Osnovna karakteristika metoda Smanjenja štete (Harm Reduction) jeste da se neželjene posledice različitih stilova života ublažavaju nizom mera i usluga, od čega korist osim pojedinca ima i društvo u celini. Najpoznatije i najviše afirmisano je Smanjenje štete za korisnike droga.
Koncept Smanjenja štete pri upotrebi droga postoji u Srbiji već niz godina, delimično je opstajao kroz strane donacije a nekako se provukao i u neka strateška dokumenta. Ovaj koncept postaje sve više glavni instrument javne politike prema drogama u ekonomski razvijenijim a naročito u socijalno razvijenijim zemljama. Suprotno ovome, represivni model je dominantan u nerazvijenim i po stepenu humanog razvoja zaostalijim zemljama.
Okosnicu represivnog modela čini „Rat protiv droga” koji je proklamovala Niksonova administracija u SAD, još 1971. U to vreme je izgledalo da se taj rat može dobiti. Nebrojene milijarde dolara su potrošene, sve zemlje sveta su postepeno uvučene u sprovođenje represivnih mera i politika prema drogama a rezultati su poražavajući. Zaprašivanje polja u zemljama trećeg sveta gde se uzgajaju indijska konoplja, mak ili koka, doveo je do ekološke katastrofe i miliona neupotrebljivih hektara zemlje, a proizvodnja droga je na svetskom nivou beležila konstantan rast, pad cena i porast upotrebe. Pooštravanje kaznene politike za posedovanje, proizvodnju i prodaju, uvećalo je troškove policijskih i bezbednosnih službi, pravosuđa i novoosnovanih kancelarija i agencija za borbu protiv droga. Jedini izvestan efekat ovih mera bilo je prelazak proizvodnje i prodaje droga iz ruku pojedinaca i socijalno ugroženih grupa (npr. seljaka u zemljama trećeg sveta) u ruke organizovanijih, naoružanih i opremljenijih grupa, iz kojih su izrastali internacionalni narko karteli.
Trenutno se u svetu troši sto milijardi dolara godišnje na borbu protiv droga (otprilike cena Prvog zalivskog rata). Tržište narkotika se procenjuje na 320 milijardi dolara sa 246 miliona korisnika.
Bočica heroina iz vremena kad je bio legalan
Kaznena politika je pooštravala krivične sankcije uključujući i smrtnu kaznu koju je 1979. primenjivalo 10 država a danas postoji u 33. Procene su da se godišnje izvrši oko hiljadu smrtnih kazni u vezi sa poslovima s drogom. U ovo nisu ubrojani Filipini gde je u toku primena masovnih egzekucija dilera, po principu prekog suda. Međutim, upravo zemlje koje imaju smrtnu kaznu za dela prodaje i/ili šverca droga su i zemlje sa vrlo visokim brojem korisnika droga (Indonezija, Tajland, Filipini), što ukazuje da kaznena politika prema drogama nije u funkciji odvraćanja, već naprotiv doprinosi kriminalizaciji korisnika koji se onda priključuju organizovanim bandama, kartelima i terorističkim grupama.
Srbija u ratu protiv droga
Kod nas, s obzirom na to da smo evropska zemlja, nema ovako drastičnih mera ali ipak spadamo u red država sa najoštrijom kaznenom politikom u Evropi, pošto se sankcioniše i samo posedovanje, čak i najmanje količine najslabijih droga.
Srbiju karakteriše respektabilna efikasnost policije, što često ukazuju i vodeće međunarodne službe za borbu protiv droga. Broj zaplena je u porastu sa prosečno 6000 u ranijim godinama, na 6419 u 2015. godini i čak 7800 u 2016. Količinski, radi se oko 3,5 tone droge godišnje, najveći deo je marihuana, oko 70 kg heroina, dvedesetak kg kokaina i desetak hiljada tableta ekstazija. Ovo je mala količina u odnosu na obim tržišta i nema znatniji efekat na cenu narkotika a samim tim ni na dostupnost droga i potrošnju.
Kada je u pitanju izvršenje krivičnih sankcija, od oko 8500 lica na odsluženju zatvorske kazne više od polovine je za dela u vezi sa drogama. Nepovoljna statistika ukazuje na visok recidivitet (u Srbiji oko 65 odsto), što je najvećim delom slučaj sa učiniocima krivičnih dela povezanih sa drogom.
Mera prinudnog lečenja zavisnika, osim problematičnosti sa stanovišta ljudskih prava, u praksi je krajnje neefikasna. Statistički i formalno, mera se opravdava visokim stepenom izlečenja u trenutku završetka primene mere. Ne uzima se u obzir da velika većina prinudno lečenih nastavlja sa upotrebom droga, čim prestane mera obavezne kontrole. Ne znamo koliko nas tačno košta skup ovih represivnih mera (policija+pravosuđe) ali je sigurno da se radi o znatnim sredstvima koja prevazilaze iznose namenjene lečenju i drugim nerepresivnim pristupima.
