Sadašnja vlast je, nažalost, kriminalizovana, o čemu svedoči i to da ona ima bolji odnos sa kriminalcima nego sa poštenim i dobrim policajcima, kaže za NIN bivši pripadnik MUP-a Siniša Janković, koji je ceo radni vek, 31 godinu proveo u kriminalističkoj policiji. Između ostalog bio je angažovan za ispitivanje spornih privatizacija u Srbiji. Za njih je bila zadužena tada čuvena, danas zaboravljena Radna grupa MUP-a za 24 sporne privatizacije, koja bi uskoro, da nije rasformirana proslavila 10. rođendan, jer je osnovana 4. septembra 2012. U početku istraga se proširila na mnogo više od 24 sporna slučaja, ali su ubrzo mnoge od njih zaustavljeni. „Kada smo došli do tajkuna bliskih novoj vlasti, neke istrage su zaustavljene, neke usporene, a neke su nastavljene, ali nisu okončane podnošenjem krivičnih prijava, već su one zadržane”, precizira Janković.
NIN: Do kakvih ste rezultata došli istražujući sporne privatizacije?
JANKOVIĆ: Vodio sam tim broj 11, koji je u osnovi bio zadužen za spornu privatizaciju Azotare Pančevo i za sva druga, s tim povezana pravna i fizička lica. Rezultate do kojih smo došli podelio bih u dve grupe. U prvoj grupi su oni koji su javno objavljeni i oni su impozantni. A u drugoj su rezultati koji nisu javno obavljeni, i oni su poražavajući. Iako je moj tim bio zadužen za spornu privatizaciju Azotare, glavninu snaga usmerili smo u istragu zloupotreba sa regresiranim đubrivom. Na tom predmetu počeli smo da radimo još 2010, tako da je za nas Radna grupa počela dve godine pre njenog osnivanja. Vrlo brzo je uhapšeno oko 40 lica, duplo više nego što je bilo uhapšeno po osnovu rada svih ostalih petnaestak timova zajedno. Od vidljivih rezulata, pred kraj Radne gupe imali smo još jednu „realizaciju” i to je – to! Što se tiče privatizacije Azotare, sve smo proverili, definisali i napisali krivičnu prijavu i sa tužilaštvom dogovorili koja bi lica trebalo da se uhapse. A onda je ta prijava malo čekala, pa još malo, pa mnogo. Na kraju smo mi rasformirani, a niko nije uhapšen, niti je MUP dao saopštenje za medije, iako smo uhapsili 40 lica, a trebalo je da bude uhapšeno bar još 50. Bio je to jedan od „velikih” predmeta, jer je firma Fertil u to vreme prodavala više regresiranog đubriva od Azotare. Prometom đubriva bavilo se još nekoliko manjih preduzeća, a ni ona nisu propustila priliku da opljačkaju državni budžet, na ime nezakonito dobijenog regresa. Niko od dokazanih izvršioca teških krivičnih dela finansijskog kriminala, međutim, nije uhapšen, niti je protiv bilo koga podneta krivična prijava. O tome zašto se odgovorni ne hapse, rukovodstvo MUP-a dalo je neko usmeno objašnjenje, koje ne samo da je nezakonito, nego vređa inteligenciju. Uz česte opstrukcije, sa kojima smo se kako-tako nosili, sve dok nismo ukinuti, istraživali smo i poslovanje JP Srbijagas, a rasformirani smo i pre nego što smo završili istragu poslovanja Direkcije za republičke robne rezerve, iako smo bili blizu kraja. Desetak godina kasnije videli smo da je politička korupcija u Robnim rezervama nastavila svoj pir, te je javnost nedavno i saznala za ista krivična dela koja smo i mi tada otkrili. Koliko je predmeta još ostalo iza cele Radne grupe, možete da pretpostavite ukoliko su iza samo jednog tima ostali svi navedeni i još desetak manjih predmeta. Za mene je sve to poražavajuće, a koliko je štetno po društvo u celini vidimo svih ovih godina i na primerima političke korupcije, koja je uznapredovala i dostigla svoj zenit.
