da bih joj videla lice, jer je važan taj utisak, da to nije osoba koja izgleda fizički zrelije. Pričate sa njom kao što biste pričali sa svojim detetom, i to prosto morate da radite na taj način u svakoj situaciji, da uspostavite odnos poverenja, pogotovo kad znate ili ste bar pročitali kroz šta je to dete prošlo.” Ako podrška i zaštita žrtvama izostane na početku, kad počnu da im se dešavaju ružne stvari, ona im je kasnije još potrebnija, i njihov oporavak je mnogo teži. „Kada u jednom momentu shvatite šta se dešava, i kad pokušate da detetu pomognete, taj put je mnogo duži i teži nego što bi to bilo u nekim drugim uslovima, da je, recimo, ova eksploatacija odmah otkrivena, da ova devojčica nije toliko vremena bila kod oca i toliko dugo indoktrinirana.”
Psihološke posledice po ovu devojčicu su devastirajuće. „Prosto ne možete da ne vidite u kojoj meri joj je izmenjena psiha. Tata joj je rekao da je to normalno i to je za nju normalno, ona čak veruje da na taj način traži ljubav. Zaista je strašno koliko se može, a psiholozi su to u postupku i objasnili, uzurpirati jedan mladi um koji je jako sugestibilan. Ona je dete koje je bez bilo kakvog oslonca. Ja se stvarno nadam da će ona posle svega ovoga uspeti da nađe neki svoj put, i da će moći da se oporavi. Sad je napunila 18 godina i pred njom je ipak još neko vreme u kojem se na taj oporavak može uticati”.
Iskrena saradnja kao ključ
„Trgovina ljudima nije krivično delo koje se svakoga dana ovde dešava; bilo je takvih slučajeva ali ne na ovaj način, imali smo trgovinu uglavnom radi seksualne eksploatacije, ali nije bilo maloletnika. Možda je i vanredno stanje diktiralo da mi to tako promptno završimo, a i sama situacija je diktirala, jer to dete je trebalo izmestiti iz porodice koja je bila ugrožavajuća za nju”, naglašava sagovornica. Kada se ovakav predmet završi brzo, to prema rečima tužiteljke Sekulić Šošdean predstavlja satisfakciju. „Kada jedan ovakav predmet brzo završite, istragu za tri meseca, suđenje na tri ročišta, kad okrivljeni dobije presudu od 20 godina, što je maksimalna kazna po našem zakonu, kada se njemu od prvog dana odredi pritvor koji se onda produžava dok ne ode na izdržavanje kazne, kada zbrinete žrtvu, kada vidite da drugi organi koji nisu učestvovali u samom postupku, u najvećoj meri pomažu toj devojčici, onda mislim da smo uradili najbolje. Ja sam srećna što sam iz ovog predmeta mogla mnogo toga da naučim, i što je on prosto ulio nadu da sistem funkcioniše. Iako ta osuđujuća presuda ne može da popravi mnogo u kontekstu onoga što je žrtva preživela, ona može da spreči ubuduće da taj osuđeni ne radi ono što je radio, i to, dakle, može da pruži neku satisfakciju žrtvi. Kada pričamo o tome koliki je doprinos tužioca i šta može tužilac sem da krivično goni, on može da poveže sve ove činioce (Centar za socijani rad, Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, Atinu, i druge) koji učestvuju u postupku i koji pružaju podršku žrtvi, da njihov rad i izveštaje prezentuje sudu i to onda dovede do ovakve presude”.
„Za mene, moram to da kažem, bilo je izuzetno edukativno i korisno to što sam se srela sa Atinom, što je Atina organizovala sastanak gde sam se ja upoznala sa njenim radom, i tim kako funkcioniše sistem podrške žrtvama. Kroz to sam shvatila i šta je krovna organizacija, šta konkretno rade nevladine organizacije, gde je tu centar za socijalni rad, mada mi je to već donekle i bilo jasno, jer smo sa njima već imali saradnju. Verujem da je taj sastanak, pa i sam moj nastup, i Atini dao neku sigurnost, to što su me videli, što su mogli da pitaju. Ali to i jeste zadatak tužioca, generalno kad se vodi postupak, da upozna žrtvui da obezbedi njen potpun iskaz već u istrazi. Kad vi vidite žrtvu koja vam je ubedljiva u tome što priča, onda vi imate siguran put ka onome šta je vaš zadatak, da provedete to kroz ceo postupak, da prikupite i druge dokaze, i mi smo taj zadatak zajedno izveli. Meni je bilo lako kad smo u postupak ušli po prijavi Atine koja je već obezbedila snimak do kog je došla, kad sam imala ljude koje sam u istrazi mogla da pozovem telefonom, da zamolim da se obezbedi podrška, pristup, staratelj… Mi smo imali maloletnika iz migrantske populacije, koji je bio svedok u tom postupku, trebalo je obezbediti da i njegov staratelj dođe, i to sve u vreme vanrednog stanja. Međutim, kada postoji dobra volja, ljudi nađu načina, a kad volje nema, onda se traži izgovor. Mi smo našli način!”
