Promena Ustava: prekrajanje pravosuđa po meri vlasti

Burna događanja koja prate najavljene Ustavne promene u oblasti pravosuđa u toku su već nekoliko meseci, ali iako je u pitanju izmena najvažnijeg i najvišeg pravnog akta države Srbije, ova tema je medijski veoma slabo propraćena. Ove ustavne izmene se sprovode radi usklađivanja sa standardima Evropske unije o nezavisnosti sudstva, koja je kao sporno označila politički uticaj na imenovanja u pravosuđu. Da bi se to promenilo, neophodna je promena Ustava u delu koji se odnosi na ovu oblast.

Nakon više javnih rasprava održanih tokom 2017. godine, Ministarstvo pravde je u januaru ove godine objavilo Radni tekst ustavnih amandmana, koji je izazvao oštro protivljenje praktično svih relevantnih strukovnih tela i udruženja – Apelacionog suda, Visokog saveta sudstva, Vrhovnog kasacionog suda, Nacionalnog konventa, Državnog veća tužilaca kao i brojnih organizacija civilnog društva. Svi oni gotovo jednoglasno traže da se ovi amandmani povuku, jer, kako se navodi u saopštenju Visokog saveta sudstva, Ministarstvo pravde predloženim rešenjima pokazuje tendenciju da umanji postojeći nivo garancija nezavisnosti i samostalnosti sudova i tužilaštava.

Konačnu verziju Nacrta ovih ustavnih izmena Ministarstvo pravde je objavilo 13. aprila, i ona je ovih dana poslata Venecijanskoj komisiji. Njeni predstavnici će dati mišljenje do juna, a ukoliko ono bude pozitivno, one će biti upućene u Narodnu skupštinu na usvajanje. O izmenama u ovoj konačnoj verziji Nacrta stručna javnost kaže da su kozmetičke prirode, i da Ministarstvo nije usvojilo ključne kritike struke.

O kakvim značajnim ustavnim promenama je reč, zašto su one potrebne i zbog čega je ova priča medijski skrajnuta ispod brojnih svakodnevnih afera, za naš sajt govori Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu.

PANČEVO SI TI: Jedan ste od istaknutih kritičara objavljenog Nacrta izmena Ustava. Šta je sporno u ovim amandmanima, na koji način bi oni mogli da menjaju postojeće stanje u pravosuđu, i kako komentarišete njegovu najnoviju verziju?
MIODRAG MAJIĆ: Nekoliko je interesantnih stvari kada je reč o ovoj najnovijoj verziji Nacrta. Kada se gleda brojčano količina izmena, mogao bi se steći utisak da su one zaista obimne. Međutim, ključna pitanja su ovim izmenama, čini se, još lošije rešena. Na prvom mestu tu mislim na sastav i rukovođenje Visokim savetom sudstva i Visokim savetom tužilaca. To ukazuje na to da je Ministarstvo pravde u čitav projekat reformisanja ovog dela Ustava ušlo sa sasvim drugom idejom od one deklarativne, a to je navodno uklanjanje političkog uticaja iz pravosuđa, i da im je zapravo cilj da se taj uticaj apsolutno zadrži, a moguće i pojača. Jer toliko insistiranje na tome da se najviše telo sudske vlasti odnosno Visoki savet sudstva, drži pod jednom potpuno nesumnjivom kontrolom, ništa drugo ne može govoriti nego da izvršna vlast nema nikakvu nameru da pravosuđe stvarno oslobodi od svoje kontrole, koja je njima očigledno jako bitna.

