Partijska država + proveren kadar = naprednjačko vladanje

Naprednjačka bratija, udružena u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uništavanja društva u Srbiji, uspela je ono što su najdogmastičniji komunisti u vreme omraženog jednoumlja mogli samo da sanjaju: partijska država, taj resurs kojim je monopolistički raspolagao Savez komunista Jugoslavije i područne republičke/pokrajinske stranačke ispostave, tek je bleda senka i daleki odjek partijnosti države koju su uspostavili naprednjaci. Ozbiljna razlika očituje se u tome što je u ono vreme Partija, barem nominalno, radila u interesu vladajuće radničke klase, od čega su nešto koristi (i nešto štete) imali obični ljudi; od ovog bezdržavlja koje nosioci naprednjačkog režima nežno gaje i dirljivo neguju, jedini koji imaju korist (i to vrlo opipljivu) su nosioci i podržavaoci kartela braće Vučić, koji je besramno i, što je skoro neverovatno, bez ikakvog otpora, privatizovao državu na svim nivoima, sve njene strukture i celokupne resurse. Svi ostali, milioni stanovnika ove nesrećne zemlje su apsolutni gubitnici naprednjaštva kao još jedne forme redistribucije novca i dobara, drugom reči pljačke.

Ta naprednjačka opsesivno-kompulsivna potreba da kontrolišu svaki društveni odnos, da stave pod nadzor svaki politički proces i imaju udela u svakom znatnijem poslovnom dogovoru, ne pokazuje njihovu snagu i temeljnost; upravo obrnuto, pokazuje njihovu strukturalnu slabost: onaj ko je zaista uveren u ispravnost svojih uverenja i efikasnost politika koje nudi građanima, nema potrebe da se neverovatnim manipulacijama, pritiscima, ucenama i obmanama održava na vlasti.

Tu kontrolu naprednjaci nastoje da održe raspoređujući na strateška mesta naše ljude, od poverenja, poslušne i lojalne, bez obzira na to koliko članskih kartica su do sada promenili: tokom ovog meseca beležimo dolazak legendarne borkinje za ženska prava, još iz vremena demokrata, Milice Cice Todorović na mesto sekretarke Crvenog krsta. Eto prilike da se malo vežba na upravljačkoj poziciji u mandatu pred penziju, mada tu već ima nekih neravnina. Milorad Vukobratović, student prorektor BU početkom devedesetih i nastavnik srpskog jezika u OŠ „Sveti Sava” postao je direktor Baletske škole. Izvesni Zoran Kovrlija iz Zrenjanina je postavljen na funkciju gradskog pravobranioca, pa će sad neko ko tek treba da ukapira gde je Narodna bašta i koja je crkva Preobraženska da brani interese i imovinu Grada, koju naprednjaci ionako nemilice razvlače i zloupotrebljavaju za svoje potrebe. Onda je Skupština 9. jula imenovala, posle višemesečnog unutarnaprednjačkog natezanja, široj javnosti nepoznatog i do sada neeksponiranog Mirka Rupića, profesora istorije u Ekonomskoj školi, za vd direktora Istorijskog arhiva, a magistra ekonomije iz Beograda i bivšeg direktora „Laste” Bojana Bojanića, za vd direktora ATP-a, kojeg već u nizu, prebrojati se ne može. To što je Bojanićeva biografija opterećena aferama, to mu dođe kao preporuka… U Pančevu nema sposobnih ljudi, moramo da ih uvozimo iz Beograda, da malo sinekuraju po južnom Banatu, pa da se vrate…

U vreme u kome razuman čovek beži od javnih funkcija u kojima ne može da ima svoje ja, da autonomno sprovodi svoje ideje, da doprinese nekoj stvarnoj i smislenoj promeni nabolje (uostalom, kad ste čuli da je neki kandidat za rukovodeću funkciju priložio svoj program rada?), valjda su ovim nebojšama bližnji poželeli – uz novo duboko čuđenje koliko je taština jak impuls za nepromišljene poteze – mirnu plovidbu. Ta plovidba će biti mirna sve dok snishodljivo i ulizički, bespogovorno slušaju komande nadređenih, a neukih naredbodavaca. U ovako podešenom sistemu, obavljanje vlasti i proces donošenja odluka izmešteni su iz institucija i prepušteni slobodnom uverenju partijskih poverenika. Tako se nama zalomio novobeogradski kafedžija i potonji vozač u Ministarstvu rudarstva Branko Malović, poznatiji kao naš drug Branko, među kafanskim kolegama kao Babasera i, u krugu poslovnih partnera, s nadimkom Šef.