Kad javnost presudi
Slučaj ove devojčice nije prvi slučaj koji je bio ogoljen pred javnošću, koja je bila svesna svih detalja. Deluje da zbog pandemije i činjenice da su zbog toga što su svi bili više kod kuće, da su mnogo više i saznali. Iako to nije bio interes javnosti, niti je bilo potrebno da javnost zna, u medijima je otkriven identitet devojčice, kao i detalji onoga što joj se dogodilo. Tužiteljka Sekulić Šošdean ističe da interesovanje javnosti možda jeste prirodno, ljudi iznose svoja mišljenja i u medijima i na društvenim mrežama, međutim nebrojeno puta se utvrdilo da to nema mnogo veze sa onim što se stvarno dešava. „To što tužilac ima u predmetu, ne zna niko osim njega i branioca okrivljenog, pa bez obzira što ljudi pokušavaju da dođu do informacije, oni je ne mogu dobiti pre nego što se ona zaista prikupi na valjan način. Posebno u postupku gde je i na suđenju javnost isključena zbog zaštite interesa maloletne oštećene. Upravo u tome leži razlika između percepcije javnosti i onoga što u predmetu stvarno stoji, drugim rečima vrlo je opasno unapred donositi sud o onome šta se zaista događa”.
Kada se govori o ulozi i delovanju medija, ono u ovakvim slučajevima, kao što smo videli, može da bude izuzetno štetno i opasno po žrtvu. Koliko god se tužioci trudili da zaštite prava žrtve, ako ta prava budu javno prekršena i cela Srbija sazna ko je žrtva, onda, bez obzira što se sudski postupak vodio bez prisustva javnosti, ta činjenica nema stvarnu težinu. S tim u vezi, „trebalo bi više raditi na edukaciji, objašnjavati šta etika izlaženja u javnost zaista podrazumeva, i uvek se zapitati da li ono nekome može da naškodi, da li će nečiji interes time biti povređen”, kaže naša sagovornica.
Imajući na umu pitanje kako dalje štititi prava žrtava i oštećenih unutar pravosuđa, tužiteljka ističe da je obaveze koje su u tom pogledu preuzete potrebno dosledno primenjivati svuda. S tim u vezi, Krivični zakonik propisuje zaštitu posebno osetljivih svedoka, međutim to je samo jedan deo, pošto se zaštita pruža i na mnoge druge načine, kroz sigurne kuće, kroz rad sa nevladinim organizacijama, kroz saradnju sa centrima za socijalni rad. Ova zaštita i podrška je jednako važna i kao vid prevencije, da se nasilje ili eksploatacija spreče. Kada dođe do krivičnog postupka, delo se, dakle, već desilo i žrtva je tu, njeno pravo je već povređeno. Međutim, važno je osigurati da njena prava tokom postupka ne budu dodatno povređena. Tužiteljka podvlači važnost mera zaštite žrtve tokom postupka. „Ako postoje profesionalci koji znaju kako da u okviru onog što je dozvoljeno obezbede da žrtva bude zaštićena, ako kao ličnosti imaju afinitet i ako imaju minimum saosećajnosti, oni mogu da pomire profesionalno sa onim ljudskim. Mislim da i sudije sve više uviđaju potrebu da podrže žrtve, kako bi se sprečila sekundarna viktimizacija. Tako da su to već mali pomaci, ali mislim da ako vi volite to što radite, a ovo ne može da radi neko ko ne voli ljude, da ćete onda učiniti sve da podržite žrtvu i učiniti da ona dalje ne pati.”
Razgovor sa zamenicom Višeg javnog tužioca u Pančevu, Oliverom Sekulić Šošdean vodila Andrijana Radoičić Nedeljković, master socijalnog rada i koordinatorka programa direktne podrške za žrtve trgovine ljudima organizacije Atina, maja 2021. godine
Tekst je preuzet sa sajta Udruženja građana za borbu protiv trgovina ljudima
i svih oblika rodno zasnovanog nasilja Atina
