Srbija i američka desnica ruku pod ruku

Predsednica Vlade Republike Srbije Ana Brnabić objavila je u utorak, 14. aprila autorski tekst u Vašington Tajmsu o tome kako njena Vlada ne koristi epidemiju da bi gušila demokratiju u Srbiji. Formalno gledano, to i nije netačno budući da je demokratija u Srbiji već ugušena pre pandemije korona virusa. No, o tome nekom drugom prilikom. Pozabavimo se sada novinama u kojima je Brnabić izvolela oglasiti Srbiju i svoj učinak u borbi protiv pandemije. Vašington Tajms je niskotiražni desničarski tabloid ozloglašen po objavljivanju rasističkih i islamofobnih sadržaja, davanju prostora južnjačkom istorijskom revizionizmu, širenju teorija zavere, poricanju naučnih činjenica o globalnom zagrevanju i štetnosti pušenja. U poslednjih par meseci, Vašington Tajms takođe objavljuje spekulativne tekstove po kojima je novi korona virus „možda” laboratorijski proizvela Komunistička partija Kine. Ovakvu uređivačku politiku Tajmsa uredno su dokumentovali, između ostalih, Američka unija za građanske slobode (ACLU), Južnjački pravni centar za siromašne (SPLC), Novinska revija Kolumbija univerziteta (CJR), kao i niz naučnih publikacija o američkoj desnici.

Iako je sam kratki tekst predsednice Vlade Brnabić pun neistina i iskrivljenih tumačenja, samo pojavljivanje njenog teksta u Vašington Tajmsu ipak je savršeno precizna slika i prilika današnje Srbije. To je Srbija obavijena duvanskim dimom u kojoj su rasizam, islamofobija, i nacionalizam refleksne i nekontroverzne pojave, ideologizovana desničarska verzija istorije je postala školsko gradivo, teorije zavere objašnjavaju sve nacionalne poraze i promašaje, a predsednik države se kliberi dok sluša kako lekar koga je on doveo pred novinare širi dezinformacije o pandemiji koronavirusa samo koji dan pre nego što će se zbog tog istog „najsmešnijeg virusa” uvesti neustavno vanredno stanje.

U mnogo čemu, dominantan javni tok u Srbiji – intelektualni, crkveni, narodski – već decenijama je u saglasju sa pogledom na svet američke krajnje desnice. Iako neke novije pojave, poput antivakserskog pokreta, danas stižu u Srbiju direktno iz medijske kuhinje američke desnice, one se s apetitom gutaju upravo zbog tog minulog ideološkog rada na normalizaciji krajnje desnice koji je autentično ovdašnji. Autoritarna Vlada autorke autorskog teksta i njenog Šefa uredan je proizvod te dugačke stranputice na koju je Srbija zalutala krajem 1980-ih i ne pokazuje niti sposobnost, niti nameru da sa nje skrene ma koliko se na toj stazi i sama saplitala, povređivala, i ponižavala. Dobra vest za Srbiju jeste da američka krajnja desnica nikada nije bila uticajnija. Loša vest za Srbiju je, takođe, da američka krajnja desnica nikada nije bila uticajnija.

Vašington Tajms osnovao je 1982. godine velečasni San Mjung Mun, južnokorejski biznismen i vođa kvazi-hrišćanskog kulta najpoznatijeg međunarodnoj javnosti po masovnim ceremonijama venčanja. Prema Munovom učenju, Isus je bio poslat na zemlju kao drugi Adam da sa drugom Evom započne novu, savršeniju liniju čovečanstva. Budući da je Isus raspet pre ženidbe, uspeo je da okaje duhovne, ali ne i telesne, grehe čovečanstva. Mun, koji je preminuo 2012. godine, za sebe je tvrdio da je novi mesija koji je brakom sa svojom drugom suprugom dovršio Isusovo delo.

Izbeglica iz Severne Koreje, Mun je bio snažnog antikomunističkog opredeljenja i blizak vođstvu južnokorejske desničarske vojne diktature, što mu je omogućilo i dobre veze sa američkim konzervativcima. Doživljavajući američki liberalizam kao međukorak ka komunizmu, Mun je osnivanjem Vašington Tajmsa želeo da se suprotstavi liberalnom Vašington Postu. Procenjuje se da je Mun u tri decenije do svoje smrti uložio preko dve milijarde dolara pokrivajući stalne gubitke komercijalno neuspešnog Vašington Tajmsa. U uspehe lista, ipak, može se ubrojati to što ga je Ronald Regan proglasio svojim omiljenim novinama. Za uzvrat, Tajms je, između ostalog, vodio kampanju prikupljanja donacija za Reganove prijatelje, zloglasne nikaragvanske Kontraše.

