Prethodni nastavak feljtona možete pročitati ovde
Ovaj istraživač je obradio 24 prvostepene i pravnosnažne presude koje su se odnosile na period od 2010. do 2020. godine u vezi sa troje potrošača isključenih sa sistema daljinskog grejanja, formalno zbog neplaćanja. To troje je deo iste grupe potrošača čiji su predmeti uzeti u obzir za period 2000-2010. Najranija doneta presuda potiče iz 2015. godine, poslednja iz 2020. godine. Deo presuda svedoči o kršenju prava na suđenje u razumnom roku, ali ne u razmerama koje su viđene u prethodnom periodu. Razlog je, sasvim izvesno, promena pravila izvršnog postupka iz 2011. godine.
U korist navedenih potrošača kao tuženih donete su četiri prvostepene presude, i sve su donete 2015. godine[1]. Dakle, uprkos postojanju Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o obligacionim odnosima čije odredbe štite potrošače od zaključavanja u ugovoru, više nije doneta nijedna.
Jednom prvostepenom presudom je potrošač kao tužilac delimično uspeo u sporu, i ona je doneta 2019. godine[2].
U korist navedenih potrošača kao tuženih doneta je samo jedna pravnosnažna presuda, i to 2015. kad i sve prvostepene presude[3]. Bez obzira na to što je njom utvrđeno da je ugovor o kupovini toplotne energije raskinut, to nije imalo uticaja na položaj potrošača, koji je utuživan sve do 2018. godine kada je počeo da plaća, ne mogavši više finansijski da izdrži sukob sa „Grejanjem”.
U korist „Grejanja” kao tužioca a protiv tuženih doneto je devet prvostepenih presuda, od kojih su dve iz 2015, dve iz 2016, pet iz 2017, i jedna iz 2019. godine[4].
U korist „Grejanja” kao tužioca doneto je osam pravnosnažnih presuda kojima su potvrđene prvostepene presude u korist „Grejanja”, dve iz 2015, četiri iz 2016, jedna iz 2017, jedna iz 2018, i jedna iz 2020. godine[5].
Dvema drugostepenim presudama, jednom iz 2015. i jednom iz 2020. godine, u korist „Grejanja” su preinačene prvostepene odluke koja su bile u korist tuženog[6].
Jednom drugostepenom presudom je ukinuta prvostepena odluka koja je bila u korist tuženog i vraćena na ponovno suđenje[7].
Nijedan potrošač nije uspeo žalbom da pobije prvostepenu presudu koja je doneta u korist „Grejanja”.
Svi postupci su vođeni po inicijativi „Grejanja” kao tužioca, izuzev jednog iz 2019. godine u kojem je potrošač bio tužilac. Taj izuzetak, koji je u prvom stepenu bio tek delimično uspešan za potrošača, pravnosnažno se završio potpunim neuspehom[8], jer je Viši sud u korist „Grejanja” preinačio one delove prvostepene presude koji su bili u korist potrošača.
Jedan predmet je oformljen spajanjem velikog broja predmeta, pa obuhvata i period od 2000. do 2010. i period od 2010. do 2020. godine.[9]
Presuda Osnovnog suda u Pančevu 6P 754/2019
Sa izuzetkom jedne prvostepene presude iz 2019. godine, donete u potrošačkom sporu protiv „Grejanja” delimično u korist potrošača, i drugostepene presude iz 2020. godine kojom je ta prvostepena presuda preinačena u korist „Grejanja”, ni u jednoj sudskoj odluci u posmatranom periodu se ne vidi pomen a kamoli primena Zakona o zaštiti potrošača, bilo onog iz 2010. godine bilo onog iz 2014. godine čiji je status kao sistemskog zakona, kako smo videli u ranijim izlaganjima, učinjen vrlo jasnim i očiglednim.
U pomenutom potrošačkom sporu – u kojem su tužioci-potrošači suvlasnici stana u potkrovlju u kojem je grejanje 2007. godine obustavljeno formalno zbog neplaćanja – Zakon o zaštiti potrošača je u prvom stepenu primenjen pravilno, a u drugom pogrešno. Pošto je tužilačka strana imala punomoćnika, advokata iz Beograda, uspešno je nametnula pitanja primene ne samo Zakona o zaštiti potrošača već i Zakona o energetici (2014) i vladine Uredbe o metodologiji za određivanje cene snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom (2015).
