Biciklistička tematika je miljama daleko od upravitelja Pančevom, bez obzira na to koja ekipa sedi u rashlađenim kabinetima u zgradi Gradske uprave i posmatra stvaran svet oko sebe ili se voza unaokolo u isto tako rashlađenim limuzinama, iz kojih život izgleda daleko drugačije nego što izgleda kada ispod sebe čujete samo zvuk dodira guma sa asfaltom (ili nekom neasfaltnom podlogom) i osetite vetar u kosi… Jer kako drugačije objasniti višegodišnje, čak višedecenijsko, upadljivo izbegavanje promovisanja biciklizma kao zdravog stila života, vrste prevoza koji ne zagađuje okolinu, doprinosi pobošljanju zdravlja stanovništva i zauzima neuporedivo manje javnih površina za parkiranje? Ne samo da ne postoji nikakav osmišljen plan, da izbegnemo tu famoznu reč strategija (koja je uz neke druge – reforme, projekat, tranzicija, transparentnost… potpuno izgubila smisao) popularizovanja biciklizma i unapređenja biciklističke infrastrukture, nego Grad kao da se trudi da donošenjem nekih odluka i rešenja obeshrabri korišćenje dvotočkaša u svakodnevnom saobraćaju između tačke A i tačke B ili između nekoliko tačaka zaredom…
Tako je sredinom juna 2011. godine tadašnja gradska uprava aktivirala neku nebuloznu odluku kojom je zabranila kretanje bicikala kroz pešačke zone, postavila table koje o tome obaveštavaju, a Komunalnoj policiji izdala naređenje da zaustavlja bicikliste, uzima im podatke i piše kazne u iznosu od 5.000 dinara, što je iskusilo nekoliko staraca, koji su se i ne znajući za tu odluku zatekli u Gradskom parku na putu do banke ili apoteke. Nesigurnima u svoje sposobnosti, a jakima jer su vlast, najlakše je da neki problem pokušaju da prevaziđu restriktivnim merama i zabranama, nesvesni da tako stvaraju samo iluziju rešenja. Neko stvarno uveren u svoje sposobnosti i snage pozvao bi na odgovornu vožnju kroz pešačke zone, jer u Pančevu ima mesta za sve, a rigorozno bi kažnjavao bahatu i rizičnu vožnju koja može imati zbilja ozbiljne posledice u slučaju kontakta sa drugim učesnicima u saobraćaju. Usledio je protest preko 200 biciklista (videti ovde), i još nekoliko tokom leta, pa su uputstva Komunalnoj policiji ublažena, u smislu da ne insistira striktno na sprovođenju tog propisa. Čak se Filip Lolek Mitrović zauzeo da Direkcija sprovede postupak rekonstrukcije staze uz Narodnu baštu (750 metara), preslaganja kocki u Ulici Svetog Save od Autobuske stanice do Ulice Moše Pijade, i, čak, da razvuče oko 1,3 km potpuno nove biciklističke staze duž Ulice oslobođenja kasnije te godine…
Staze razvaljene, niko ih ne popravlja
Osim te novoizgrađene staze, ostale površine namenjene bezbednom kretanju dvotočkaša su više nego u žalosnom stanju ili se koriste na krajnje neprimerene načine. U najlošijoj kondiciji je staza u Ulici Žarka Zrenjanina od obilaznice do „Crne mačke” i još dalje ka južnoj zoni, postavljena u vreme izgradnje „Azotare”, kako bi proleteri mogli da dođu u fabriku i odu iz nje okrećući pedale. Kvadratne ploče, tada karakteristični elementi za izgradnju trotoara i biciklističkih staza, potpuno su dotrajale, podloga očigledno nije popravljana decenijama i vrlo je nekomforna za vožnju, naročito posle kiše, o čemu belodano svedoči video zapis našeg čitaoca Aleksandra Dobreskova nastao 21. maja ove godine. Dalje putovanje ka Starčevu rizično je u ranu jesen jer duž nekoliko desetina metara „Petrohemijine” ograde raste neki žbun koji rađa trouglaste kao šilo oštre i tvrde plodove, pa je mnogi neobavešteni biciklista morao da zastane najdalje na suženju puta kako bi menjao unutrašnju gumu. I smer ove staze iz Rafinerije je izašao iz roka upotrebe, te zaslužuje temeljan remont.
Umesto da onuda kuda je predviđeno i uređeno da nesmetano uživaju u krstarećoj brzini, biciklisti su svakodnevno izloženi novim iskušenjima. Sve ostale staze – u ulicama Svetog Save, Braće Jovanović, Žarka Zrenjanina, bivšoj Georgi Dimitrova, Karađorđevoj, bivšoj Paje Marganovića, Lava Tolstoja, Stevana Šupljikca i Knićaninovoj vrlo često su zakrčene nepropisno parkiranim automobilima i kamionima, građevinskim materijalom, peskom i šljunkom, šutom i otpadom, čvrstim ogrevom, gajbama sa flašama, raznom robom, a ispred autoperionica u Gornjoj varoši čak i tepisima ostavljenim da se osuše na pokretnim vratilima. Biciklisti su pre šest godina bili posebno kivni upravo na tu činjenicu – da su oni postali predmet svojevrsnog progona, a da su sugrađani koji se neodgovorno ophode prema biciklistima, pošteđeni sankcija za svoje nekorektno ponašanje. U tom smislu, situacija se nije izmenila – i dalje nije pronađen efikasan sistem koji bi obezbedio korišćenje staza onome čemu služe, a da su ti nesavesni Pančevci ikada novčano kažnjeni zbog očiglednih prekršaja, sigurno bi više puta razmislili pre no što bi ih ponovili.
