Štamparija „6. oktobar” između požara i prodaja

Zgrada nekadašnje Štamparije „6. oktobar” izgrađena je u međuratnom periodu (između Prvog i Drugog svetskog rata) kao dvospratni ulični objekat sa stilskim karakteristikama moderne arhitekture. Na prvom spratu pročelja, zgrada sadrži trostrani ispust sa prozorima tipa erker. Pristup dvorišnom delu omogućen  je ulazom kroz masivnu dvokrilnu drvenu kapiju koja vodi ka nizu drugih prizemnih i spratnih objekata koji su bili korišćeni za proizvodnju grafičkog materijala.

Prvi vlasnik objekta u ulici dr Svetislava Kasapinovića 11 bio je Stevan Rajzer koji je namenski sazidao zgradu za potrebe proizvodnje i prodaje mrtvačkih sanduka i druge pogrebne opreme, ali je nakon Drugog svetskog rata zgrada nacionalizovana. Grafičarsko preduzeće „6.oktobar”, osnovano 31. januara 1951. godine, useljeno je 1968. godine u objekte u Kasapinovićevoj 11 i tada štamparija zvanično počinje sa radom pod ovim nazivom.

Već 1970. godine, nedeljnik Pančevac objavljuje tekst pod naslovom „Šesti oktobar pred oporavkom” u kom nailazimo na podatke da je već oktobra 1969. godine, dakle godinu dana nakon početka poslovanja, pančevačko grafičko preduzeće stavljeno pod prinudnu upravu. Takođe se u tekstu Pančevca iz 1970. godine navodi da je devetomesečni bilans iz 1969. godine, doneo štampariji preko 500.000 (tadašnjih) dinara gubitaka, da bi taj gubitak već u oktobru iste godine porastao na milion dinara, čime su radnici izgubili poverenje u rukovodioce, a kupci poverenje u celo preduzeće, što je i rezultiralo uvođenjem prinudne uprave.

Stečaj koji se naslućivao kao logičan sled događaja ipak je sprečen, jer su za svega nekoliko meseci 1970. godine grafičari uspeli da sklope ugovore u vrednosti od šest miliona tadašnjih dinara. Tada se pominje i da su zarade zaposlenih u štampariji bile među najmanjima u gradu.

Štamparija je radila danonoćno da povrati gubitak što je dovelo i do niza značajnih i vrednih priznanja poput „Oskara” za ambalažu, zlatnih i srebrnih plaketa, pohvalnica itd.

Dva najveća poslovna partnera štamparije 1970. godine bili su: „Cobex” iz Beograda i „Grafo impex” iz Zagreba koji nisu ni u uslovima mogućeg odlaska Štamparije pod stečaj prekidali poslovne veze sa ovim preduzećem

Niko od 240 radnika zaposlenih u štampariji nije dobio otkaz tokom uvođenja prinudne uprave, a tadašnji prinudni upravnik Žarko Popović, izjavio je da se tim putem ipak nije išlo, iako je bilo moguće otpustiti radnike.

To je zaposlenima ulilo poverenje, pogotovo i činjenica da su najbolji majstori i zaradom stimulisani jer se ona raspoređivala po učinku. Još tada je pominjano da su prostorije u kojima se štamparija nalazila neadekvatne, magacina u to vreme nije bilo, kartoni i papiri ostavljani su pod vedrim nebom, a takođe se govorilo i o manjku stručnjaka u štampariji.

Nove prostorije obećavane su još 1975. godine (izvor Pančevac) u kome se u tekstu „Do 1980. godine nova štamparija” saopštava da su predviđena ulaganja za radove od 76 miliona dinara za čiji se početak predviđa čak i naredna godina tj. 1976. ili 1977. godina.

Takođe je bilo predviđeno da se od 1975. do 1980. godine zaposli 25 radnika, na tadašnjih 212, a od 1980. do 1985. godine još 53 radnika/ca. Obećavan je i bolji standard i veći lični dohodak zaposlenima. Od toga se praktično ništa nije dogodilo…

Objekat pod prethodnom zaštitom

Zavod za zaštitu spomenika kulture Pančeva, Štampariju obeležava kao vredan objekat pod prethodnom zaštitom. Naime, Rešenjem Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Novi Sad iz 1973. godine, Staro gradsko jezgro Pančeva je utvrđeno za nepokretno kulturno dobro kao prostorna kulturno-istorijska celina. Zgrada štamparije sadrži i značajnu dokumentarno-istorijsku vrednost koja se u ovom slučaju odnosi i na muđuratnu industrijsku arhitekturu u Banatu.

U pomenutom Rešenju iz 1973. godine deo Starog jezgra čini i Kasapinovićeva ulica kao deo ambijentalne celine ovog poteza. Konstatuje se dalje, da je na dvospratnom objektu u Kasapinovićevoj 11 potrebno očuvati levi deo uličnog objekta sa svojim dvorišnim krilom koje se graniči sa parcelom na kojoj se nalazi Elektrotehnička škola „Nikola Tesla” (nekada Ekonomska škola), valorizovan kao objekat od posebne vrednosti. Zakon navodi da objekti i tvorevine za koje se pretpostavlja da imaju svojstva od posebnog značaja za kulturu, umetnost i istoriju, deo su nasleđa jednog grada i uživaju zaštitu u skladu sa odredbama ovog zakona. (Prethodna zaštita odnosi se i na „nekropole i lokalitete s arheološkim, istorijskim, etnološkim, industrijskim ili prirodnjačkim sadržajem, stara jezgra gradova i naselja, graditeljske objekte s istorijskim i arhitektonskim vrednostima, kao i na spomenike i spomen obeležja posvećena značajnim događajima i ličnostima”). Pored toga što objekat zgrade Štamparije uživa prethodnu zaštitu u toku je i postupak vraćanja oduzete imovine vlasnicima.