Zašto mislim da je ovo rešenje i gore od prethodnog: da se podsetimo, u prvoj verziji  je takođe za sastav Visokog saveta sudstva predloženo rešenje po kome bi ovo telo činilo pet sudija, pet istaknutih pravnika, i takozvani „zlatni glas” koji bi dolazio od strane istaknutih pravnika, koji pripadaju tom, nesudijskom delu. Sada se odustalo od tog tzv „zlatnog glasa” jer je on bio predmet kritike, ali se načinila jedna još možda opasnija varijanta. Naime, broj članova ostaje 5+5, pri čemu, ako oni u roku od 30 dana ne uspeju da donesu neku odluku, to telo se raspušta. To je par ekselans pritisak, i ja apsolutno ne znam za takav primer u uporednom pravu. Iz takvog predloga se jasno vidi da u procesu odlučivanja, pošto se mora dobiti većina, neko sa jedne strane morati prikloniti da taj sastav ne bi bio raspušten. To je užasno veliki pritisak na svakog člana, i potpuno je za očekivati, s obzirom na predominaciju izvršne vlasti u ovom društvu, da će se, u najvećem broju slučajeva ta većina namaći iz ovog sudskog dela koje će pokleknuti pred političkim delom, koji će činiti ti takozvani istaknuti pravnici.

PST: Kažete da su istaknuti pravnici politički deo saveta, zašto? I šta se zapravo podrazumeva pod pojmom „istaknuti pravnik”?
MAJIĆ: Nesumnjivo je da su oni politički deo saveta s obzirom na način njihovog izbora, a bira ih Skupština, i apsolutno je jasno da će se kroz njih vršiti uticaj u Visokom savetu sudstva. Predlagači su pod kritikama pokušali da u ovoj konačnoj verziji malo bliže definišu šta bi se smatralo pojmom istaknuti pravnik, budući da je to bilo potpuno nejasno, i sada su naveli da se pod tim smatra diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom, koji ima najmanje deset godina iskustva, kako su naveli, formulacija je interesantna, „u pravnoj oblasti iz nadležnosti VSS“. Ne bih zamarao vaše čitaoce koliko je to nepravilno i šta pojam pravna oblast podrazumeva, ali ono što svakako ostaje veoma sporno je, ko je uopšte toliko stručan u toj oblasti bavljenja Visokog saveta sudstva? Takve uslove ispunjavao bi izuzetno mali broj ljudi i pretpostavlja se da bi se opet išlo na neke političke figure, članove pravosudnih odbora u Skupštini, i slično. Čak je opravdano uočeno da ovaj zahtev za položenim pravosudnim ispitom može isključiti i jedan značajan deo profesora jer oni većinom nemaju položen pravosudni ispit.

I još nešto što je vrlo važno o načinu izbora ovih naših nazovi istaknutih pravnika: prva mogućnost je da ih bira tri petine svih narodnih poslanika, a ako tako ne budu izabrani, onda se biraju glasovima pet devetina narodnih poslanika, što je već samo po sebi kuriozitet, jer ako se izračuna ta brojka s obzirom na broj poslanika, videće se da se dolazi do broja 138,8 narodnih poslanika, i to samo po sebi govori sa kakvom ozbiljnošću se sve ovo pisalo. A ako ni tako ne budu izabrani, omogućili su i treći način, uvodeći petočlanu komisiju koju bi činili predsednik Skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda Srbije, Vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana. Ta komisija je par ekselans politička, jer ako pogledate njene članove, videćete da ih sve direktno ili indirektno bira politika, pri čemu je jedini primer koji možda odudara predsednik Vrhovnog suda Srbije. Sve ostalo su insitucije koje su u našem sistemu izuzetno obojene političkim izborom. Tako da je sadašnji predlog kada je reč o Visokom savetu sudstva, još opasniji i obezbeđuje još sigurniji uticaj politike povodom svih ovih pitanja. Takođe, i sama činjenica da je to telo parno formulisano je čudna, s obzirom na to da su parna tela koja odlučuju raritet. Ovde je parno telo napravljeno isključivo zato da se sudijama ne bi dala većina.