Između 1992. i 2008. godine jedna stranica u svakom vikend izdanju Vašington Tajmsa bila je posvećena Američkom građanskom ratu sa člancima koji su često veličali Konfederaciju i mutili osnovnu i problematičnu činjenicu da se Jug borio za očuvanje nečovečne institucije ropstva, a Sever protiv nje. Među autorima bilo je čak i članova Lige za Jug, minorne organizacije koja zagovara drugu secesiju američkog Juga. Takve intelektualne akrobacije, naravno, nisu ništa neobično našoj javnosti koja je odavno srpski nacionalizam usvojila kao jedino merilo procene istorijskih događaja i ličnosti. Tako smo stigli dotle da se danas pohvale Dimitriju Ljotiću objavljuju u Politikinom Zabavniku, dok narod muku muči s teškim pitanjem je li general Nedić bio sprski Kvisling ili srpska majka. O raširenoj relativizaciji, trivijalizaciji, i poricanju genocida u Srebrenici i drugih zločina srpskih vojski i paravojski u ratovima devedesetih ne može se već ni progovoriti, a da i mnogi čitaoci ovih redova ne dobiju „lupanje srca”.

U istom periodu kada je list rehabilitovao Konfederaciju, Tajmsova sekcija o kulturi je povremeno prenosila članke iz marginalnog časopisa Američka Renesansa koji propagira eugenetiku i teze o rasnoj inferiornosti crnaca. List u kome je Brnabić objavila svoj članak je, takođe, među retkima koje su redovno i nekritički izveštavale sa bijenalne konferencije koju organizuju izdavači Američke Renesanse. Proklamovani cilj ove konferencije je kreiranje „prostora za slobodne mislioce koji se ne boje da se usprotive rasnim tabuima našeg vremena, ali bez upotrebe pogrdnih reči”. Među ovim slobodnim misliocima tokom godina našli su se i Veliki Vezir Kju Kluks Klana Dejvid Djuk i vođa britanskih fašista Nik Grifin. Isti taj Grifin je jednom prilikom citiran na stranicama Tajmsa kao „stručnjak za muslimansku kulturu”. Ništa sporno u zemlji gde se politička korektnost javlja samo kada je napadaju desni intelektualci, dok, na primer, na Univerzitetu u Beogradu, na studentsko oduševljenje, Politikologiju religije predaje osvedočeni islamofob Miroljub Jevtić.

Višedecenijski urednik Tajmsa Ves Pruden u jednom od svojih članaka napisao je da dva puta izabrani predsednik Obama „prvi predsednik bez instiktivnog razumevanja kulture, istorije, tradicije, pravnih normi i književnosti iz kojih je Amerika nastala. Genetski otisak koji je posedovalo četrdeset trojica njegovih prethodnika, nedostaje iz Obaminog DNK”. Ako to nije bilo dovoljno jasno, Pruden je u drugom tekstu pojasnio da Obama „nema instinkt i puls da oseti suštinu Amerike” jer se ,,oštenio od oca Kenijca i majke koju su privlačili muškarci iz Trećeg Sveta”. Opet, ništa neobično u državi u kojoj „Šiptar nije uvreda, oni sami sebe zovu tako”, lider liberalne stranke kritikuje diplomatske kontakte sa „ljudožderima”, a migranti iz zemalja Trećeg Sveta su za naše sugrađane: „gamad”, „talibani”, „rulja”, „teroristi”, „džihadisti”, „šljam”.

Vašington Tajms je još početkom 2000-ih pozitivno izveštavao o formiranju anti-imigrantskih „narodnih straža” na granici sa Meksikom, preuveličavajući njihovu brojnost i prećutkujući ulogu belih suprematista u tim stražama. Urednik kolumni u Vašington Tajmsu Čarls Hart jedan je od prvih novinara koji je podržao predsedničku kandidaturu Donalda Trampa koja je otpočela sada već čuvenim govorom o meksičkim silovateljima, iako, dodao je Tramp, među Meksikancima „ima i dobrih ljudi, pretpostavljam”. Što bi se naški reklo: „Ja ne mrzim nikoga, svuda ima dobrih ljudi, ali…”. Ta i takva kandidatura izazvala je u Srbiji takav entuzijazam da je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić u zgradi UN mogao radosno da pritrči predsedniku Trampu i da mu pokaže čitav spomenar simpatija koje je Tramp pobrao u Srbiji.

Dugogodišnji kolumnista Vašington Tajmsa Frenk Gafni, bio je jedan od najglasnijih zagovornika teorije zavere prema kojoj je Barak Obama zapravo musliman, rođen u Keniji, simpatizer džihadista, te ne bi ni smeo da bude predsednik prema američkom Ustavu koji obavljanje te funkcije rezerviše za američke državljane po rođenju. Predsednik Tramp, i sam zastupnik ove teorije zavere, u svom kasnije sudski osporenom ukazu o zabrani ulaska u SAD putnicima iz islamskih zemalja pozvao se upravo na „istraživanja” tog istog Frenka Gafnija. Šta tu može bili problematično u zemlji Srbiji gde se u samo nekoliko dana preko 300.000 ljudi priključilo Fejsbuk grupi „STOP naseljavanju migranata”?

