Pančevo u doba naprednjačke kolere (2): uništavanje zdravog razuma

U logosu ponestaje pojmova, a u jeziku reči kojima bi se mogli opisati „kvalitet” i razmere iracionalnosti koju ova naprednjačka bratija, okupljena oko klana braće Vučić svakodnevno širi na sve strane ove zemlje. Prisetimo se samo epskih scena iz ove godine: prizora iza ograde podignute 9. februara na platou ispred Gradske kuće tokom mitinga „Budućnost Srbije” (budućnost sa SNS-om, to je isto kao naprednjak sa uverenjima, nema je/nema ih), kada je dobrovoljcima iz čitavog južnog Banata i prekodunavskih teritorija pod upravom gaulajtera Malovića bilo onemogućeno da nastave da se muvaju po gradu dok im predsednik ne završi govoranciju, demagošku, da li je potrebno napomenuti?; ili čuvene manifestacije privrženosti liku i (ne)delu Šefa Kartela koju je na vesti o opozicionom protestu na Andrićevom vencu 17. marta, dan nakon upada demonstranata u RTS, organizovao bivši nastavnik praktične nastave konobaristike (a sadašnji direktor Šumskog gazdinstva „Banat”; šta politika napravi od čoveka!) Željko Sušec ispred prostorija ove interesne grupe koja se u javnosti predstavlja kao stranka i spolja gledano na nju liči.

Sušecu su u transu ulizičkog performansa izvedenog u ajnforu na ulazu u dvorište Vodne uprave iz Ulice Dimitrija Tucovića tercirale omoljička vedeta Sandra Božić, kontroverzni advokat Saša Levnajić i onaj Tešić, a „Aco Srbine” i „Idemo za Beograd” složno je skandiralo nekoliko desetina botova, što je inače čitavo realno članstvo SNS-a u Pančevu; ucenjene, potkupljene, preletače i licemere koji „moraju”, ovom prilikom ne računamo.

Odbrana Institucija Sistema od napada zlih opozicionara

Nije prošlo ni mesec dana, duhovi se nisu primirili, a postupci raznih aktera iz naprednjačke nomenklature pred veliki miting opozicije 13. aprila u Beogradu postali su paradigma endemske mahnitosti, jer takav sled nestvarnih događaja stvarno se nije desio nigde drugde na planeti zemaljskoj, ni u tragovima, ni pojedinačno, pogotovo ne u seriji: ostavimo po strani uobičajne i dosadne najave atentata i već izanđale pretnje državnim udarima, hajmo nešto konkretnije: prvo je ministar odbrane, kaplar Vulin, najavio štrajk glađu (!) zbog nasilja koje primenjuje opozicija (!!), u čemu su ga zdušno podržali večiti zamenik Vesić i uvek simpatični šef poslaničke grupe SNS-a u Narodnoj skupštini Martinović, izrazivši spremnost da gladuju dvostruko duže od opozicionara, ako se oni budu odlučili za isti korak; onda su naprednjački odbornici zaposeli zgrade skupština opština/gradova širom zemlje Srbije, a da bi tobože „sprečili nasilje i pokušaj upada u institucije” (!) u koje niko ionako nije hteo da upada. Osim što nije jasno čemu je zapravo služilo, osim širenju besmisla i stvaranju iluzionističke atmosfere ugroženosti Institucija Sistema (u kojoj onda svako može da bude osumnjičen da je državni neprijatelj i izdajica), ovo vikend dežurstvo 13. i 14. aprila je pokazalo svu perverziju naprednjačkog shvatanja vlasti i naličje doživljaja upravljanja lokalnom zajednicom: vlast je, dakle, ničim omeđen prostor sticanja ličnog, ovog puta sitnog, ćara zloupotrebom javnih funkcija, ovlašćenja i novca. Pripadnici živog štita nisu, po vulinovsko-vesićevskom predlošku, odabrali štrajk građu kao sredstvo političke borbe, upravo obrnuto, požarstvo po hodnicima zgrade Gradske uprave ispostavilo se kao zgodna prilika da nešto ukusno prezalogaje, dok već telima brane prvu liniju fronta ustavnosti i zakonitosti i pravnog poretka od napada Jeremićevih, Đilasovih i Obradovićevih divizija. „Ustavobranitelji”, začudo, nisu o svom trošku zavarali glad u nekoj od obližnjih sendvičara, nego su, gle čuda, u naprednjacima bliskom ugostiteljskom objektu „Hedonist” (istom onom koji već uživa institucionalnu podršku u iznosu od skoro pola miliona RSD ove godine) naručili, opet gle čuda, teleće medeljaone i ramsteke, pa je topli obrok koji je završio u naprednjačkim crevima poreske obveznike Grada Pančeva koštao 96.660 dinara.

