Skoro dve decenije čekana vest – još od davno prohujalih vremena u kojima Borislava Kruška preuze dirigentsku palicu za upravljanje našim još tada propalim gradom od div-junaka lokalne demokratije Srđana Mikovića, a Srbija se, izgledalo je, počela da otvara prema svetu – dakle najava da će Strani Investitor konačno doći u naš grad, zagušila je medijski/mentalni prostor početkom aprila. Gradonačelnik Saša Pavlov je skromno, šta ćete, takav je čovek, objavio da će kompanija ZF iz Fridrihshafena, Baden-Virtenberg, SR Nemačka, u prvoj fazi izgradnje svoje fabrike u famoznoj Severnoj industrijskoj zoni, do 2021. godine uložiti 85 miliona evra, otvoriti 540 novih radnih mesta, a da će prosečna neto plata iznositi 450 do 500 evra. Možda se nekome učinilo da Sašenka opet halucinira u javnosti, da mu se ponovo priviđaju više puta najavljivani strani investitori u grinfild i braunfild zonama (Izraelci proizvode uličnu rasvetu, Japanci preuzimaju halu u Bagremaru, Crnogorci prave od hotela „Sloboda” „Carske dvore”, sa Kinezima je samo razgovarao…), ali kada je potvrda stigla sa Najvišeg Mesta, direktno sa Andrićevog venca, svakom dobronamernom naprednjaku je stvar zaličila na ozbiljnu. Pa ipak, skok sa sendviča i crvene na nekoliko stotina jura mesečno ipak nije mala stvar. Dobro, samo treba da se strpimo uobičajne dve godine.
Sama po sebi, to je dobra vest, ne zato što stiže nemački kapital, nego zato što neko uopšte hoće da se bakće sa nama. Loša vest je što postajemo cable-country, kao da ne znamo da radimo ništa drugo nego da motamo kablove za sitne pare. S druge strane, treba pohvaliti izvanrednu brzinu i preduzimljivost lokalne administracije – 29. marta je pančevačka filijala Poreske uprave procenila (stručnjaci bi rekli podcenila) vrednost zemljišta, već sutradan gradonačelnik je formirao „Tim za izradu Elaborata o opravdanosti otuđenja neizgrađenog građevinskog zemljišta…”, koji je nacrt tog dokumenta, na 86 strana (hm, da ga nisu uradili unapred?) ponudio na javni uvid već 4. aprila, a sa rokom za javnu raspravu do 11. aprila, sa sve uračunatim produženim vikendom zbog Uskršnjih praznika. Opet forma, opet farsa, opet beg od javnosti i različitih mišljenja, ne daj bože polemike, razmene ideja i argumenata i to o ovako važnom projektu… Na stranu što nema zemlje na svetu koja na osnovu Vladine uredbe (!?) otuđuje zemljište u javnoj svojini i poklanja ga privatnoj firmi…
Zato se za vedrije teme pobrinuo onaj veseljak od Nikole Stoilkovića, vozač drona koji se predstavlja kao direktor znamenite ustanove Turistička organizacija Pančevo. On je 1. aprila obavestio građane da od 10. aprila mogu da se vozikaju katamaranom, tim čedom participativnog finansiranja, ako, istina, vremenski uslovi to dopuste. Majstor će da pali dva vanbrodska motora svakog dana od 12 do 18 sati, na po dva sata, toje četiri ture po 11 persona, eto radosti za čak 44 Pančevaca dnevno! A uz to, ponuđeno zadovoljstvo nešto ipak košta poreske obveznike. Visok vodostaj je za sada onemogućio otvaranje sezone proleće/leto 2018. pa plovilo još uvek stoji ukotvljeno na platformi koju Nikola zove „Gradski pristan”. Tamiški kej je razvaljen, derutan, devastiran i neupotrebljiv i kad je vodostaj uobičajan, ali važno je da imamo brodicu za ponos…
Vozač drona priča o katamaranu (Prilog TV Pančeva)
Tek 11. aprila, puna dva meseca nakon što je preminuo posle kraće i teške bolesti, u Kulturnom centru Pančeva održano je veče posvećeno Nebojši Glogovcu. Posebna je tema šta mu je Pančevo pružilo i kako mu se odužilo, koliko ga (ni)je primećivalo za života, a kako ga se setilo kad nas je prerano napustio. Iz naprednjačke perspektive prebrzo i olako obećana promena naziva ove kulturne ustanove nekako je naglo izbledela, a da stvar neće ići tako lako videlo se čim je Mikin Sestrić sredinom februara najavio da će ovo veče sećanja na Glogovca biti održano „za dvadesetak dana”, dakle posle beogradskih izbora, možda ne bi bilo zgodno da se sećamo Nebojše u tom delikatnom trenutku predizborne kampanje. Naprednjačka paranoja seže u nedogled, a Kulturni centar Pančevo će se, zbog protivljenja izvanpančevačkih snaga i uticajnih ljudi u hijerarhiji kartela kojim rukovode braća Vučić (pa nije valjda opet Malović!?) pre nazvati „Šumareva kuća” nego „Nebojša Glogovac”.