Zašto i kako je Radna grupa prestala da radi?
Radna grupa je rasformirana. Tadašnji direktor policije Milorada Veljović izjavio je da će operativci da nastave svoj rad, samo raštrkani. Ako ništa drugo, time je obogatio naučnu misao, unevši u kriminalistiku „raštrkavanje” kao metod borbe protiv političke korupcije. Kao obrazloženje Veljović je izjavio da se Radna grupa ukida, jer je – skupa! Navodno smo koštali dva miliona evra!? Ponoviću – dva miliona evra za sto operativaca za dve godine. I to je mnogo? A koliki je efekat pričinjene materijalne štete za državu, koju smo otkrili? Oko 800 miliona evra! Dakle, šteta je 400 puta veća. A ako se uračunaju i slučajevi koje smo istražili, ali nam nije dozvoljeno da napišemo krivične prijave protiv odgovornih, ta šteta za državu je značajno veća od milijardu evra. Sa onim što bi Radna grupa još otkrila, da nam je dozvoljeno da radimo po zakonu, verujem da bismo dokazali da je država opljačkana za oko dve milijarde evra. Nadam se da je sada svima jasno zašto smo ukinuti. Istovremeno, Radna grupa iskorišćena je, tačnije zloupotrebljena, za dizanje rejtinga SNS-a, koja je na vanrednim izborima u proleće 2014. osvojila apsolutnu vlast. Posle toga im više nismo bili potrebni. Zapravo, u smislu stvarne borbe protiv političke korupcije i organizovanog finansijskog kriminala, počeli smo da smetamo. Zloupotrebljena politička moć postala je gospodar situacije, a mi smo morali da budemo eliminisani. Sve to me navelo da nekoliko godina radim na tekstu koji je i objavljen pod naslovom Oči u oči sa političkom korupcijom.
Kakva je bila uloga Aleksandra Vučića, koji je bio prvi potpredsednik Vlade, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti i predsednik vladajuće stranke?
Vučić je i tada bio najmoćniji čovek u zemlji, iako na nižem nivou vlasti, a njegova uloga je bila u skladu sa njegovom moći. Sa mesta šefa Biroa crpeo je najpoverljivije informacije, ne samo o spornim privatizacijama, nego i o svim bezbednosno interesantnim licima. Iako mu je bio formalno pretpostavljeni, tadašnji premijer Ivica Dačić ni izbliza nije imao moć kao Vučić. A taj odnos se ubrzo još drastičnije promenio, naravno na štetu Dačića, a u korist Vučića.
Rekli ste da je Vučić neke podatke iz istraga koje ste vodili iznosio u Skupštini. Šta je radio sa tim podacima i zašto?
Jedno od najvažnijih predizbornih obećanja Tomislava Nikolića i Vučića bila je „borba protiv kriminala i korupcije”. Nakon dolaska na vlast 2012, to je bilo i jedino što je nova vlast mogla da ispuni. Mogla je, ali definitivno nije. No, kako je od septembra 2012, uz priličnu medijsku pompu počela sa radom Radna grupa, Vučić je želeo da što pre dođe do hapšenja, kako bi zadovoljio biračko telo, medije, a i kritički nastrojene opozicione poslanike u Skupštini. Kako je vreme prolazilo, a hapšenja nije bilo – niti je bilo moguće da u kratkom roku bude izvršene složene provere i na osnovu njih uslede hapšenja – Vučić je morao da u Skupštini bude što uverljiviji da će hapšenja biti uskoro. Zato je jednom prilikom iz tašne izvadio ukoričene nedeljne preseke naših provera i pokazao ih poslanicima, kako bi ih uverio da se u njima nalaze dokazi koji će uskoro omogućiti hapšenja. U tom trenutku to nije bilo ništa nezakonito. Naprotiv, tada smo kao Radna grupa bili grozničavo potrebni Vučiću, jer osim nas nije bilo nikog drugog u Srbiji ko bi učinio da Vučić i Nikolić ispune ijedno predizborno obećanje.
