Prva polovina marta u Pančevu i okolini, naprednjačka verzija

Mart je počeo javnom zahvalnicom Miloša Obrenovića svojim prijateljima iz Udruženja sportista i ljubitelja sporta „Srpska Sparta” koji su deo prihoda od prodatih ulaznica za nekoliko dana ranije održani kombat čelendž turnir u Hali sportova (mada su i direktori javnih preduzeća dobili befel da prilože koju stotinu hiljada dinara naših, javnih para) namenili Dabi za troškove lečenja. Hajde, na stranu što su se tamo neki mladi ljudi mlatili u providnom kavezu, nazivajući to šaketanje i nogatanje sportom, čak, mešovitim borilačkim veštinama, a što su ljubitelji tog tipa pučke zabave uživali na tribinama; neka su i ti borci svojim znojem i modricama pomogli Dabi, razboleo se teško i nenadano; ali je gotovo tragikomično bilo što se nezahvalnog posla otvaranja događaja i držanja pozdravne reči prihvatio Tigran Kiš, aktuelni predsednik Skupštine Grada Pančeva, profesionalni, je l’, političar kome smene vlasti ne smetaju, jer on pravovremeno menja partije na vlasti. Gradski momak, ponikao u apsolutno drugačijem okruženju od onog u kome su odrastali ovi snagatori, lepotu i prefinjenost tenisa zamenio je svedenom hladnoćom oktogona, a suptilnost baratanja reketom podredio je premetanju naprednjačkog mikrofona po rukama, pa sad da li na borilačkom turniru ili za skupštinskom govornicom, svejedno je. Šteta, bio je to nekad zanimljiv lik, sa kojim se moglo razgovarati o Robertu Plantu i solaži u „Stairway to Heaven”, a danas je stigao do toga da bude promoter naprednjačko-narodnjačkih svetkovina. Ali dobro, svako bira svoj put, a čast i bruka žive doveka…

Tigran Kiš: uvodna reč u oktogonu

Onda je u nedelju 4. marta uveče, paranoik opšteg tipa, a trenutni vlasnik Srbije, ushićeno, kao da je dečak uzrasta nižih razreda osnovne škole koji je upravo dobio partiju klikera protiv vršnjaka, obzanio javnosti da je interesna grupa kojom protizakonito predsednikuje, a koja želi da se predstavi kao politička partija pod nazivom Srpska napredna stranka, osvojila nadpolovičnu većinu odborničkih mesta u Skupštini Grada Beograda (nije ništa rekao o neravnopravnim uslovima, kupovini glasova i sličnim zloupotrebama tako nesvojstvenim demokratiji). Čovek koji bi u skladu sa opisom posla na funkciji koju obavlja, trebalo da smanjuje tenzije sudarenih snaga, da miri sukobljene strane, da iznalazi win-win rešenja, opet je likovao zbog još jedne vezane i ubedljive pobede liste koja je umesto naziva te nazovi-stranke, nosila njegovo ime. Nepomenik je opet delio građane i etiketirao „izdajnike”, podsmevao se opoziciji, nipodaštavao neistomišljenike i time ponovo pokazao da uopšte ne shvata da država nije i ne može da bude vlasništvo njega, njegovog brata i kartela koji predvode, nego da je ona „stvar svih nas”; jer je i opozicija deo sistema, a ne džak za istresanje viška destruktivne energije…

Istovremeno, jedan od najboljih regionalnih koordinatora i potpredsednik Izvršnog odbora SNS-a, naš drug Branko, mogao je da odahne. Prenaprežući vernike pozapošljavane po javnim preduzećima i opštinskim, pokrajinskim i republičkim ustanovama, koristeći nesmetano i neograničeno javne resurse (dnevnice, automobile, benzin, računare…) naš Branko je dao odlučujući doprinos pobedi na najtežoj liniji fronta – na Novom Beogradu, uporištu Aleksandra Šapića. Čitava operacija je prošla bez većih problema, ako izuzmemo saobraćajni incident u kome je u tom izbornom jutru učestvovao direktor „Zelenila” Danilo Bjelica. Šteta i za njega, i on je bio momak koji je mnogo obećavao da bi spao na to da po Novom Beogradu obija pragove u potrazi za sigurnim glasovima. Na određeno prijavljenim naprednjacima po javnim preduzećima, koji se nisu ni pojavljivali na „redovnom poslu”, nego su mađijali birače po NBG, ali su im uredno pisane osmice, ugovori su istekli neposredno po završetku izbora, praktično u isto vreme u kojima je njihov vrhovni žrec mantrao da „lopovi iz opozicije hoće da ponovo pljačkaju budžete gradova i opština…” Predah za druga Branka i ekipu nije dugo trajao, kao ni zloupotreba javnih resursa, jer su SNS bratiju Južnobanatskog i Podunavskog regiona čekali izbori u Smederevskoj Palanci, na kojima je moralo da se ponovo pokaže ko je najbrži, najjači, najbolji… i steknu novi poeni kod Velikog Vođe…