Treba naglasiti da su tužioci još lošije prošli, to vidimo već iz sastava tužilačkog tela, koje je katastrofalno zamišljeno, budući da bi u njemu tužioci imali manjinu, četiri od jedanaest članova, što samim tim znači prevlast političke u odnosu na pravosudnu vlast. Takođe, za razliku od prvog Nacrta, izbor Vrhovnog javnog tužioca vraćen je u Skupštinu, uz navodno objašnjenje predstavnika vlasti da je to učinjeno zato što su republički tužilac i šefovi tužilaštva tražili to od Ministarstva pravde. Ako je to zaista tako, to upravo govori ono što stručna javnost ukazuje, a to je da su tužioci i šefovi tužilaštva i po sadašnjem rešenju ozbiljno politički zavisni. Sastav Tužilačkog saveta je takav da apsolutno ne može obezbediti da to telo bude zaštitnik tužilačke samostalnosti. Vi imate jednu apsolutno političku većinu u tom telu, i to će po mom dubokom uverenju sasvim isključiti mogućnost da tužilaštvo bude samostalno, a mogućnost progona nekih krupnijih, a pogotovo sa politikom povezanih krivičnih dela, biće potpuno isključena.

PST: Kakva je situacija sa takozvanom „institucijom za obuku”, odnosno Pravosudnom akademijom, to je takođe bilo veoma kritikovano rešenje?
MAJIĆ: Od ovog rešenja nisu odustali i pored svih kritika, i jasno je da je Pravosudna akademija zadržana kao isključivo mesto ulaska novih sudija u sistem upravo zato da bi  i taj kanal bio korišćen za kontrolu. Daleko je lakše kontrolisati jednu instituciju poput te Akademije koja nema ni svoje garancije nezavisnosti, u kojoj po sadašnjem rešenju trećinu članova upravnog odbora čine direktno predstavnici koje bira Vlada, a i oni koji nisu izabrani su pod jakim uticajem tog našeg političkog realiteta, i plus ta institucija nema neku preteranu transparentnost rada. Daleko od očiju javnosti oni će tu zapravo preselektovati sudije i iz te selekcije posle postaje manje važno ko će biti biran, jer će svi oni već biti politički skenirani. To je jako opasno, i na to je struka upozoravala, a da to nije dobro rešenje govori između ostalog i izveštaj Evropske komisije koji smo imali priliku da vidimo pre neki dan, gde se navodi da je Pravosudna akademija veoma upitna u smislu njene osposobljenosti, stručnosti i administrativnih kapacita.

PST: Kako komentarišete to što je Alumni klub Pravosudne akademije najpre podržao ovakvo rešenje Ministarstva, da bi nedavno Predsedništvo Alumni kluba podnelo ostavke uz konstataciju da je Radni tekst amandmana u delu o PA nepovoljan?
MAJIĆ: Oni nisu baš potpuno jasno obrazložili zašto su dali ostavke, a iskren da budem nisam razumeo ni zašto su u početku tako zdušno podržavali ovakvo rešenje. Pretpostavljam da je tu bilo nekakvih obećanja, koja se očigledno nisu završila baš onako kako su očekivali. Ono što je očigledno Predsedništvo želelo za sebe jeste apsolutni monopol PA, a formulacija koju sada imamo u Nacrtu daje određeni nagoveštaj da je Ministarstvo ostavilo prostor da to baš i ne bude tako. To njima verovatno nije odgovaralo, želeli su potpuni ekskluzivitet, ali za to naravno, nemam dokaza, to je samo moja pretpostavka.

PST: Sporne su bile i odredba o premeštanju sudija, kao i odredba kojom se ministru pravde daje ovlašćenje da pokreće disciplinski postupak protiv sudija. Da li se od ovakvih rešenja odustalo u konačnoj verziji?
MAJIĆ: Donekle se odustalo od ove prve odredbe, ali treba biti oprezan jer neke formulacije i dalje ostavljaju prostora za ozbiljan vid pritiska na sudije koje ne žele da se povinuju političkim zahtevima, pa bi se tako moglo desiti da nekog nepodobnog sudiju pet godina zaredom upućuju na rad na primer iz Beograda u Leskovac, što predstavlja još jedan kanal pritiska.

