Beograd, ta ogromna naseobina „na ušću dveju reka ispod Avale”, ta gomila čelika, betona, stakla i plastike u kojoj živi mnogo ljudi koji se ne razumeju baš najbolje, deo je identiteta svakog Pančevca, čak i onih koji ne prelaze prečesto preko Pančevačkog mosta. Jednostavno, previše je kontakata i odnosa svih vrsta između Pančevaca i Beograđana, da sad baš ne navodimo svaki ponaosob, pa je Beograd, hteli–ne hteli, sastavni deo svakodnevice Pančevaca i ta činjenica, samo po sebi, ne predstavlja nikakav problem i opasnost po naše pančevačke osobenosti; čak življenje u blizini jedne metropole, kada bi Beograd malo poradio na tome da to stvarno i bude, dakle u satelitskom gradu koji nije radničko predgrađe i spavaonica, nego zajednica koja ima identitet i „svoje boje”, pruža mnogo uporednih prednosti u odnosu na nivo kvaliteta života koji nude sredine u „klasičnoj” provinciji.
S druge strane, zvanični Beograd je tokom poslednjih decenija izašao na loš glas zbog balkanske ratne avanture koju je pokrenuo. A na unutrašnjem planu, zbog besmislene centralizacije koja je ugušila celu Srbiju, od koje nikako ne odustaje, i koja je konstanta bez obzira na promene režima, Beograd je u političkom smislu, pojam problematičan po sebi. Istorija beleži više pokušaja da se Pančevo i bukvalno pripoji Beogradu kao gradska opština, poslednji put je o tome maštala ekipa oko Siniše Batala, ali srećom do realizacije te zamisli nije došlo, niti bi ona bila održiva. Lepo bi bilo da imamo 108-cu do Robne kuće, bez prethodnih uslova, ali je lepo i da imamo svoj korzo, metaforički govoreći.
Ranije, taj je grad „bacao svetla daleko”, u čemu je uživala čitava bivša Jugoslavija i dobar deo regiona, ali su ta vremena prekrili ruzmarin, snjegovi i šaš. Danas je to grad koji podiže Beograd na vodi, jer kartel braće Vučić ima interes za to, a da je u isto vreme jedina prestonica u Evropi koja ima više od milion stanovnika, a nema metro…
Istina je, Beograd kad raširi svoja krila, njima pokrije čitavu okolinu i baci je u svoju senku. Pogledajmo samo nekoliko primera te dijalektike, nekoliko pro i contra: Nama je sve tu, na izvol’te: kulturni događaji, škole i fakulteti, sportski tereni i splavovi, ostaci beogradskog undergrounda. Drugi moraju satima da putuju „tamo” da bi videli „Arsenal” ili Nika Kejva, pa satima „nazad” dok mi za isto veče stignemo i da se istuširamo, pogledamo izveštaj o događaju kome smo prisustvovali i zaspimo. Opet, Beograd svojom centripetalnom silom privlači najbolje i najsposobnije stručnjake iz cele Srbije, u čemu ni Pančevo nije izuzetak. Mnogo Pančevaca, koji nisu emigrirali u uređen svet, a koji su uveliko prerasli domete i standarde ovdašnje palanke, potražilo je poslovni angažman i pronašlo profesionalnu satisfakciju u glavnom gradu. Naša interna katastrofa je što Pančevo nije izmislilo način da te ljude zadrži na domaćem terenu, ili da bar iskoristi njihovo znanje, kontakte i iskustvo kako bi bar zatalasali žabokrečinu u našem malom mistu. Pola beogradske muzičke scene čine Pančevci, pozorišna i filmska umetnost, čitava kreativna industrija vrvi od Pančevki i Pančevaca rodom, da ih ne nabrajamo poimence, potrajalo bi. Brojna je i pančevačka politička sekcija, pojedinci u njoj su, dok su visoko leteli, obavili i neke nečasne poslove: recimo, glavni operativac u aktu veleizdaje, prodaje NIS-a Gaspromu, Dejan Mihajlov, nakon te akcije se nije ni vraćao u Pančevo.