Prilog, Al Jazeera Balkans, za promenu

Ubrzo je došao i 8. mart, Međunarodni dan žena, koje naše naprednjakinje nisu propustile da dostojno i dostojanstveno obeleže. Čak su i pripadnici Saobraćajne policije, prema ruskom prototipu, „delili ruže pripadnicama lepšeg pola koje se odgovorno ponašaju u saobraćaju”. Izvesna Maja Vitman, koja sticajem nepristojnih okolnosti obavlja dužnost gradske menadžerke, pričala je nešto tim povodom o ovom velikom prazniku. Očigledno je da se nije konsultovala sa koleginicom Cicom, pod punim imenom i prezimenom Milica Todorović, koja je i u vreme Demokratske stranke, pre nego što je prepoznala energiju, bila zadužena za ista (ženska) pitanja. Cica, dakle, nije promenila ploču, nego samo dres i nastavila da priča istu priču koja dokle god je samo priča, ništa od ženske priče. Lepo je to, Savet za rodnu ravnopravnost, akcioni plan, seminari i obuke, strategije i propisi, i ostale prazne priče; dokle god su žene neškolovane i nezaposlene, dokle god su bedno plaćene robinje na poslu i služavke u kući, nema ništa od ravnopravnosti. A kad smo kod nasilja nad ženama, krajnje je vreme da Maja i Cica podele sa javnošću svoja saznanja o tome da li je naš drug Branko ošamario gradonačelnicu Vršca: ako jeste, da ga se prepusti pravdi, ako nije da se ućutkaju ovi soroševi plaćenici koji to svako malo spominju. Ali pošto se ugledne naprednjakinje-borkinje za ženska prava ne izjašnjavaju, bojimo se da je odgovor poznat. Inače, Maja je nešto pričala o tome da žene ne treba da se boje…

Maja Vitman: borkinja za ženska prava jednom godišnje

Jedna od žena koja se nije bojala da obavlja funkciju o kojoj ništa ne zna i za koju se nije školovala, a da je nije bilo ni najmanje blam, to je žena-zmaj, direktorka JKP „Grejanje” Sandra Božić. Ma kakav je problem da politikološkinja upravlja tehničkim preduzećem, pa promenićemo Statut, Sandra, nema problema, pa sve u interesu stranke, živela partokratija! O tome kako je Sandra vodila „Grejanje” biće još reči na našem sajtu i nema te nadobudnosti i drčnosti koja iz Sandre preliva, a koja će je osloboditi od odgovornosti, kad-tad, pa to je sasvim izvesno. U svakom slučaju, ona grupa ljudi koji se okuplja s vremena na vreme u sali 206 zgrade Gradske uprave da bi sproveli naređenja i formalizovali Malovićeve zamisli i odluke, usvojila je 9. marta Predlog rešenja o utvrđivanju prestanka mandata direktora Javnog komunalnog preduzeća „Grejanje” Pančevo, jer nam je Sandra avanzovala, postade narodna poslanica na upražnjenom mestu, stigla stranačka lutrija do njenog broja na listi kandidata, pa je izvukla glavni zgoditak. Većnica Mirela, na papiru zadužena za dobrobit građana Pančeva u oblasti zdravstva, nije bila nazočna, kao ni prethodnih godinu dana, nema žena vremena, specijalizira se, pa neće valjda da se bakće poslom za koji je plaćamo. Kao da je to neka vest.

Sednica Gradskog veća: A gde je Mirela?

Tačno sedmog dana posle ovog sastanka, okupiše se odbornici u zgradi Institucije Sistema, na poziv Tigrana Kiša, onog iz prvog pasusa. Skupština slobodnog Grada Pančeva je, u ime naroda, prihvatila ostavku Sandre Božić, a na njeno mesto je u v. d. statusu imenovala dotadašnju direktorku čuvene firme Gradska stambena agencija, top-menadžerku Zdenku Jokić, još jednu ultrasposobnu primadonu koja je naslagala triling stranaka DS-DSS-SNS. Na njeno mesto došao je neki Nenad Rakić, za širu javnost ultimativni anonimus, a u naprednjačkoj javnosti poznat kao glavni bot – šta Rakić šeruje, ima da šeruju i svi ostali, pa kakvo god to bilo smeće evrsca ili epanceva, svejedno je…

Sednica Skupštine Grada: Sandra ode za poslanicu, Zdenka i Rakić dođoše za direktore

Ali, kad malo bolje razmislimo, mnogi su se vežbali upravljanja javnim preduzećima i ustanovama i gradom, pa ih je Pančevo preživelo, i ove će, ne brinite…