Što se tiče disciplinskog postupka, kod sudija se odustalo, a kod tužilaca nije, a obrazloženje ministarke za to je navodno to što su u većini evropskih država tužioci pod direktnom nadležnošću Ministarstva pravde. To je samo donekle tačno, jer se očigledno ne vodi računa o domaćoj realnosti. Porediti rešenja u ovako mladoj demokratiji kao što je naša, sa nekim visoko razvijenim demokratskim zemljama je zaista neozbiljno.

PST: A kada je reč o javnoj raspravi, kako je ona vođena?
MAJIĆ: Strukovna udruženja su napustila tu raspravu, ne iz hira, nego zato što je atmosfera bila takva da je u njoj potpuno bilo besmisleno debatovati. Ako vi od strane onih koji vode debatu konstantno čujete kako je sudska nezavisnost ideološki mit, permanentno ponavljajući kako su sadašnje sudije komunistički izabranici, da bi jednom prilikom čak predstavnik Ministarstva pravde predsednici Društva sudija govorio kako će sa zadovoljstvom naneti štetu takvima kao što je ona, jasno je da je u takvoj atmosferi ozbiljna rasprava bila nemoguća. To je kulminiralo na skupu u Novom Sadu kada je jednog od prisutnih građana zamalo fizički napao sudiju, a reakcije na to nije bilo. Takođe, tu je i priča o podršci Ministarstvu od nekakvih nedavno formiranih kvazi-udruženja, ali i udruženja pekara, manikira, frizera… dakle, sve je vođeno u jednom maniru koji je bio sve samo ne atmosfera za ozbiljno debatovanje. U izveštaju Evropske komisije takođe spominju da se sa zabrinutošću gleda na način na koji je debata vođena.

PST: Koliko je javnost uopšte upoznata sa ovim dešavanjima, i kako se mediji odnose prema ovoj temi? Čini se da ovako važno pitanje kao što je promena Ustava prolazi prilično nezapaženo u široj javnosti.
MAJIĆ: Jako je malo propraćena u medijima, praktično uopšte ne. Mi smo tražili od RTS-a da obezbedi prostor za nešto tako ozbiljno kao što je ustavna debata i dobili smo ponudu za jednu emisiju, u koju sam i sam bio pozvan, ali ne da dođem u studio, nego da najpre budem snimljen, pa zatim uključen video linkom, što sam odbio. Kao razlog zbog koga navodno nisam mogao da učestvujem sa ostalim gostima navedeno je da to ne dozvoljava urednička koncepcija. To jasno pokazuje da se i o ovoj temi građani održavaju u neznanju i da im se servira pogrešna slika. Prostor u medijima dobijaju isključivo ljudi koji apologetski govore o ovim amandmanima, tako da imamo nažalost jednu potpunu neobaveštenost građanstva o tome šta se dešava.

PST: Ali čini se da se paralelno kreira i neka negativna medijska slika o pravosuđu, sudijama, i tužiocima?
MAJIĆ: Tako je, to vam je nastavak ovog načina na koji je vođena javna debata. Građani su opravdano nezadovoljni stanjem u kojem se nalazi naše pravosuđe. Međutim ovde se kontrolom medija i spinovima učinilo nešto što ja prvi put vidim, a to je da se Ministarstvo pravde postavlja kao nekakav zaštitnik građana od sudija. To nigde nikada u istoriji nije postojalo da izvršna vlast štiti građane od sudske vlasti. Potpuno je suprotno, a pravosuđe je istorijski upravo zato i nastalo, da bi zaštitilo građane od svemoći izvršne vlasti.