Veče posvećeno Nebojši Glogovcu (Prilog TV Pančeva)
Izgleda da je naš drug Branko rešio da odreši gradsku kesu i podeli donacije za sufinansiranje medijskih projekata, pa je kao prvi korak imenovana, još 22. marta, po datumu gradonačelnikovog rešenja (a informacija o tome objavljena na sajtu grada tek prošle nedelje), komisija koja će da o tome da, kao, neke predloge. Članovi tog tela postali su opet totalni anonimusi, za koje niko ozbiljan u branši nije čuo – izvesna Ljiljana Ćulafić, na predlog Asocijacije elektronskih medija Vojvodine, onda neki Milijan Nikolić, kojeg je predložila Nova mreža Srbije, šta god to bilo, a tu je i samozvani medijski ekspert Milovan Balaban iz Novog Sada, u profesionalnom životu profesor istorije. Ćulafićka nije dostavila biografiju, kao obavezan dokument, ali da ne cepidlačimo, šta znaju naprednjaci šta su procedure. Biće zabavni predlozi ove komisije, da vidimo sa koliko će se nula meriti lojalnost ili ćutljivost medija. Koliko će prihodovati mezimci vlasti, nepostojeći mediji i fantomske firme čiji računi služe za protok novca? Uskoro, dakle, nova epizoda zloupotrebe inače dobre ideje da lokalna samouprava finansira javni interes u oblasti informisanja, sve ono što najveći dobitnici, juznibanati, epanceva i evrsci nisu…
Četvrtak, 12. april neće ostati zapamćen u kulturnoj istoriji Pančeva kao dan u kome je, recimo, Mikin Sestrić objavio da je sročio najnoviju strategiju-nečega-u-kulturi, ne, bio je to dan u kome je Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, u okviru projekta koji ova ustanova realizuje u saradnji sa Institutom za film, pozorište, radio i televiziju FDU-a, a po narudžbini Ministarstva kulutre i informisanja, organizovao razgovore u nekoliko fokus grupa u Narodnom muzeju i Kulturnom centru, a o uvek zanimljivoj temi – kulturnoj politici. Pančevo je jedan od 15 gradova u kojima se ova pojava analizira, pa su radoznale istraživačice Zavoda razgovarale sa predstavnicima kulturnih ustanova, kulturno-umetničkih društva i pripadnicima nezavisne kulturne scene. Ovi poslednji navedeni akteri kulturnog života ponovo su nabrojali mnoge probleme o kojima je naš sajt pisao juna prošle godine (videti ovde), ali je gora od u tekstu navedenih i poražavajućih, činjenica da su morale da dođu koleginice sa strane, iz susednog grada, iz „tuđe” institucije i drugim povodom, da bi se pančevački kulturni poslenici okupili da razgovaraju o izazovima svog posla. Eto koliko su pokidane unutardruštvene veze u našoj lokalnoj zajednici, zahvaljujući naprednom shvatanju upravljanja, koje oni vole da dožive kao vladanje…
Ah da, umalo da zaboravimo! Niko drugi do Njena Nebitnost ministarka pravde u onome što sebe naziva Vlada Republike Srbije, građanka Kuburović čija je radna knjižica ne-zna-se-zašto pohranjena u onoj zgradi u ulici Nemanjinoj broj 11 u Beogradu, dakle Nela glavom i bradom, čipkom i maskarom, pojavila se u petak 13. aprila u našem malom mistu, u ozbiljnoj misiji na koju ju je uputila premijerka Ana, e da bi svečano – a kako drugačije – otvorila novu zgradu Prekršajnog suda podignutu na Tesli, pored OŠ „Isidora Sekulić”. Šta je ona tom prilikom rekla potpuno je irelevantno, ali ako je neko baš toliko zaludan, može da vidi u prilogu Radojičine TV Pančevo:
Njena Nebitnost Nela Kuburović u akciji na Tesli (Prilog TV Pančeva)
U stvari, dobro je da je do sada najveći investitor u nove objekte, izgrađene po evropskim standardima, bila država. Dobro je i što se novi zatvorski kompleks gradi blizu, na Bavaništanskom putu pa će Nela ili neka druga persona na toj funkciji doći da preseče vrpcu. Bar rodbina neće morati da ide daleko da im nosi gibanice, mandarine i noblice.