Bizarni primeri nesposobnosti
Ovom decenijama nerešenom problemu svakako doprinosi nemerodavnost ili nezaintresovanost (ili i jedno i drugo) institucija, ustanova i organa zaduženih za organizaciju i bezbednost saobraćaja. Pančevo nije sposobno da tako razvuče biciklističke trajektorije da jahači velosipeda mogu da, ne ukrštajući se i ne dodirujući sa motornim vozilima, stignu iz bilo kog dela grada u bilo koji drugi. Nemojte samo da neko kaže kako „nedostaju finansijska sredstva,” jer bi ceo poduhvat mogao da bude ostvaren sa polovinom, možda i četvrtim delom javnih, naših para, od onih desetina i stotina miliona koje smo do sada, očigledno po nalogu sa najvišeg mesta, spiskali na narodnog poslanika Dušana Borkovića, kako bi mogao da se vozika po belom svetu i pronosi slavu Srpske napredne stranke i – lično i personalno – AV-a. Ali i mnogo bizarniji primeri svedoče o potpunoj nekompetentnosti aktera i kreatora naše saobraćajne stvarnosti – onaj znak obaveštavanja da nailazimo na pešačku i biciklističku stazu na uglu ulica Cara Lazara i 6. oktobra nisu uspeli da odgonetnu ni zen mudraci.
Ima li majstora u Pančevu koji umeju da ušrafe osam šrafova?
Kao neverovatan uspeh lokalne vlasti predstavljen je poklon beogradskog Parking servisa Gradu Pančevu – 30 šipki za zaključavanje bicikala, koje su krajem prošlog septembra postavljene na četiri lokacije u gradu (videti ovde), kao da niko u Pančevu ne ume da pričvrsti p profil ušrafljivanjem osam šrafova u podlogu (možda i ne ume, pa moraju Beograđani da dođu da pomognu). O organizaciji parkinga sa plaćenim čuvarom, koji su postojali pre više od 40 godina ispred Pivare i Nove robne kuće, ne treba trošiti reči, jer je to za onog Stevanovića (koji od biografije ima samo imejl-adresu) viša matematika, pogotovo što bi za realizaciju jedne tako grandiozne zamisli bilo potrebno odobrenje supreme command u liku poverenika Malovića. U finalu, široj javnosti nije poznato kako se i da li se uopšte koriste četiri bicikla sa akumulatorom koje je Grad dobio septembra 2013. godine od provincija Emilija-Romanja i Ravena, a mogli bi lepo da posluže u promotivne svrhe ili, nakon čipovanja GPS-om, kao početni ulog u formiranju servisa za dnevno iznamljivanje bicikala…
Nikakve koristi od Eurovelo 6
Na kraju, a veoma važno: Pančevo nije iskoristilo ama baš ništa od činjenice da se nalazi na trasi Eurovelo 6, koja se proteže od francuske atlantske obale do Crnog mora, od Nanta do Konstance. Prethodnih godina postavljeni su putokazi, ali to je bilo sve. Naša Gradska uprava čak ne zna koliko biciklista prođe kroz Pančevo, tako da je intelektualni luksuz očekivati da će preduzeti neke druge korake na brendiranju Pančeva kao cycling friendly lokacije. To bi podrazumevalo da TOP radi subotom i posle 14 sati, a i nedeljom ceo dan, da se netom proširi a na papiru štampa mapa biciklističkih servisa i prodavnica rezervnih delova, važnih toponima, objekata ili prirodnih spomenika na trasi koje svakako treba da upoznaju. To znači sastaviti listu izvora pijaće vode, odmorišta sa toaletom, prenoćišta koja avanturistima na dva točka daju popuste, možda čak dogovoriti i bonuse u specijalizovanim radnjama… kako bi Pančevo izašlo na dobar glas u biciklističkoj javnosti. Neka prve godine zaradimo tri evra, sledeće 30, sledeće 300, one tamo 3000, a posle će već snaga brenda učiniti svoje. Ali taj sistem mora neko da osmisli, da na njemu radi, da ga održava, unapređuje, proširuje… što se neće desiti. Pre dve godine je čak potpisan neki ugovor o saradnji južnobanatskih opština, ali zar je to jedini sporazum koji ostade na papiru? Bilo je, doduše, nekih separatnih ideja, bivši gradski menadžer Farkaš je prošlog avgusta najavio izgradnju ciklomotela pored otvorenog bazena (!?), ali danas te izjave deluju kao neslana šala.
Nepoznanica nedeljom: kuda za Kovin?
Do bolje biciklističke budućnosti preostaje nam samo da, dok smo oslonjeni na korman, sic i pedale, pazimo da nas ne „pokupe” veća vozila, jer to kako se odnosimo prema slabijim učesnicima u saobraćaju kada smo „jači” – jer svako se zatekne u ulozi i pešaka i bicikliste i vozača – to je posebna priča, za psihosocijalno istraživanje. Ostaje nam da pevamo da je svet lep kada sanjamo, jer se sa raspoloživim kapacitetima Gradske uprave i izostankom uviđanja važnosti teme, poboljšanje statusa biciklista može smatrati mission impossible.
Aleksandar Tomovic
Zdrav duh – vožnja biciklom!