Sa ove distance, da li je hapšenja Miroslava Miškovića zapravo bilo u svrhu promocije Vučića?
Da. Svi u Radnoj grupi i MUP-u znali su da je to predmet nad predmetima, da je uhapsiti najbogatijeg Srbina – podvig. U tom predmetu sve je bilo dozvoljeno, naravno sve po zakonu. Nije bilo nikakvih birokratskih formalizma. Kolege koje su radile na tom predmetu prikupili su dokaze i utvrdili nezakonitosti, sve u saradnji sa izuzetno zahtevnim tužilaštvom.
Da li je još neko iz vlasti vršio pritiske ili opstruisao istrage?
Osim ministra i direktora policije, jedino su izvan MUP-a mogli na sve da utiču još moćniji ljudi iz vladajuće stranke. Kada smo došli do tajkuna bliskih novoj vlasti neke istrage su zaustavljene, neke usporene, neke su dozvoljene, ali i za njih su zadržane krivične prijave. Prva sumnja u mojoj grupi se javila krajem 2012, kada smo počeli da istražujemo Srbijagas, jer je to javno preduzeće bilo povezano pravno lice sa Azotarom. Kada smo provere proširili na celokupno poslovanje Srbijagasa, osobe koje su u tom preduzeću bile zadužene za kontakt sa nama, rekli su nam da im mi kažemo šta nam od dokumentacija treba i da će nam dostaviti. Ali, to se tako ne radi. Posle dužeg vremena opet smo otišli u Srbijagas i prikupili deo dokumentacije, u kojoj je bilo mnogo indicija za teška krivična dela finasijskog kriminala. Da bi se ispratili svi tragovi, bilo je potrebno da se uključi još 50, pored četiri postojeća operativca. To je bilo 2014, u tom trenutku je Radna grupa sa početnih 100 spala na oko 60 ljudi i bilo je jasno da se bliži kraj. A kada smo raspušteni oktobra 2014, Srbijagas je bio među svim predmetima koje su na dugački sto poređali svi timovi Radne grupe. I do danas ti predmeti nisu završeni. A u MUP-u su nas tretirali kao da smo mi poražena strana, a ne oni čiji smo finansijski kriminal otkrili.
Pod kakvim okolnostima ste napustili MUP?
Nakon raspuštanja Radne grupe, prvi dan po povratku u Pančevo, bio sam usmeno odstranjen iz svih radnih aktivnosti, sa pretnjom da ću biti smenjen i postavljen na neko beznačajno radno mesto. Osam meseci kasnije, čim sam stekao prvi uslov, penzionisao sam se. Sve to bilo je mučno, ali nisam dozvolio da me zlo poremeti. Rukovodilac u MUP-u koji je ispoljavao mržnju prema meni i sam je učestvovao u kriminalu koji smo proveravali. Kada smo počeli da radimo na tom slučaju, prvo je bio uplašen za slobodu, ali kada su svi umešani zaštićeni, više se nije plašio.
Kako su prošli drugi članovi Radne grupe?
Većina članova prihvaćena je u matičnim jedinicama prilično negativno, uz podrugljive komentare kako su bili neuspešni. Nekoliko načelnika Radne grupe je smenjeno i degradirano.
Videli smo kako su prošli članovi Radne grupe, inspektor Dejan Jović, policajci koji su podneli prijavu zbog Potočara, načelnik UKP Rodoljub Milović… Šta nam govori takav odnos vlasti prema policajcima?
Reklo bi se da sadašnja vlast ima bolji odnos sa kriminalcima nego sa poštenim i dobrim policajcima. To, nažalost, govori i da je vlast kriminalizovana.
Sada je na udaru inspektor Slobodan Milenković. Kako vama to izgleda?