Sendviči su, dakle, ovoga puta izostali, što je i logično jer su Malovićeve udarne jedinice vodile pozicionu bitku (kao i u Kovinu i Vršcu), nije bilo odlazaka na teren autobusima, kada sendviči sleduju kao forma SDO (suvog dnevnog obroka, poznato svim bivšim Titovim i sadašnjim profesionalnim vojnicima). U finalu, u nedelju se na vanrednoj konferenciji za novinare pojavio pomenuti Sušec i kao faktor stabilnosti demonstrirao nepokolebljivu odlučnost, „za razliku od onih koji su upadali motornim testerama u Radio-televiziju Srbije…” (kako se to upada motornim testerama?), bla, bla, bla… Uostalom, sve je sačuvano u prilogu osvedočenog profesionalca TV Miće:

U odjavi ove tužne epizode, građanin Miša Sekulić je 8. maja podneo krivičnu prijavu protiv gradonačelnika Pavlova i NN lica zbog osnovane sumnje da su zloupotrebili službeni položaj. Pavlov je pokušao da razblaži primedbe i čak ih nevešto demantovao, kao, do ovog incidenta nije ni došlo. Prijavu je Više javno tužilašvo prosledilo beogradskim kolegama u Posebnom odeljenju za suzbijanje korupcije. Postupanje je u toku, rasplet se iščekuje…

Nije skandalozno, monstruozno je

Iste subote, dok su Malovićevi poslušnici zbijali redove ispred portirnice čuvajući istočni ulaz u Gradsku kuću, pošto je izlaz ka zapadu, kroz Uslužni centar, ionako bio zatvoren, nesumnjiv doprinos uništavanju zdravog razuma i sprdanju sa elementarnom logikom, dao je, opet po Malovićevom nalogu – jer ko bi smislio nešto tako nečasno? – direktor JKP ATP, kontroverzni beogradski menadžer opšte namene i isto takvog, a trenutno naprednjačkog usmerenja, izvesni Bojan Bojanić. Nekako baš na dan održavanja velikog opozicionog mitinga ATP-u je naprasno ponestalo goriva i zafalilo vozača, pa je javni saobraćaj za Beograd i iz Beograda vozilima gradskog prevoznika praktično bio suspendovan u periodu od 9 do 18 časova. Malo je reći da je ovaj pokušaj destrukcije opozicionog mitinga skandalozan, pre bi se moglo reći da je obustava javnog prevoza bila monstruozna. Sigurno je bilo sugrađana koji bi drugim poslom išli u glavni grad – da obiđu prijatelje, na ispit, na parastos, u šoping, na ručak, ili da jednostavno bleje na Kalemegdanu – što im ATP, za uredno plaćenu voznu kartu (koja je ionako preskupa, ali to je druga tema) nije omogućio, iako mu je ta delatnost stoji u opisu posla i opravdava svrhu postojanja. Svemoćni Malović je, dakle, izazvao ne samo poremećaj privatnih i društvenih konekcija toga dana, zbog čega je na dušu navukao greh koji zakon ne prepoznaje, nego je izazvao i ozbiljan bezbednosni problem: jer šta je drugo prekid javnog saobraćaja između dva susedna grada?

Istog pre podneva tu, u blizini sedišta Gradskog odbora SNS-a (u stvari, glavnog štaba okupacionih vlasti), na parkingu Doma vojske i na 70 metara od puta za Beograd u to vreme bile su uparkirane i dve teške građevinske mašine. Da li bi bile upotrebljene u slučaju da paranoja premaši trpeljivu granicu, pa ti svemoćnici odluče da potpuno obustave saobraćaj i privatnim vozilima? U strahu su velike oči, a najveći je sam strah.

Autobusi ATP-a su, međutim, samo šest dana kasnije, 19. aprila, bili natankani do vrha, a vozači u punom sastavu radosni, spremni, raspoloženi i orni za posao kada su u konvoju krenuli da iz slobodarskog grada Vršca, ali isto ugušenog istom naprednjačkom okupacionom čizmom, dovezu botove na svetkovinu poklonjenja ispred Skupštine, najveću, najjaču, najbržu u istoriji Srbije.

Naravno, nisu izostali ni Pančevci, 2.500 komada iz grada, još 7.500 iz južnog Banata, po Konobarovim rečima, a na osnovu Brankovog naređenja (videti naslovnu fotografiju). Demokratiji posvećeni građani Pančeva tražili su odgovornost dotičnog Bojanića i gradonačelnika u pokušaju Pavlova (u daljem tekstu GuP) na protestu održanom ispred autobuske stanice tog popodneva, gde je građanin Žarko Jelisavčić okupljene obavestio da je podneo krivičnu prijavu protiv Bojanića zbog nevršenja službene dužnosti i prekoračenja ovlašćenja zbog kojih 13. aprila je prekinut međumesni saobraćaj sa Beogradom. Nekoliko dana kasnije GuP je zaštitio Bojanića stavom da neće preduzimati ništa protiv direktora ili ga, ne daj bože, smenjivati, jer bi to kao, bilo neodgovorno dva meseca pred realizaciju javno-privatnog partnerstva (još jedne naprednjačke ujdurme i projekta prenaprezanja javnih resursa, koja u uslovima nepostojanja pravne sigurnosti i vladavine prava čas posla može da sklizne u poslovni odnos u kome su troškovi javni a prihodi privatni, što po svemu sudeći i jeste plan). Jelisavčićeva prijava je u proceduri, postupanje je u toku, rasplet se iščekuje…