PST: Kakva je atmosfera u lokalnim sredinama, osećaju li se sudije i tamo slobodnim da se priključe ovoj pobuni struke protiv ovakvih amandmana?
MAJIĆ: Oni su bez sumnje u strahu. Ubedljiva većina podržava ovo što mi govorimo, ali ne smeju da izađu sa tim jer se plaše. Bukvalno svakodnevno dobijam tapšanja po ramenu u tišini, namigivanja i reči hvale, ali se većina boji da izađe u javnost, pogotovo u maloj sredini gde imate lokalne političke i privredne moćnike. Oni su tu na vetrometini i smatraju da ako bilo šta progovore, njih više neće biti, što nije daleko od istine. I to je tužna činjenica, koja je prepoznata i u izveštaju Evropske komisije, ali činjenica koja nažalost omogućava izvršnoj vlasti da radi to što radi, jer se oni upravo i oslanjaju na to da niko neće pisnuti. Izvršna vlast jednostavno ne želi da izgubi postojeće poluge uticaja na pravosuđe, jer bi to značilo da se otvara mogućnost da nezavisno tužilaštvo momentalno pokreće postupke protiv ljudi koji su i na visokim funkcijama, a to je ono što niko od njih ne želi da se dogodi. Ti konkretni interesi su im najvažniji, a sve ostalo je lakirovka i priča.

PST: U najnovijoj oceni Evropske komisije o napretku Zapadnog Balkana u evropskim reformama, navodi se da Srbija „mora pospešiti vladavinu prava”, dok je premijerka Ana Brnabić rekla da se sa tim delom izveštaja ne slaže i da je Srbija u toj oblasti postigla bolji napredak nego što je to konstatovano u izveštaju. Kako to komentarišete?
MAJIĆ: Ja stvarno sa premijerkom nemam prilike da razgovaram, ali da imam, dobronamerno bih je pitao odakle joj ta uverenja. Pretpostavljam da je to iz nekih sagledavanja njenih saradnika, i u tom slučaju bih pokušao da joj objasnim da je u zabludi. Stanje je upravo onako kako je u izveštaju, a zapravo čak i gore, jer budući da je to izveštaj o napretku a ne o „nazatku”, diplomatskim jezikom se negativne stvari malo ublaže. Ako premijerka zaista veruje da je stanje bolje, onda je to opasna zabluda, i to govori da ponovo ne shvatamo u kakvom se stanju nalazimo, a to nije dobro. Ako vi ne shvatate u kakvom ste stanju, krenućete na primer danas na maraton u Beogradu, i dobićete infarkt.

PST: Kakav odgovor Venecijanske komisije očekujete?
MAJIĆ: To je veoma teško predvideti, zato što ja zaista ne znam kakve su sve moguće političke konotacije naših trenutnih odnosa sa Evropskom unijom, i da li će se zarad nekih ustupaka na drugim poljima, u nekoj meri gledati kroz prste kada je reč o oblasti pravosuđa. Ja se nadam da neće, ali ne mogu da tvrdim, jer to je čista sfera politike, i tu prestaje moja ekspertiza. Ali ono što je važno, to je da je Ministarstvo od početka predstavljalo ovaj proces kao nešto što treba da zadovolji Venecijansku komisiju, kao da se sve ovo što smo radili ni najmanje ne tiče građana, i to je još jedna bizarnost ovog procesa. Sve i da dobijemo najbolju ocenu, a nećemo, ovde neće živeti Venecijanska komisija, ovde će živeti građani Srbije sa nečim što neće biti dobro za njih. I budite sigurni, dogodiće se isto što se desilo i 2009. kada je reč o reizboru. I tada je Evropa, setimo se, najpre podržala reizbor, pa kada su videli do čega je to dovelo i kako je to sprovedeno u našoj realnosti, onda su rekli „Pa čekajte, mi jesmo bili za to da vi pročistite pravosuđe, ali nismo bili za to da to ovako izgleda kako ste vi uradili”. I uveren sam da ćemo za par godina ako prođu ovakvi amandmani, imati novu negativnu ocenu Evrope, i ponovo ćemo imati problem. U to sam potpuno uveren, jer, kao što sam rekao na početku, ove norme će dovesti samo do još veće zavisnosti pravosuđa.