U policiji, koliko znam, zadnjih četrdesetak godina nije se desilo da pošten i uspešan inspektor ne bude na udaru. Toliko je u policiji stereotipnih, karijerističkih, kriminalnih i drugih negativnih uticaja, da je nemoguće da se sa njima ne suočite bar na neki način. Po nekom nepisanom pravilu policajac koji padne pod udar ostaje sam. To se u policijskoj podkulturi smatra rizikom posla, na koji se unapred pristaje. Sve to ostaje daleko od javnosti. A načelnik beogradskog Odeljenja za droge Slobodan Milenković ima tretman shodno rezultatu koju je ostvario – po principu što veći uspeh u borbi protiv kriminala, to veća kazna. Deluje nelogično, ali je tako. Branko Čečen je izjavio da bi u drugoj državi Milenković bio heroj. U Srbiji on nema nikakvu institucionalnu zaštitu. Da bi se zaštitili pošteni policijski službenici, koji zbog svojih rezultata dođu na udar zloupotrebljene političke moći, kao predstavnik Institut za istraživanje korupcije Kareja i član radne grupe koja radi na izradi Nacrta zakona o unutrašnjim poslovima, predložio sam da se u Nacrt unese adekvatna odredba koja bi to prvo prepoznala kao mogućnost, a zatim i pružila bar formalnu zakonsku zaštitu ugroženom policajcu. Stav Sekretarijata MUP-a je bio da je status uzbunjivača regulisan drugim zakonom, ali ću nastaviti da se zalažem za to i da se u novi zakon ugradi i ta „Sentina klauzula”.
Službovali ste u Pančevu. Tamo jak uticaj ima poverenik SNS-a za Južnbanatski okrug Branko Malović, a često je svraćao i Andrej Vučić. Da li postoji njihov uticaj na tamošnju policiju i pravosuđe?
Naivno bi bilo misliti da ljudi koju imaju moć poput Malovića i Andreja Vučića ne žele da imaju uticaj na ključne karike moći – policiju i pravosuđe. Pa, sve i da oni to ne žele, taj uticaj ostvaruje se snagom njihove stvarne ili pretpostavljene moći. Posebno se u policiji uvek vodilo računa šta će da misle oni koji imaju realnu moć. Lokalni portal Pančevo Si Ti zabeležio je prisustvo Malovića na proslavi Dana policije u Pančevu. Uz njega su navodno bili prisutni i neki funkcioneri lokalnog SNS-a. Da li se radi o javnom prikazu uticaja vlasti na policiju, ili nečem drugom, to pouzdano ne znam.
Šta su radili Nebojša Stefanović i Dijana Hrkalović, kada su došli u MUP?
Po dolasku u MUP Stefanović u prvo vreme nije radio ništa, osim što je bio u poludnevnoj poseti policijskoj stanici Stari Grad, gde se upoznao sa radom te stanice, posebno dežurne službe. A šta je drugo za početak mogao da radi čovek koji o policiji pojma nema? Dok je sticao osnovna policijska znanja, čekao je da Vučić, najmoćniji čovek i u to doba, „saseče” pet iskusnih policijskih generala, koji su pravili senku, od koje se Stefanović nije video. Kada je to završeno, početkom leta 2014. novopečeni ministar se upoznao sa svim predmetima Radne grupe, koji su zloupotrebom političke moći zadržani. Poslušni policijski funkcioneri na svoju ruku nisu hteli ništa da rade, čekali su i pitali Stefanovića šta da rade. Njegova odluka je bila kratka – svi predmeti da se realizuju, bez ikakve zadrške i opstrukcije, ali samo oni koju su na bilo koji način dovođeni u vezi sa stranačkim koalicionim partnerom, SPS-om, koji je nakon vanrednih izbora 2014. znatno izgubio moć. Reklo bi se da je Dačić kao prethodni ministar uspešno zadržavao predmete, koji su obuhvatali lica, koja su se dovodila u vezu sa SPS-om. Tako su realizovani predmeti Galenika (Nenad Ognjenović), Interkomerc (Goran Perčević), Zekstra (Dragan Đurić) i par manjih predmeta.