Nerepresivni pristupi u Srbiji
U ovim nerepresivnim pristupima, dominiraju sredstva koja se troše na prevenciju, lečenje i supstitucionu terapiju. Smanjenje štete se skoro uopšte ne finansira, niti se ovi principi uvode u rad, iako su deo Nacionalne strategije za borbu protiv droga. Verovatno je da su se tu i našli usled očekivanja stranih donatora a ne kao posledica iskustva i domaće stručne ekspertize.Većina „stručnjaka” za droge u Srbiji je slabo upoznata sa principima Smanjenja štete i podržavaju represivni i diskriminatorni model. To se ogleda i u stigmatizujućoj terminologiji koja se koristi. Termin „narkomani” je u širokoj upotrebi policije, sudova, medija, nastavnika, javnosti i „stručnjaka”, iako ovaj termin podrazumeva dijagnozu opijatske zavisnosti koja se postavlja od strane lekara specijaliste za bolesti zavisnosti. Termin „korisnik droga” kao nediskriminišući usvojilo je Ministarstvo zdravlja još pre desetak godina, ali se isti koristi samo u opštenju sa stranim donatorima.
Prevencija se sprovodi zastarelim pristupima „plašenja” učenika po školama i naivnim medijskim kampanjama koje, po pravilu, ciljaju onaj deo omladinske populacije koji i nije u kategoriji rizika od upotrebe droga. Da li neko zaista veruje da neko neće posegnuti za drogom zato što mu se serviraju poruke tipa „Odaberi pametno”, „Reci ne drogama”, „Ujedinjeni protiv droga”, „Plakatom protiv droga”, „Da li droga upravlja tvojim životom”, „Izaberi život”, „Sportom protiv droge”, „Droga bljack” i sl. Nepisano je pravilo da se ne dozvoljava bilo kakav racionalan razgovor sa mladima po školama jer preovladava mišljenje da bi širenje znanja o drogama i njihovom dejstvu, a pogotovo razgovor sa korisnicima, samo izazvali radoznalost i da bi sa pozicije prevencije bili kontraproduktivni.
Lečenje u državnoj ustanovi (Specijalna bolnica, Drajzerova) nije lako dostupno ali ga karakterišu profesionalnost i solidna efikasnost. Lečenje u privatnim ustanovama je još nedostupnije i košta od nekoliko hiljada do preko deset hiljada evra po pacijentu. Mere lečenja daju dobar rezultat samo u sadejstvu sa okruženjem. Porodice i pojedinci koje su pružale takvu podršku u lečenju, umesto društvenog priznanja suočavaju se često sa stigmom i ne žele da govore u javnosti. Rehabilitacioni centri za period posle lečenja, deluju pod formom terapijskih zajednica, jer tako izbegavaju standarde koje bi ustanove socijalne i zdravstvene zaštite trebale da zadovolje. Obično ih osnivaju verske zajednice, kako bi došle do dodatnih prihoda jer se boravak u njima naplaćuje. Stručnog nadzora nema a i poresko finansijski je upitan. Supstituciona terapija je zaživela kod nas, nije svuda dostupna (u Pančevu je npr. nema), a primenjuje se uz niz rigoroznih pravila.
Lek protiv overdoziranja
U Srbiji ne postoji statistika o broju umrlih od predoziranja drogama, procena je da se radi oko 100-120 osoba na godišnjem nivou. U overdoziranju se najlakše utvrđuje heroin. Porast srčanih i moždanih udara kod mladih, poslednjih godina, svakako je bar u jednom delu posledica širenja hemijskih droga (ekstazi). Jedino sredstvo za momentalno izvlačenje iz stanja predoziranosti je nalokson (narkan) koji nemaju ni službe hitne pomoći, niti ga ima u slobodnoj prodaji. Ovo sredstvo se jednostavno aplicira nazalno, kao sprej za nos, i idealno bi bilo da se nađe u okviru kućne apoteke.
Podela sterilnog pribora (kod nas je skoro napuštena), sprovodi se u cilju prevencije HIV/AIDS-a i hepatitisa. Nakon prestanka izdvajanja za ove namene u Rumuniji je došlo do ponovnog drastičnog porasta epidemije HIV/AIDS-a. Isti efekat verovatno očekuje i Srbiju koja je pošla za lošim primerom istočnog suseda.
Smanjenje štete u svetu danas
Osim pomenutog naloksona, neke zemlje u cilju sprečavanja smrtnih ishoda, otvaraju tzv. sobe za konzumaciju. To su bezbedna mesta gde se droga uzima uz prisustvo zdravstvenog radnika. I u tim društvima je bilo mnogo borbe da se prihvati da je važnije spasiti nečiji život od dileme da li zdravstveni radnik nekom time pomaže u drogiranju. Korisnici mogu doneti drogu na besplatno i brzo testiranje kvaliteta kako bi saznali da li sadrži opasne primese i da li jačina varira od uobičajene. Kod nas ove etičke dileme nema jer Krivični zakon bi ovo strogo sankcionisao kao „omogućavanje uživanja” droga.