Tužbeni zahtev je u prvom stepenu odbijen „u delu kojim se traži da se utvrdi da tužioci nemaju status krajnjeg kupca toplotne energije i da nisu u obavezi da plaćaju tzv. fiksni deo grejanja i da se tuženi obaveže da to prizna i trpi, kao i u delu kojim se traži da se utvrdi da tužioci nemaju status potrošača u odnosu na tuženog i da se tuženi obaveže da to prizna i trpi.” Delimično je usvojen zahtev tužilaca da se „tuženi obaveže da tužiocima izda račun za period od 1. 3. 2019. do 31. 3. 2019. sa specifikacijom prodajne cene u skladu sa članom 76 stav 3 Zakona o zaštiti potrošača i Uredbom o utvrđivanju metodologije za određivanje cene snabdevanja krajnjeg kupca toplotnom energijom u kojem će taksativno navesti elemente cene tzv. fiksnog dela grejanja, kao i cenu svakog pojedinačnog elementa tzv. fiksnog dela grejanja.”[10]
Kako se u presudi navodi, tužioci su se, osim na član 76 stav 3, pozvali i na član 2 Zakona o zaštiti potrošača kojim je propisano da su osnovna prava potrošača između ostalog i pravo na obaveštenost i pravo na izbor, kao i na član 2 Zakona o energetici kojim je propisano da je krajnji kupac toplotne energije pravno ili fizičko lice ili preduzetnik koji kupuje toplotnu energiju za svoje potrebe. Kako su tužioci istakli, a u presudi je zabeleženo, oni ne kupuju toplotnu energiju od tuženog, pa nisu u obavezi da plaćaju cenu toplotne energije, ni fiksni ni varijabilni deo.
Punomoćnik „Grejanja” je osporio tužbeni zahtev pozivanjem na dva člana Odluke iz 2015. godine (tj. članove 67 i 87) koji predviđaju da svi korisnici usluge koji su isključeni po svom zahtevu sa daljinskog sistema grejanja ali i oni koji su isključeni sa daljinskog grejanja po bilo kom osnovu dužni su da izmiruju fiksni deo cene grejanja. Takođe je istakao da „osporavanje primenjene gradske odluke nije u nadležnosti ovog suda i ne može biti predmet ovog postupka, već se ista može osporavati pred Ustavnim sudom”.
Ovo „poučavanje sudije” o njegovom poslu, koje je zabeleženo u obrazloženju prvostepene presude, moglo bi se okarakterisati kao mešanje u rad suda koje je zabranjeno članom 149 stav 2 Ustava Srbije, pri čemu je sud prema članu 1 Zakona o sudijama nezavistan u postupanju i donošenju odluka, a „sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava”. Slična odredba sadržana je u članu 142 stav 2 Ustava Srbije. Ocena ustavnosti i zakonitosti je, istina, u rukama Ustavnog suda, ali sudija svakako nije ograničen da sudi samo na osnovu akata lokalne samouprave – daleko od toga – već su mu na raspolaganju i Ustav, zakoni, potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava. Sudija svakako ne može da poništava sa zakonom i Ustavom neusaglašene odredbe podzakonskih akata ali svakako nije dužan da postupa po njima kad na raspolaganju ima akt jače pravne snage.
U pogledu zahteva tuženih da „Grejanje” dostavi licencu o pružanju usluga, njen pomoćnik je naveo da je takav zahtev „irelevantan” jer je „JKP (javno komunalno preduzeće) osnovano od strane Grada Pančeva na gradskoj Skupštini a za pružanje usluga snabdevanja toplotnom energijom.” Time je očito izbegao da odgovori na nezgodno pitanje, jer čin osnivanja ne može da zameni licencu, dokument koji, po članu 17 Zakona o energetici, moraju da poseduju svi energetski subjekti, uključujući javna preduzeća. Izuzetak su proizvođači toplotne energije u objektima snage do jednog megavata i oni koju toplotnu energiju proizvode isključivo za svoje potrebe.