Kada je došla u MUP, Dijana Hrkalović je bila u kabinetu ministra Stefanovića, praktično je bila običan službenik, bez posebnog zaduženja. Ali, kada se oslobodilo mesto u UKP-u, postala je sekretar UKP-a. Iako je to više administrativno radno mesto, ona je počela da izdaje naređenja i njoj su počeli da se podnose svi izveštaji o kriminalu. A kako je to koristila, videli smo, tačnije videli smo samo jedan deo.
A kako vama kao bivšem policajcu izgleda to što se bivši ministar policije, bivša državna sekretarka u MUP-u i predsedsednik Skupštinskog odbora za pravosuđe međusobno optužuju za saradnju sa mafijom?
Besprizorna međusobna optuživanja doskoro najmoćnijih ljudi u MUP-u pokazuju svu bedu i MUP-a, i celog društa. Takve ličnosti su rukovodili borbom protiv kriminala u Srbiji? Plašim se da su razmere organizovanog kriminala u Srbiji mnogo veće nego što to javnost misli. I da se zato može govoriti samo o navodnoj, a ne o stvarnoj borbi protiv kriminala i korupcije.
Zašto se o ovom obračunu saradnika, koje je sam birao, Vučić bar javno ne izjašnjava?
Zaista je čudno da se čovek koji se inače oglašava i o nekim gotovo nebitnim događajima ne izjašnjava o tako žestokom sukobu svojih najbližih saradnika. Sigurno je da postoji neki dobar razlog za to.
Iako su je javno optuživali za mnogo krupnije stvari, Dijanu Hrkalović optužnica tereti samo za trgovinu uticajem. Kako vidite njenu karijeru u MUP-u?
Za nju je rečeno da ima šest meseci radnog staža u BIA. A šta ju je preporučilo da uđe u BIA? Šta je za šest meseci mogla da nauči u BIA? Samo da obavlja administrativne poslove. Koliko vidim, javnost se uglavnom čudi zbog toga šta je sve radila. A meni je čudnije kako je mogla uopšte da uđe u BIA i MUP. Sve ostalo je samo logična posledica.
Šta vama govori činjenica da je Vladimir Đukanović advokat Dijane Hrkalović i Predraga Koluvije, prvookrivljenog u slučaju Jovanjica? Kako vidite njegovu ulogu?
I da je najbolji advokat to ne bi značilo ništa, jer je za ove slučajeve važnije to što je visoko pozicioniran u vladajućoj stranci i što kao predsednik Odbora za pravosuđe direktno odlučuje o izboru sudija. To što je sve te funkcije spojio, čini ga sposobnim da u uslovima gotovo potpuno odsutne vladavine prava, bude osoba koja drži pod kontrolom predmete koji su od velikog značaja za bezbednost zemlje.
Kako vam izgleda što je ministar policije Aleksandar Vulin, iza koga se vuku brojne afere, „tetka iz Kanade”, fotografije sa vođama huligana, okopavanje Jovanjice…
Izgleda mi neverovatno, kao Felinijev film. Posebno zbog odsustva elementarnog stručnog znanja za rukovođenje MUP-om.
A kako je MUP vodio Nebojša Stefanović?
A kako može da ga vodi čovek koji o policiji najblaže rečeno pojima nema? A uz svo to neznanje, ima i sumnjiv doktorat, pa i diplomu osnovnih studija. U jednoj od svojih publikacija opisao sam par njegovih gafova. Jednom je, na primer, Stefanović javno izjavio da MUP zna da se lice u bekstvu nalazi u Turskoj!? Time mu je praktično dojavio da promeni lokaciju i izvršio težu povredu radne dužnosti, verovatno i krivično delo.