Izgled sobe za konzumaciju droga uz nadzor zdravstvenog radnika
Da se politika prema drogama mora menjati postalo je jasno mnogima. Skeptike najbolje uvere poređenje troškova koji se izdvajaju na represivne mere prema troškovima lečenja i podrške po principima Smanjenja štete. Efikasnost u spašavanju života, efekti po javno zdravlje i radno i socijalno održavanje korisnika droga su takođe nesumnjive prednosti Smanjenja štete.
Svetsku kampanju za promenu politike prema drogama vode mnoge poznate ličnosti kao Mario Vargas Ljosa, Kofi Anan i Torvald Stoltenberg (koji je izgubio ćerku, dugogodišnju zavisnicu od heroina) kao i mnogi nepoznati očevi i majke koji su ostali bez svoje dece zato što je politika prema drogama bila pogrešna.
Dekriminalizacija i legalizacija su najradikalnije mere novog pokreta za promene politike prema drogama. Nekažnjavanje posedovanja za ličnu upotrebu nedavno su uvele Češka i Portugalija, pored niza evropskih država. Kod nas se zaboravlja da u bivšoj SFRJ takođe nije bilo kažnjivo posedovanje za ličnu upotrebu. U ovakvim zakonskim odredbama zapravo se radi o dekriminalizaciji. Legalizacija se obično podrazumeva kao prepisivanje određene droge u medicinske svrhe. Najčešće je reč o marihuani i takva inicijativa postoji i kod nas. Neke zemlje su krenule i putem legalizacije marihuane u opšte svrhe. Teže droge kao što je heroin se takođe uvode kao medicinska terapija kod onih pacijenata gde nije bilo uspeha ni sa supstitucionom terapijom. Pomenuti pobornici reforme u politici prema drogama smatraju da bi potpunom legalizacijom droga uništili narkomafiju a države bi mogle da kontrolišu ne samo promet droga nego i da efikasno primenjuju mere za suzbijanje štetnih efekata pri upotrebi droga.
Droga u romskim naseljima
Iz svega navedenog vidimo da Srbija još uvek pretežno neguje ovaj represivni pristup, a najbolji pokazatelj da se radi o „rešenju koje proizvodi problem” su romski urbani slamovi.
Istraživanja o upotrebi droga obično ciljaju na školsku populaciju i mlade. Romska naselja nisu po ovom pitanju istražena, niti je ova tema mnogo prisutna u javnosti.
Da su Romi ranjiviji deo populacije poznato je i socijalnim i zdravstvenim službama kao i aktivistima civilnog društva. Upotreba droga je dobila razmere epidemije readmisijom većeg broja Roma iz Zapadne Evrope, gde su već bili uvučeni u svet droga, kao korisnici i/ili dileri. Droga koja se najčešće koristi je visokoadiktivni heroin, izrazito lošeg kvaliteta i čistoće ispod osam odsto. Upotreba često obuhvata čitave porodice i više generacija. Počinje se i u dečijem uzrastu od osam do 12 godina. Put dolaženja do droge je seksualni rad i sitan kriminal, a zbog niske cene droga i manje isplativi poslovi. Po rasprostranjenosti, prednjače naselja koja se nalaze između Pančeva i Beograda, u Krnjači i posebno naselje ispod pančevačkog mosta, koje su formirali Romi izbegli od ratnih zbivanja sa Kosova. Ovo potonje je naselje sa najizraženijim problemom ove vrste u zemlji i uprkos tome potpuno lišeno bilo kakvih mera koje bi se bavile upotrebom droga. U Pančevu lokalna samouprava je delimično prepoznala da su romska naselja vrlo ugrožena tačka upotrebe droga i prošle godine je sprovedeno nekoliko aktivnosti i projekata na tom planu.
Od petnaestak registrovanih romskih naselja, droga je prisutnija u Malom Londonu i u Topoli, koja je deo grada sa mešovitom populacijom. Savetovanje, testiranje, podela sterilnog pribora, brošure na romskom, sve to je imalo ograničen efekat na lokalu, kada izostaju mere na nacionalnom nivou. Upravo se na romskim naseljima vidi i sva prednost koncepta Smanjenja štete u odnosu na represivni model. Tradicionalno nepoverenje u policiju, međuromska solidarnost koju koriste pojedinci u poslovima sa drogom, kao i razmere upotrebe droga, vezuju ruke policiji i pravosuđu. O široj društvenoj nezainteresovanosti da i ne govorimo. S druge strane, kakva takva svest korisnika droga u romskim naseljima o rizicima i potrebi da se štite, otvara vrata podeli sterilnog pribora, savetovanju i drugim elementima Smanjenja štete.
Prezentacija u Montrealu
Situacija u romskim naseljima u Pančevu i okolini prezentovana je i na Internacionalnoj konferenciji o smanjenju štete koja je održana sredinom maja u Montrealu. Interesovanje za ovu temu kod severnoameričke publike nije neobično jer su urbani slamovi i tamo prepoznati kao žarišta iz kojih se upotreba droge i svi izazovi u tom kontekstu, šire i na ostalu urbanu populaciju.