Svedočenja zaposlenih

Bivši radnik štamparije „6. oktobar”, V. P. bio je zaposlen u periodu od 1991-2000. godine, prvobitno još kao učenik grafičke škole koji je praksu u tadašnjem usmerenom obrazovanju pohađao upravo u ovoj štampariji. Po njegovim rečima u periodu u kome je radio u Štampariji bio je zapravo izložen mobingu upravljačke garniture koju je sačinjavalo više članova porodice Perić. Kao neko ko je nakon srednje grafičarske škole želeo da nastavi sa usavršavanjem pa je upisao Višu grafičarsku školu, V. P. je nailazio na nerazumevanje nadređenih koji su težili, (budući da su i sami bili nestručni, a dovedeni verovatno po političkoj liniji), da zamaskiraju sopstveno neznanje nezapošljavanjem stručnog kadra. V. P. je često radio prekovremeno, nekoliko je puta bio degradiran na mesto portira, iako stručan, na mestu na kom je radio, u to vreme već i digitalno opismenjen. V. P. svedoči i o vremenu kada se radnicima primamljivo nudio otkup akcija (polovina devedesetih godina), ali da kasnije, od tih akcija V. P. nije imao nikakvu dobit. Uslovljen od tadašnje tehničke direktorke Marije Perić, supruge Stevana Perića, jednog od direktora štamparije „6. oktobar”, V. P. je sporazumno raskinuo radni ugovor. Po rečima V. P. jedini kvalifikovani direktor bio je Đurković, po zanimanju ekonomist. Ali je i tokom njegovog mandata, krajem devedesetih godina štamparija vidno gubila klijente jer su zaposleni bili digitalno nepismeni i jednostavno nisu išli „u korak sa vremenom”. Dobra strana je bila jedino u tome, seća se V. P. što je Đurković ipak, iako je preduzeće stalno gubilo klijente, obezbedio novac za kurs za digitalno opismenjavanje zaposlenih.

Još jedan bivši radnik Štamparije (koji je želeo da ostane anoniman, u njoj je proveo 17 godina), priseća se perioda od 2000. do 2016-2017. godine kada ju je zbog nekorektnih međuljudskih odnosa napustio. Takođe pominje nestručni kadar koji je doveden kada su vlasnici Štamparije postala braća Jakovljević, nekadašnji vlasnici papir-servisa sa kojim je Štamparija poslovala. Javna je tajna da su braća Jakovljević članovi najpopularnije stranke u Srbiji.

Hoćemo li sačuvati Štampariju?

Štamparija „6.oktobar” u Kasapinovićevoj radila je sve do 2016. godine kada su prostorije napuštene i mašine preseljene u Kajmakčalansku 34 u Pančevu. Prema podacima katastra nepokretnosti zgrada u dr Kasapinovića 11 i dalje je u vlasništvu firme Štamparija „6. oktobar” doo, a prema podacima Agencije za privredne registre većinski vlasnik ove firme su braća Jakovljevići, Miloš koji poseduje 53,07 odsto udela i Ljubiša, u čijem vlasništvu je 28,25 odsto udela. Zakonska zastupnica i direktorka firme je Jovana Ošap. Brojevi kontakt telefona preduzeća nisu u funkciji.

Prema podacima Katastra, dostupnim uvidom u javni registar, kompleks zgrade štamparije u Ulici dr Svetislava Kasapinovića 11, prostire se na 3.513 kvadratnih metara, na kom postoji i upisana hipoteka iz 2013. godine.

Objekat Štamparije „6. oktobar” do sada je spaljivan dva puta. Vatra koja je izbila 6. decembra 2017. godine uništila je jednu prostoriju u prizemlju, a veliki požar u kom je načinjena mnogo veća materijalna šteta dogodio se prošlog leta, u noći 11. i 12. avgusta 2020. godine. Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvao maloletnik, bacivši opušak cigarete, ali javnost nikada nije obaveštena da li je istraga i dalje u toku ili je maloletnik procesuiran i kako se slučaj završio (ako se, dakle, završio).

Mesecima pre izbijanja prošlogodišnjeg velikog požara na sajtu beogradskog projektantskog biroa „Bureau Cube Partners” mogli su se pronaći renderi novog stambeno-poslovnog kompleksa površine veće od 20.000 kvadrata koji bi trebalo da bude podignut upravo na lokaciji postojeće štamparije na adresi Kasapinovićeva 11.

Neposredno po gašenju požara, sa sajta projektantskog biroa uklonjeni su nacrti stambeno-poslovnog kompleksa, a 14 meseci kasnije ne mogu se dobiti pouzdane informacija otkud uopšte ti crteži, ko ih je naručio, da li je ideja izgradnje poslovno-stambenih objekata na primamljivoj lokaciji i dalje aktuelna, i ko je od investitora za nju zainteresovan…

Da li će nekadašnja Štamparija „6. oktobar” doživeti sudbinu srušene Slavine? Da li će biti još jedna u nizu uništenih svedoka istorije industrijskog i kulturnog nasleđa Pančeva, da li će na mestu zaštićenog objekta ipak presuditi investitorski i politički interes kojima je novac jedino merilo, ostaje nam da vidimo.

I da se borimo da nasleđe sačuvamo.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Industrijsko nasleđe – evropski put našeg nacionalnog identiteta” koji realizuju „Glas Šumadije” iz Kragujevca i „Pančevo Si Ti” iz Pančeva. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.