Na posletku, u vezi sa obavezom „Grejanja” da zaključi pojedinačne ugovore sa svim korisnicima usluge na teritoriji Pančeva – koju je, inače, po članu 429 Zakona o energetici „Grejanje” bilo dužno da sprovede najkasnije 2016. godine pod pretnjom prekršajnih sankcija iz člana 390 stav 1 tačka 9 istog zakona – njen punomoćnik je naveo da je „ Grejanje svim kupcima uputilo poziv za sklapanje ugovora a da u situaciji kada se kupci nisu odazvali a ukoliko su nekad plaćali račun tuženom ili bili isključeni smatra se da su korisnici usluga grejanja shodno Zakonu o obligacionim odnosima, i da su ujedno i kupci toplotne energije ukoliko su plaćali ovu uslugu shodno članu 33 gradske Odluke.”
U presudi nije objašnjeno šta to znači „shodno Zakonu o obligacionim odnosima”, a nije naveden ni konkretni zakonski član koji bi nam pomogao da shvatimo odakle je punomoćnik tužioca izvukao zaključak kakav je izvukao. Pre će biti da se radi o lapsusu, i da je reč zapravo o Zakonu o komunalnim delatnostima iz 2011, tj. o njegovom „čuvenom” članu 13, ali njega su derogirali i Zakon o zaštiti potrošača iz 2014. godine i Zakon o energetici iz 2014. godine, jedan kao sistemski zakon a oba kao lex posteriori, kao što su derogirali i sve odredbe Odluke Grada Pančeva koje su zasnovane na ovlašćenju jedinica lokalne samouprave iz člana 13 stav 6 Zakona o komunalnim delatnostima da svojim aktima propišu da li će se sa korisnicima komunalnih usluga zaključivati pojedinačni ugovor ili neće. Uzgred, Odluka je doneta 2015. godine, godinu dana posle donošenja oba zakona, pa je u startu morala biti usklađena sa njima – što definitivno nije slučaj.
U delu koji se odnosi na zahtev za specifikacijom tobožnje usluge koja se pruža kroz tzv. fiksni deo cene grejanja, sud je primenio član 76 stav 3 Zakona o zaštiti potrošača koji se odnosi na sve vrste usluga i kojim je određeno da u slučaju da se ugovorna obaveza prodavca sastoji iz više usluga koje se posebno naplaćuju, prodavac je dužan da na zahtev potrošača dostavi specifikaciju prodajne cene u pisanoj formi radi utvrđivanja cene za svaku od izvršenih usluga. Osnov je pronađen u metodologiji iz vladine uredbe koja taksativno nabraja šta fiksni troškovi obuhvataju, iz čega se logično rodilo pitanje šta od svega toga konkretno košta a naplaćuje se kroz račun za navodno pruženu uslugu. Tu je sud tužiocima dao za pravo, i zadao je tuženom apsurdistički zadatak: da specifikuje sve pojedinačne „usluge” sa njihovim pojedinačnim cenama koje čine zbirnu cenu njegove „usluge” koja zapravo i nije usluga već namet, obaveza izdržavanja „Grejanja” na osnovu „kvazirealnog tereta”, nezavisno od protoka grejanja kroz cevi.
Sa druge strane, sud je ocenio da su tuženi i dalje krajnji kupci toplotne energije, zato što oni formalnopravno nisu isključeni sa sistema daljinskog grejanja – za šta bi morali da ispune sve one teško ispunjive uslove iz Odluke, i sve one vanugovorne i nezakonite uslove iz Pravilnika „Grejanja” – već im je samo obustavljena usluga zbog neplaćanja. Kako je sud naveo, tužioci i dalje imaju status krajnjeg kupca „sve dok se o njihovom statusu ne bude konačno rešilo”, a da bi „njima prestao taj status a samim tim i status potrošača, potrebno je da prestane ugovorni odnos između parničnih stranaka kao i da se tužioci trajno isključe sa sistema daljinskog grejanja, a u skladu i nakon ispunjenja uslova iz člana 67 Odluke.” Zanimljivo je da sud nije rekao da li bi u tom slučaju tužioci i dalje bili obavezni da plaćaju račune za fiksni deo cene za uslugu koju ne primaju, a znamo da je to veoma problematično i sa stanovišta člana 91 Zakona o zaštiti potrošača i sa stanovišta člana 19 Zakona o komunalnim delatnostima i sa stanovišta člana 359 Zakona o energetici i sa stanovišta članova 15 i 122 Zakona o obligacionim odnosima. I ne samo što je problematično kod korisnika koji su isključeni po sopstvenom zahtevu a nakon ispunjenih uslova, već je problematično i kod korisnika kojima je usluga „samo” obustavljena.