Inače, u jeku migrantske krize 2015. godine, Vašington Tajms je sirijske izbeglice opisivao kao ,,trojanskog konja Islama”. Pišući u Tajmsu, rok muzičar i aktivista za pravo nošenja oružja Ted Nadžent ogradio se da ,,nisu svi muslimani verski ludaci koji zaslužuju metak”. U tekstu tipičnom za vrednosnu orijentaciju ove novine, kolumnistkinja Merien Kumbs pisala je o „sukobu rasa… u kome su ne-beli useljenici u SAD nosioci siromaštva i revolucije… i čiji će se dolazak završiti gubitkom američke suverene teritorije”. Ne slučajno, ovo podseća na nebulozni argument da je Kosovo izgubljeno „jer je Tito dozvolio masovno naseljavanje Albanaca”. Argument koji ima status opšteg mesta u Srbiji koja ostaje opsednuta samoviktimizujućim narativima, a cinično nezainteresovana za sopstvena zlodela.

Paleokonzervativac Pat Bjukenen jedan je od retkih američkih političara koji se zbog svog čvrstog izolacionizma 1990-ih protivio američkoj politici na Balkanu. Kao političar koji, za pretpostaviti je, ima „instinkt i puls da oseti suštinu Amerike”, Bjukenen je tih godina vodio tri neuspešne predsedničke kampanje. I on je jedno vreme 1980-ih bio kolumnista Tajmsa, a list je i kasnije nastavio da pažljivo prati njegov politički rad. To je pomoglo Vašington Tajmsu da postane i omiljeno američko glasilo Miloševićevog režima. Bjukenen danas predviđa „sumrak zapadne civilizacije” koja je postala „Gomora” spram koje svetli još jedino tradicionalistički „Treći Rim” u Moskvi. I ovakva visokoparna retorika o moralnom posrnuću modernog Zapada, naravno, dobro je poznata našoj javnosti. Može se čitati, recimo, u redovima mnogih Politikinih kolumnista. A ambiciozniji čitaoci mogu je potražiti i u opusu Svetog vladike Nikolaja Žičkog, koga se ustalilo nazivati „najvećim srpskim duhovnikom posle Svetog Save”.

Vašington Tajms, takođe, redovno ustupa svoje stranice prikrivenim lobistima naftne industrije koji osporavaju naučni konsenzus o globalnom zagrevanju. Na primer, baš na dan kada je Brnabić objavila svoj članak, Vašington Tajms donosi i tekst u kome se libertarijanska organizacija Institut za konkurentno preduzetništvo spori sa ocenom NASA da se „makar 97 odsto naučnih radova slaže da ljudska aktivnost doprinosi globalnom zagrevanju”. Negde do sredine 1990-ih Tajms je na sličan način promovisao i naručena istraživanja u korist duvanske industrije. Eto makar jedne stvari u kojoj je Tajms ispred Srbije, gde boravak u zatvorenom javnom prostoru skoro neizbežno vodi mariniranju u duvanskom dimu. Proizvoljne konstrukcije na stranicama Tajmsa nisu izostale ni kada je reč o korona virusu. Tako je sa spekulacijom o tome da je virus napravila Kina nastavljeno i u broju u kom se oglasila i predsednica Vlade koja obećava da će posle pandemije podići spomenik Kini.

Prema poslednjim dostupnim podacima, vašingtonski Tajms ima tiraž od oko 50.000 primeraka dnevno. Poređenja radi, Vašington Post štampa oko 350.000 primeraka radnim danom, 840.000 vikendom, i ima oko milion digitalnih pretplatnika. Istim redosledom, brojke za Njujork Tajms su 570.000, 1.070.000, i 2.900.000. Međutim, Vašington Tajms daleko je od neuticajnih novina budući da je od svog osnivanja rado čitan dnevnik u redovima aktivista i političara američke desnice. Vašington Tajms je jedan od medija, poput Fox televizije i široke mreže desničarskih radio stanica, koji su sebi od početka postavili za cilj da izbrišu granicu između pristojnog i nepristojnog javnog govora i da desni establišment povuku ka krajnjoj desnici. Misija je u mnogo čemu uspela.

Kao nekada u Miloševićevoj Srbiji, i ovih dana je Vašington Tajms u režimskim medijima u Srbiji predstavljan kao „ugledni Vašington Tajms”. I zaista, zašto ne bi bio ugledan?

Autor piše doktorsku disertaciju na Džordž Vašington Univerzitetu, i istražuje desne političke pokrete i politički razvoj Centralne i Jugoistočne Evrope