S druge strane, i u mnogim „biznisima” i događajima koje stignu do crne hronike zatekne se po neki Pančevac – u organizovanim kriminalnim grupama koje trguju narkoticima ili ženama, obijaju radnje i provaljuju u stanove, u hordama huligana koji se predstavljaju kao navijači…
U svom tom kolopletu odnosa i svakodnevnih komunikacija, organske upućenosti i umreženosti, uzajamnog prožimanja, gde je u svemu tome „običan čovek”? Nigde, naravno, jer upravitelji u oba grada ne rade u njihovom interesu, jer da su tako razmišljali cena telefonskog impulsa u fiksnoj telefoniji bi se naplaćivala po lokalnoj, a ne po međugradskoj tarifi, još u vreme kada je fiksna telefonija imala funkciju. Beovoz ne bi vozio od-do Ovče, pa „haj’mo, narode, presedanje”, ATP i GSP bi bili u istom tarifnom sistemu… Da postoji stvarna briga za pančevačko stanovništvo decenijama izloženo dejstvima otrovnih, opasnih, ekslozivnih, mutagenih i teratogenih materija, beogradske bolnice i klinike bile bi prioritetno posvećene pacijentima iz našeg grada, a da postoji elementarni pijetet prema žrtvama hemijskog rata protiv civilnog stanovništva, znao bi se tačan broj lečenih i preminulih. Postoji još bazičnih zajedničkih tema, lišenih politike, prema tome nespornih – izvorišta vode koja na putu do potrošača u Pančevu i okolnim selima prođe kroz filter stanicu nalaze se na teritoriji Gradske opštine Palilula; možda bi bilo jeftinije i efikasnije da se komarci zaprašuju u istom cugu, a ne bi bilo loše i da se koja reč razmeni o upravljanju Belom stenom i uopšte dunavskim adama, o putnom prstenu oko Beograda i mostu kod Starčeva koji se najavljuje decenijama. Možda bi preduslov svih razgovora trebalo da bude vraćanje za početak zgrade, a kasnije i ustanove naše Privredne banke, i da vidimo šta ćemo sa naseljima Krnjača, Borča, Crvenka, Ovča, Kovilovo, Padinska Skela, Jabučki Rit, Glogonjski Rit, Besni Fok, Vrbovski, Dunavac, Tovilište i Preliv, na „trenutno okupiranim područjima” južnog Banata.
Nejasno je, takođe, kako naši marketinški magovi, pod stručnim rukovođenjem Jasmine Radovanović, zajedno sa vozačem drona u fotelji v. d. direktora TOP-a Stoiljkovićem još nisu osmislili višedimenzionalnu i multimedijalnu kampanju privlačenja Beograđana u naš grad? Računica je jednostavna: neka samo pola promila Beograđana, dakle oko 800 ljudi (zamislimo dakle, Beograđane u 16 autobusa) dođe svakog dana u Pančevo i neka svaki potroši, recimo, 15 evra, eto nama preko četiri miliona evra godišnje, da bar malo para vratimo od onoga što se svakog sekunda odliva na račune u organe i ustanove sa adresama u krugu dvojke. Ali, možda je olakšavajuća okolnost i opravdanje za izostanak ove operacije nepostojanje odgovora na pitanja zašto bi neko došao, šta da vidi, čemu da prisustvuje, u čemu da uživa, za šta pare da razmeni? Prljavi Tamiš? Derutnu obalu? Katamaran? Buvljak? AVIV park? Južnu zonu? Smrdljivi, zapušteni i zarđali grad, u kome se beznađe u srcima širi brže od korova po trotoarima?
Na kraju, blizina Pančeva Beogradu pokazala se u doba ove napredne bratije, kao ozbiljan nedostatak – svako malo pa se u gradu pojavi neka od ovih mobilnih štetočina – ili tadašnji premijer na povratku iz Kovačice svrati u Vodnu upravu da mu nastavnik praktične nastave konobaristike podnese izveštaj, pa onda taj isti, sada kao predsednik, dođe da postrojavanjem vojnih jedinica bilduje državne mišiće. Ili naiđe amaterski pevač, trenutno preobučen u ministra inostranih dela, obiđe neko gradilište, doduše, došao je i pre sedam i po godina na filmski set „Koriolana”. Biće zanimljivo da vidimo i koliko će pančevačke strukture, dakle Gradska uprava i javna preduzeća, zloupotrebljavati javne resurse i koliko će neograničeno sposobni kadrovski potencijal partijski zaposlen u njoj, je l’, pružati logističku podršku SNS-u u staljingradskoj bici moderne političke Srbije – izborima za Skupštinu Grada Beograda, dogodine. Naši obaveštajci iz te interesne udruge dojavjuju da se već spremaju spiskovi aktivista koji će obijati pragove u kampanji od vrata do vrata, samo da vidimo da li će Mikinom sestriću da zapadne Borča ili Mali Mokri Lug, a koleginici politikološkinji Sandri Božić Ostružnica ili Kumodraž…