Presuda Višeg suda u Pančevu 5GŽ 2349/19 i „usluga fiksnog dela”
Drugostepeni sud je po žalbi tužilaca ali i tuženog „Grejanja” odluku doneo prilično brzo – za samo četiri meseca. Presudom je dato za pravo tuženom u potpunosti, pa je po njega nepovoljan deo prvostepene presude preinačen, te više nije bio obavezan da tužilačkoj strani dostavi specifikaciju fiksnog dela cene sa cenom za svaku pojedinačnu izvršenu uslugu. Međutim, obrazlažući izreku o preinačenju, Viši sud se našao na grdnoj muci da objasni prirodu fiksnog dela cene; da istovremeno opravda naplatu ovog nameta koji se plaća nezavisno od pružanja usluge za čije pružanje je vezan, i da objasni ono što je očigledno – da kod fiksnog dela nema nikakvog zaračunavanja više usluga, jer se tu nikakva usluga i ne pruža nego se pokrivaju svi opravdani i „opravdani” troškovi „Grejanja”.
Odbijajući da „Grejanje” pravnosnažno obaveže na pomenuto specifikovanje, Viši sud se poziva na član 53 Odluke i Vladinu Uredbu o metodologiji u kojima se nabrajaju fiksni troškovi, i na osnovu toga ocenjuje da „tužioci imaju uvid u sadržinu istih jer su javno dostupni”. Dakle, drugostepeni sud smatra da je tužiocima na osnovu javno dostupnih podataka o fiksnim troškovima već omogućen uvid u specifikaciju fiksnog dela cene.
Sud analizira i račun „Grejanja”, pa rezonuje: „U priloženom računu jasno je navedeno da se (on) odnosi na fiksni deo koji je utvrđen na osnovu kvadrature stana, cene po jednom metru, pri čemu račun sadrži podatke o poreskoj osnovici i zateznoj kamati, i podatke o ukupnoj ceni, i ta cena po jednom metru kvadratnom sadržana u računu je u skladu sa Odlukom i koja je javno dostupna jer je javno objavljena u Službenom listu Grada Pančeva i u kojoj je kao cena fiksnog dela za poslovni i stambeni prostor po jednom metru kvadratnom sadržana upravo cena od 31,01 dinar.”
„Ovde se ne radi o više usluga”, zaključuje Viši sud, „nego samo o naknadi fiksnog dela za čije određivanje su dati potrebni parametri u računu.” Zatim dodaje: „S obzirom na to da se ne radi o više usluga, tuženi nije bio u obavezi da izda specifikaciju prodajne cene iz člana 76 stav 3 Zakona o zaštiti potrošača u vezi se odredbom člana 12 stav 1 tačka 5 istog zakona, a zbog same pravne prirode ove usluge fiksnog dela (kurziv potiče od autora).” Dakle, ako smo dobro razumeli ovu montipajtonovsku umotvorinu Višeg suda u Pančevu, sam fiksni deo je nekakva usluga. Pa, ako je usluga, onda se ona mora i specifikovati, a mora se zaista i pružati.
Dalje, po mišljenju Višeg suda, tuženi je postupio u skladu sa članom 12 Zakona o zaštiti potrošača, koji su tužioci pomenuli u tužbi a u kojem se nalaze generalna pravila u vezi sa računima koje trgovci izdaju potrošačima. Prema navodima Višeg suda, tuženi je u izdatom računu „naveo naziv ili poslovno ime, adresu i podatke koji su značajni za utvrđivanje identiteta trgovca, podatke o prodatoj robi ili pruženoj usluzi, prodajnu cenu i datum izdavanja računa.“
Ono što, međutim, nedostaje za formiranje celovite slike o (ne)legalnosti postupanja „Grejanja” jeste član 91 Zakona o zaštiti potrošača koji se odnosi na račune za usluge od opšteg ekonomskog interesa, a koji te račune vezuje za pruženu uslugu pri čemu se cena usluge formira prema ostvarenoj i izmerenoj potrošnji. Da li su potrošači u Pančevu krivi zbog toga što „Grejanje” još nije postupilo po nepopularnom članu „lošeg” zakona[11] i potrošačima omogućila grejanje po utrošku? Da li su potrošači u Pančevu krivi zbog toga što „Grejanje” uz podršku gradskih vlasti i varijabilni i fiksni deo cene i dalje obračunava po kvadratnom metru, onemogućavajući potrošače da prate i kontrolišu svoju potrošnju, naročito u okolnostima sve toplijih zima?
