Pančevo je olupan, zarđao i truo grad

Da nevešto koristimo resurse kojima raspolažemo i da ne umemo da razumno upravljamo onim što nam naši stari ostaviše – jer očigledno je da nismo sposobni da sami stvorimo nešto lepo i namenjeno opštoj dobrobiti – pokazuje više nego nemaran odnos koji imamo prema jednoj krajnje ograničenoj vrednosti: prostoru. Naš sajt je već analizirao na kapilarnom nivou i na velikom uzorku izgled, stanje i zapuštenost lokala u centru grada (videti ovde), ali pogledajmo izbliza i neke druge dimenzije ovog fenomena.

Kada govorimo, recimo, o prostorima koji se koriste za izvođenje kulturnih i umetničkih događaja upadljivo je da je Pančevo potpuno nespremno dočekalo restituciju, koja se ionako kilavo i nevoljno sprovodi. Demokratskoj, tačnije napisano „demokratskoj” državi, ko god da njome upravlja, ne mili se da vrati ono što su omražene, a kakve bi bile, komunjare otele pre 70 godina, pa tom procesu bar delimičnog ispravljanja nepravde nisu u susret krenuli ni čuveni tandem Martinović–Mitrović, ni još čuveniji kvartet Gavrilović–Radanov–Pavlov–Bojadžijevski. Postupku vraćanja imovine potomcima oštećenih vlasnika izložen je Kulturni centar – radionice s ulazom iz Foto Mijanovića su već ustupljene stvarnim posednicima, može se očekivati iseljenje Galerije savremene umetnosti iz kuće Aleksić–Smederevac, a možda i cela ova ustanova kulture izađe iz Fišgrundove palate koju decenijama koristi. Rezervna rešenja ne postoje, ili ako postoje, nisu zvanično objavljena; sa Vojskom Srbije niko ne pregovara da razmeni Dom armije za neke druge nekretnine, a da u više nego solidan i relativno nov objekat, koji pripadnici OS relativno retko koriste, useli KCP. Nekadašnja ideja tadašnje gradske većnice zadužene za kulturu Jasmine Večanski da se Galerija preseli u zgradu „Urbanizma” nestala je netragom u gomili drugih neostvarenih projekata naglo raskinute lokalne DS-SNS koalicije. Osim toga, sve opštinsko-gradske garniture od 1993. godine naovamo pokazale su ekstremni nivo nesposobnosti da privedu kraju osnivanje Legata Bate Mihailovića, od čega postoji samo naziv i uglavnom prazno-zjapeći prostor na prvom spratu zgrade u Ulici Žarka Zrenjanina 1 (nekadašnje prostorije JNIP „Pančevac”), koji bar nije pravno sporan, za razliku od tavana, u kome su se nekada okupljali zaposleni na Radio Pančevu, dok je ta radio-stanica imala program i smisao.

Nekadašnja Galerija savremene umetnosti u prizemlju Štapske zgrade (Bijenale 2004)

Nisu, međutim, svi zainteresovani akteri restitucije izloženi beskrajnom čekanju na vraćanje imovine: zvanične verske zajednice su prioritetno i promptno, kao da su važnije od drugih, ušle u posed svoje imovine, za koju, uzgred rečeno, ne plaćaju porez. Tako je Rimokatoličkoj crkvi januara 2010. godine vraćena Štapska zgrada, (doduše ne kompletna, već „samo” 3.000 kvadrata, jer su se privatni vlasnici u međuvremenu uknjižili na prostorije bivšeg šahovskog kluba) a da tadašnja gradska većnica za kulturu Nada Berkuljan nije uspela da se dogovori sa crkvenim poslovnim ljudima da, uz plaćanje razumne nadoknade, Grad nastavi da koristi prostor u prizemlju, u kome se 35 godina nalazila Galerija savremene umetnosti. Uz saglasnost biskupa zrenjaninskog Ladislava Nemeta, podrum, (Galerijsko) prizemlje, deo sprata iznad i središnji deo zgrade prodati su u leto 2015. godine privatnim licima, koja su tu nedugo zatim otvorila kafić, a zbog neslaganja sa takvom odlukom dotadašnji župnik Janoš Fišer je tražio/dobio prekomandu, pa je svešteničku službu nastavio u Padeju.