Ali, on je i dalje ministar odbrane, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, iako ga ljudi iz njegove stranke i vlasti optužuju za brojna nepočinstva…
Prošle godine Stefanović je bio tema dnevnog reda svih gradskih i opštinskih odbora SNS-a, svi su ga redom kritikovali, čak i u Beogradu, u kome je bio predsednik Gradskog odbora. Na kraju stranka ga je diskreditovala, okrivila za loš rad i zaključila da ne zaslužuje da bude na visokoj stranačkoj funkciji. I umesto da to bude znak da će svako za koga se utvrde nazakonitosti biti sankcionisan, dolazi do paradoksa, jer je neko odlučio da čovek koji nije dovoljno dobar za SNS, i dalje može da bude na najvišim državnim funkcijama. Znači, ne valja za SNS, ali je dobar za odbranu države. I šta nam to govori? Da je njima izgleda stranka važnija od države! Ustalom, citiraću Ostrogorskog: „Dođavola sa zemljom, na nama je da dobijemo izbore – vlast”.
Slučaj Savamala zaključen je tako što je jedan vaš kolega prihvatio svu odgovornost, jer su ga pritiskali i ponudili da mu legalizuju nelegalno sagrađenu kuću. Zar se tako ne podstiče novo bezakonje?
Sam čin, zločin rušenja Savamale i nije toliko strašan koliko nastavak tog slučaja. U rušenju su učestvovala NN lica kao izvršioci i to su kriminalci raznih profila. Od kriminalaca se i očekuju krivična dela. Ali, od policije očekujemo sasvim suprotno, a u tom slučaju MUP je bio produžena ruka kriminalaca, sa zadatkom da im ne smeta u izvršenju zločina. Šef dežurne službe je bio ključna tačka, koju je trebalo onemogućiti da postupi po zakonu. To nisu uradili klasični kriminalci, već vrh MUP-a. Kada se učinilo da se zločin dobro završio, javnost je insistirala na identifikaciji NN izvršioca. MUP se pravio nevešt, navodno ni nakon provera nije identifikovao one koji su rušili, ali odgovornost se i dalje tražila. Onda je MUP našao način da zadovolji javnost i da im da žrtvu – nedužnog, čak oštećenog šefa dežurne službe. Ubeđen je da prihvati nepostojeću odgovornost za nepostupanje u noći zločina. Pristajajući da prihvati delo koje nije izvršio, tražio je kontra ustupak, ne znajući da se sa kriminalcima ne trguje. I ne samo što je šef smene prihvatio da odgovara za ono što nije učinio, već je to prihvatilo i tužilaštvo. E, to je najveća opasnost u predmetu Savamala.
Kako nekom ko je magistrirao na temu „Zloupotrebe finansiranja političkih stranaka” izgledaju finansije stranaka u Srbiji?
Pre ćemo sagledati unutrašnjost crne rupe u svemiru nego finansija stranke koja ima tako veliku moć kao što je to SNS. Najvažniji stranački „bos” je onaj koji je zadužen za finansiranje, a nije knjigovođa. Tu ne vladaju ovozemaljski zakoni. Stranke to doživljavaju kao eksteritorijalnost i svoje prirodno pravo da za njih ne važe zakoni koji važe za obične smrtnike.
Kako vam sada izgleda borba protiv korupcije i privrednog kriminala?
Prvo je bila selektivna, zatim fiktivna, s tim što se bar u početku vlast trudila da se to ne vidi, a sada se to i ne krije. Ako se nastavi u istom pravcu moguće je očekivati da se zakonom zabrani borba protiv političke korupcije i drugih oblika privrednog kriminala.
A šta je potrebno za stvarnu borbu protiv kriminala i korupcije?
Da se promeni svest građana. Teško je voditi stvarnu borbu protiv političke korupcije u narodu u kome je svaka vrsta korupcije odomaćena pojava.
Tekst Vuka Z. Cvijića prenosimo iz nedeljnika NIN