Na posletku, osvrćući se na žalbene navode tužioca koje odbija, Viši sud implicira da Odluka Grada Pančeva i Zakon o komunalnim delatnostima imaju jaču pravnu snagu od Zakona o energetici i da isključuju njegovu primenu u oblasti daljinskog grejanja: „Nije od značaja za drugačije odlučivanje ni žalbeno ukazivanje na pojmovno određivanje kupca u skladu sa Zakonom o energetici, s obzirom na to da je donošenje i primena odluka jedinica lokalne samouprave u smislu njene nadležnosti za donošenje takvih odluka kao takva jasno propisana odredbama člana 2 stav 3 tačka 3, član 3, stav 1 tačka 3, član 4, član 5 i član 13 Zakona o komunalnim delatnostima.”
Ovakvo rezonovanje je, nažalost, još jedna demonstracija pravnog ekskluziviteta komunalnih usluga, anomije prava koja ne bi smela da uživa zaštitu na sudovima, barem ne na sudovima koji pretenduju da budu nezavisna grana vlasti, u zemlji koja Ustavom proklamuje da je zasnovana na vladavini prava.
U sledećem nastavku, 21. januara: Analiza nepovoljnih presuda za potrošače u periodu 2010-2020.
[1]Opštinski sud u Pančevu, 8P 379/14 od 26. 1. 2015. (s. Jasmina Petrović), 14P 190/14 od 18. 5. 2015. (s. Marijana Trifu), 5P 36/15 od 16. 6. 2015. (s. Biljana Petrović), 14P 1399/14 od 12. 11. 2015. (s. Marijana Trifu)
[2]Osnovni sud u Pančevu, 6P 754/2019 od 8. 10. 2019. (s. Natalija Kužić)
[3]Viši sud u Pančevu, 2GŽ 102/15 od 31. 3. 2015. (p.s.v. Vladislava Sajkov Baroj, s. Slavica Maksić, s. Vesna Vuković)
[4]Opštinski sud Pančevo 6P 131/2014 od 22. 9.2015. (s. Natalija Kužić), 9P 41/15 od 25. 9. 2015. (s. Nela Petrušević), 2P 733/15 od 9. 3. 2016. (s. Gorica Stojakov Vujasinović), 14P 1282/15 od 5. 4. 2016. (s. Marijana Trifu), 14P 1197/16 od 6. 4. 2017. (s. Marijana Trifu), 3P 468/16 od 8. 5. 2017. (s. Milica Filipović), 5P 278/2016 od 26. 6. 2017. (s. Svetozar Mrdak), 9P 665/17 od 29. 6. 2017. (s. Nela Petrušević), 2P 504/17 od 10. 7. 2017. (s. Gorica Stojakov Vujasinović)
[5]Viši sud u Pančevu 3GŽ 822/15 od 1. 12. 2015. (p.s.v. Vesna Vuković, s. Slavica Maksić, s. Vladislava Sajkov Baroj), 1GŽ 1057/15 od 22. 12. 2015. (p.v.s. Slavica Maksić, s. Vesna Vuković, s. Olga Bukvić), 3GŽ 875 od 23. 2. 2016. (p.s.v. Vesna Vuković, s. Slavica Maksić, s. Olga Bukvić), 4GŽ 1052/15 od 12. 4. 2016. (p.s.v. Olga Bukvić, s. Slavica Maksić, s. Vesna Vuković), 4GŽ 271/16 od 10. 5. 2016. (p.s.v. Olga Bukvić, s. Slavica Maksić, s. Vesna Vuković), 4GŽ 44/16 od 15. 8. 2016. (p.v.s. Olga Bukvić, s. Radinka Gulić, s. Stanka Simonović), 2GŽ 722/17 od 21. 11. 2017. (p.s.v. Vesna Vuković, s. Slavica Maksić, s. Radinka Gulić), 3GŽ 908/17 od 16. 1. 2018. (p.s.v. Vesna Vuković, s. Slavica Maksić, s Radinka Gulić), 5GŽ 2349/19 od 11. 2. 2020. (p.s.v. Gorica Stojakov Vujasinović, s. Milena Kornović, s. Radinka Gulić)