S druge strane Gradskog parka i hrišćanstva, Studentski/Svetosavski dom fizički je vraćen SPCO 15. juna 2012. godine. U međuvremenu popovi nisu bili kadri da organizuju čak ni teološko-pravoslavno-mistične tribine, recimo (i time od takvih sadržaja rasterete Gradsku biblioteku), tu su snimljene scene za nekoliko filmova i jedan muzički spot, i to je bilo to – sve dok neko mudar i promućuran nije smislio, a Mikin Sestrić sproveo, novu genijalnu zamisao: februara ove godine Kulturni centar je za gradskih 1.300.000 dinara zakupio ovaj prostor na godinu dana, a u njemu su sada održana tri koncerta i jedna pozorišna predstava. Na pitanje kakav je interes Grada da novcem iz budžeta plaća salu i prateće prostorije a da ih ne koristi, jer bi jednokratni zakup bio daleko jeftiniji, odgovor potražite sami, jer očigledno čitav aranžman i nije sklopljen da bi grad i građani od njega imali neke koristi.

Sličan je slučaj i sa Dvoranom „Apolo” Doma omladine, koja nikako da bude kompletno rekonstruisana zbog nerazrešenih imovinsko-pravnih odnosa sa potomcima vlasnika prvog pravog bioskopa u gradu, Fridriha Haubera. Posebno je tragično što je u adaptacijama ove sale srušen dobar deo balkona, projekciona kabina (da bi se dobio prostor za šank!) i uništeni divni gipsani ukrasi iznad unutrašnjih vrata.

Enterijer bioskopa „Zvezda” januara 1967. godine

U prilog ovom žalosnom stanju govori čitav niz činjenica. Vajfertova pivara – jedan od temeljnih gradskih simbola – devastirana je do neupotrebljivosti, što je posledica serije loših odluka i sasvim konkretnih interesa pojedinaca, a Staro Pančevo razvaljeno do neprepoznatljivosti (srušen deo Kaćurine štamparije i „Štuka”, ruinirana harmonikaševa kuća…). Talas neodraslog i nedoraslog shvatanja vrednosti i prednosti ponovo dolazećeg kapitalizma početkom devedesetih godina izvalio je prozore na desetinama salona i spavaćih soba i od njih napravio lokale koji su sada uglavnom zakatančeni. Pored Muzeja 24 godine stoji nedovršen poslovno-stambeni centar „Panuka”, onda sportska hala „Bagremar”, a od 2008. godine nova zgrada Zavoda za javno zdravlje u bolničkom krugu. Tamiška kapija i mnogi drugi novosazidani stambeni objekti zvrje poluprazni, a nekonstrolisano dodavanje sprata/ova gde god je to bilo moguće, dodatno je naružilo gradsku panoramu. U centru Pančeva je i dalje, uprkos očajnim urbanističkim rešenjima iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (lokacija i spratnost zgrada Gradske uprave, „Snežane”, Robne kuće, SDK…), u 21. veku moguće, a sve u skladu sa nekim gradskim odlukama, znatno probijanje vertikala novopodignutih objekata u odnosu na visinu okolnih kuća (Vojvode Bojovića 3, dr Kasapinovića 12, Žarka Fogaraša 20, Branka Radičevića 4…), što se nije desilo takoreći ni u jednom selu ni na Zapadu, ni na Istoku tokom socijalizma, a kamoli u gradovima veličine Pančeva. Stečaj „Trgoprodukta” je ostavio desetine praznih lokala u gradu, a neuspešna privatizacija preduzeća „Sloboda” napravila pravu pustoš u ugostiteljskoj ponudi Pančeva, od hotela „Sloboda” ruinu, a mnoge kultne kafane pretvorila u apoteke, parfimerije, prodavnice patika i igračaka, i, posledično, knjižare u kafiće. Idejna rešenja za rekonstrukciju Starog Pančeva, Limenog trga, Ulice Zmaj Jovine, Trga Zorana Đinđića… krajnje su nestručna i nije jasno, šta se sa tim prostorima, zapravo, htelo, kakva im je svrha i „narativ”. Neverovatno je da imamo neku priučenu frizerku za gradsku menadžerku, a nemamo gradskog estetu ili neko telo zaduženo za očuvanje i unapređivanje lepog. Gradski odbor SPS-a i dalje stoluje u istim prostorijama Šulcove kuće u kojima je bio Opštinski komitet SKJ, što je samo po sebi loša simbolička poruka da se ništa nije promenilo. Postalo nam je sasvim normalno da pijemo kafu i limunadu, praktično, na parkingu retail-šoping-centra-mola-čega-već… i tako dalje, i tako dalje… Kada sve te činjenice imamo u vidu, možemo samo da žalimo što smo dozvolili da živimo u jednom olupanom, zarđalom i trulom gradu; pre će biti da smo to, zapravo, i zaslužili.