I sad, i ako možete da zamislite, recimo, načelnika Komunalne policije Savića ili direktora GSA Rakića, čak i gradsku menadžerku Maju, da klimaju glavom na mudre misli našeg druga Branka, kako to izgleda kada vrhunski intelektualac i plodni spisatelj Mikin Sestrić stoji mirno dok ga preslišava Malovićeva desna ruka Simeunović, inače kontroverzni službenik JKP „Zelenilo”? Ili, napregnite maštu: imagine kako gradski momak Danilo Bjelica ili šarmer i kozer Tigran Kiš, raportiraju Malovićevom malom od palube – nebesa, otvorite se! – Ivanu Tešiću.

Istina, u naših šest opština i dva grada, ima i iskakanja iz zadate šeme, što je dobar znak – pokazuje da trvenja među samim naprednjacima počinju da varniče, i da nisu krajevi baš svih konaca u Malovićevim rukama. Sudeći po najnovijim hajkama koje ovih dana sprovodi ona bruka od TV Pančeva, u saradnji sa bratskim i fantomskim sajtovima epancevo.rs, juznibanat.rs i evsac.rs (uz diskretnu koordinaciju Marine Toman) ima tačaka van kontrole i pojedinaca koji su se izvukli iz „zagrljaja” našeg druga Branka. Od 28. juna su kroz TV Mićinog toplog zeca propušteni Milan Kisin, direktor Doma „Srce” u Jabuci (četiri puta), vršački tajkun Danijel Mohan (takođe četiri „priloga”), dok je sudija Višeg suda Jonel Murešan bio u milosti jer ga je TV Mića uzeo u usta samo jednom. Apsolutni šampion je predsednik Opštine Alibunar, iz članstva izbačeni Predrag Belić, kojim se Radojičina treš televizija bavila u pet nastavaka drame koja poprima epske razmere. Zanimljivo je, koliko je i neprofesionalno, da su članovi ovog pula naprednjačkih glasila objavili da su pripadnici Policijske uprave Pančevo priveli u petak uveče dotičnog Belića (zbog sumnje da je preko SMS-a pretio smrću direktoru GSA, gore u tekstu pomenutom Rakiću), ali nisu objavili da je nakon saslušanja, neosumnjičen, pušten na slobodu već u subotu ujutro…

Najinteresantnije je, ipak, medijsko smeće pod Milakovljevski kreativnim nazivom „Auto tajkunčići, mutni kao Dunav, napali Pančevo” u kome TV Mića svim silama brani Dom zdravlja od napada autotajkunčića (!). I dok se ovaj hodajući etalon profesionalnog novinarstva kao i uvek suzdržao da kaže išta konkretno, gradonačelnik Pavlov je ekspicitno okarakterisao tekst objavljen na naslovnoj strani najnovijeg broja „Pančevca” kao napad na lokalnu samoupravu (!) kojoj, dakle, čak ni „posredno”, pisanjem o Domu zdravlja, ne sme ništa da se prigovori bez opasnosti da taj prigovor bude označen kao „napad”. Uz postojanje osnovane sumnje da motivi pisanja „Pančevca” nisu sasvim novinarski, na pitanje o doslednosti bi trebalo, zapravo, da odgovori Pavlov: zašto do sada nije reagovao na napade privatnog medija (TV Pančeva) na predsednicu Višeg suda Stanku Simonović i javno rekao da je time napadnuta sudska vlast, što znači Republika Srbija? Ili da TV Mićine „komentare” o direktoru Doma „Srce” Kisinu proglasi napadom na Autonomnu pokrajinu Vojvodinu, koja je ovoj ustanovi osnivač? Odgovori su, postoji bojazan, poznati…

Naposletku, kako izlečiti opisane društvene bolesti? Rešenje je očigledno, mada nimalo lako sprovodivo. Treba neprekidno i u svakoj prilici afirmisati i praktikovati, institucionalno i vaninstitucionalno, vrednosti građanskog društva, demokratske standarde i vladavinu prava, kao efikasne lekove i prirodne neprijatelje ovog naprednjacima toliko omiljenog stanja bezdržavlja…

Noseća fotografija: Naprednjaci glasaju
Foto: Aleksandar Stojković