[6]Viši sud u Pančevu, 3GŽ 822/15 od 1. 12. 2015. (p.v.s. Vesna Vuković, Slavica Maksić, Vladislava Sajkov Baroj) i 5GŽ 2349/19 od 11. 2. 2020. (p.s.v. Gorica Stojakov Vujasinović, s. Milena Kornović, s. Radinka Gulić)
[7]Viši sud u Pančevu 4GŽ 1052/15 od 12. 4. 2016. (p.v.s. Olga Bukvić, s. Slavica Maksić, s. Vesna Vuković)
[8]Viši sud u Pančevu 5GŽ 2349/19 od 11. 2. 2020. (p.s.v. Gorica Stojakov Vujasinović, s. Milena Kornović, s. Radinka Gulić)
[9]Osnovni sud u Pančevu, 6P 754/2019 od 8. 10. 2019. (s. Natalija Kužić), Viši sud u Pančevu 5GŽ 2349/19 od 11. 2. 2020. (p.s.v. Gorica Stojakov Vujasinović, s. Milena Kornović, s. Radinka Gulić)
[10]Osnovni sud u Pančevu, 6P 754/2019 od 8. 10. 2019. (s. Natalija Kužić)
[11]Zakon o zaštiti potrošača nije omiljen u toplanama i lokalnim samoupravama. Kao učesnik interaktivne radionice „Održiva tranzicija sistema daljinskog grejanja” održane 27. februara 2018. godine u Beogradu (u okviru projekata „Shape Energy” finansiranog iz EU projekta Horizon 2020), ovaj istraživač je imao priliku da čuje kako nije dobro što se daljinsko grejanje tretira kao komunalna usluga i što se tretira kao svaka druga usluga od opšteg ekonomskog interesa. Zakonu o zaštiti potrošača je zamerano što prodaju toplotne energije poistovećuje sa prodajom bilo kog drugog proizvoda i usluge i daje pravo na raskid ugovora ukoliko korisnik nije zadovoljan cenom, kvalitetom usluge i slično, bez vođenja računa o tehničkim aspektima, bezbednosti i kvalitetu grejanja drugih korisnika. Takođe je rečeno da se ovakvim rešenjem krši Zakon o planiranju i izgradnji. Radionici su prisustvovali predstavnici toplana i gradskih uprava iz Beograda, Niša i Šapca, predstavnici Ministarstva rudarstva i energetike, predstavnici organizacija za zaštitu potrošača i zaštitu čovekove okoline, univerzitetski profesori itd.
Tekst je preuzet iz studije Jovana Ristića „NEVIDLJIVI ZAKON (neprimenjivanje propisa o zaštiti potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa pred sudovima u Beogradu i Pančevu)”, koju je oktobra 2020. godine objavilo Udruženje potrošača i bankarskih klijenata Efektiva, Beograd, uz podršku Centra za evropske politike, Naleda i European Western Balkans, kroz projekat „Pripremi se za učešće” koji finansira Delegacija Evropske unije u Srbiji.
Pančevo Si Ti će u narednim mesecima objavljivati delove knjige koji se odnose na nezakonit rad JKP „Grejanje” (naplata fiksnog dela cene grejanja isključenim potrošačima) i na praksu sudova u Pančevu po ovom pitanju. Oprema teksta redakcijska.
Jovan Ristić (1973, Beograd) je diplomirani pravnik, angažovan u udruženju potrošača Efektiva. Pravna specijalnost su mu usluge od opšteg ekonomskog interesa i izvršni postupak. Dugo je bio agencijski i istraživački novinar, i prevodio je sa engleskog jezika.
