Na osnovu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je donet 2016. godine, usledila su prinudna iseljenja ljudi iz svojih domova. Većina njih je uspešno odbranjena, a nova serija počinje 23. jula u Ustaničkoj 244g kada je najavljeno iseljenje ratnog veterana sa invaliditetom i izbeglice sa Kosova Dejana Lazovića. Ovog puta, na iseljenje su došle i izbeglice koje treba da se usele u te iste stanove, što je bio pokušaj predstavljanja problema kao sukoba između onih koji čekaju da dobiju svoj dom i „uzurpatora”.
Već narednog dana na zakazanom iseljenju Miodraga Stevića, policija se pojavila u ranim jutarnjim časovima, mnogo pre dogovorenog vremena i u mnogo većem broju. Tokom ove odbrane privedeno je 16 aktivista i aktivistkinja u policijsku stanicu na Zvezdari, zbog navodnog ometanja službenih lica na dužnosti. Nakon saslušanja su oslobođeni, a Stević je postigao dogovor da do 15. avgusta vrati ključeve od stana, te da mu Komesarijat za izbeglice i migracije obezbedi otkup seoskog domaćinstva na teritoriji Smedereva za koje se nekoliko meseci ranije već prijavio.
Razlog sa iseljenje izbeglica u Ustaničkoj 244g je njihov ilegalan i bespravan ulazak u te stanove pre više godina, nakon što su ostale bez svojih domova, a država im nije rešila stambeno pitanje. Nakon prošlogodišnjih pokušaja iseljenja Komesarijat je prihvatio da za izbeglice iz Ustaničke 244g nađe alternativno stambeno rešenje, pod uslovom da se prvo isele one porodice koje imaju gde da odu. Ovaj dogovor je realizovan, pa su predati ključevi od pet stanova u kojima su živeli ljudi koji su se snašli za alternativni smeštaj, a ostali su samo oni koji zaista nemaju gde.
Danas, ove porodice opet ostaju bez trenutnog krova nad glavom i mogućnosti da bilo gde odu, jer Komesarijat želi da ih iseli da bi u te iste stanove ušle izbegličke porodice, koje su osvojile najviše bodova prema javnom konkursu koji je raspisan 2016. godine. U gostovanju na TV N1, komesar za izbeglice Vladimir Cucić je, između ostalog, postavio pitanje zašto niko ne štiti ljude koji treba da se usele u stanove u Ustaničkoj, a i dalje žive pod kirijom i takođe imaju zdravstvene i egzistencijalne probleme. Bez opredeljenja za naklonost ijednoj strani, bilo izbeglica koje iseljavaju, bilo onih koje žele da usele, pitanje državi, a u ovom slučaju konkretno Komesarijatu i Cuciću je kako se ovim rešava ikakav problem izbeglica, kada dok jednima obezbeđuju dom, druge izbacuju na ulicu? Da li treba meriti čiji je egzistencija ugroženija, dok su i jedna i druga strana u jako lošem položaju? Takođe, samim odugovlačenjem pronalaženja rešenja za stambeno pitanje porodica kojima preti iseljenje, produžava se ne samo njihova agonija, već i onih koji čekaju useljenje u te iste stanove, čega je izgleda svestan i sam komesar.
Bitan i nezaobilazni segment ovih iseljenja čini efekat koji ona imaju na ove porodice. Kako su već bili u izgnanstvu, onda ih ovakve stresne situacije, upadi policije i neizvesnost nekim delom podsećaju na taj period. Mnogi od njih su bili i žrtve Oluje, a danas, čak i na dan komemoracije (4. avgust), isti ti ljudi se opet progone iz svojih domova. Pored toga mnogi od njih imaju zdravstvene probleme, koji se izazvani stresom dodatno pogoršavaju.
Akcije odbrane od iseljenja odlažu problem, ali ga ne rešavaju. Država je ta od koje se očekuje rešenje da zbrine raseljena lica, a ne da ih tera u beskućništvo. Oni nisu samo broj i kvadratura koja treba da se „oslobodi”, već ljudi, kojima je ozbiljno ugroženo egzistencija. Svako ima legitimno pravo da legalitet i zakone, prema kojima su ovakvi postupci sasvim u redu i uobičajeni, dovede u pitanje.
