Zbogom, Slavino, neka ti je uspomena večna

Ovih nedelja udarcima bagerskih kašika srušena je i Slavina, nekadašnji ležni podrum i ledara Vajfertove pivare, da bi ustupila mesto za tri višeporodična stambeno-poslovna objekta sa ukupno 151 stanom i četiri poslovna prostora (!). Slavina je pala kao najnovija žrtva suludog pohoda malignog investitorskog urbanizma na svaki dostupan javni prostor koji još nije pretvoren u gradsko građevinsko zemljište i namenjen „stanovanju sa kompatibilnim namenama”, kako piše u aktuelnim planovima generalne i detaljne regulacije. Nadležni gradski upravitelji ne nameravaju da promene odredbe dokumenata koji služe kao plansko pokriće i omogućavaju bespoštedno razaranje urbane strukture gradskog tkiva. Oni ni ne pomišljaju da zaustave ovu sumanutu stihiju koja briše sa lica zemlje temeljne simbole našeg grada, što znači i tragove vekovnog postojanja i identiteta Pančevaca, baš zato što o njima ništa ne znaju i prema njima ništa ne osećaju, pa i ne mogu da imaju ikakav odnos; najvažnije od svega, ovakva situacija pruža priliku u posao uključenima da brzo i unosno obrću novac.

Pad Slavine je još jedan pokazatelj povratka u rano divljaštvo, potpunog odsustva brige gradskih zvaničnika za sadašnjost i nepostojanja vizije budućnosti Pančeva; rušenje ovog kompleksa je dokaz apsolutne nezainteresovanosti nadležnih za smislen, razuman, ekološki i održiv razvoj našeg grada. Slavina nestaje zbog gramzivosti investitora koji će prenaprezanjem javnih resursa najednom zaraditi za naše prilike ogromne svote para, ali Slavina iščezava i zbog odsustva raspoloženja Pančevaca da brane svaki kamičak, svaku ciglu, svaku uspomenu koja svedoči o tome da se ovde nekada daleko bolje živelo, u uređenom sistemu u kome nije svaka šuša mogla da preko noći postane bogataš i u kome su mnogi bogataši, koji su nastavili da vredno rade po ugledu na generacije predaka, deo tog bogatstva delili sa zajednicom. Od spomenutih Vajferta, nekadašnjih vlasnika Slavine, pa nadalje…

Istorijat propadanja

Ubistvo Slavine, dakle, nije moglo da se desi odjednom i na brzinu. Od kada je pogon prestao da bude funkcionalan, kada je 1977. godine otvorena pivara na Kotežu 2, objekti i njihova okolina su prepušteni propadanju. Istoimena kafana je srušena krajem osamdesetih da bi tu bio podignut tada C market. Procesu razaranja je, kao i obično što se dešava, doprineo požar koji je izbio 28. februara 2008. godine, da bi nakon toga ceo kompleks postao ozloglašen jer je „u tom zmijarniku leglo miševa i pacova”, jer je to „zgodno mesto da se čovek olakša” i jer se „tamo skupljaju narkomani, drogiraju se, i ko zna šta još rade”, kako već glase mantre zabrinutih malograđanskih dušebrižnika. S svoje strane, Zavod za zaštinu spomenika kulture nije, eto, decenijama (po)stigao da zaštiti kompleks Slavine kao pojedinačno nepokretno kulturno dobro zbog „nedostatka tehničke dokumentacije”, koja predstavlja sastavni deo predloga odluke, ali su se na nju odnosile mere zaštite jer spada u sastavni deo ulivajućeg toka u Trg slobode, koji je pod zaštitom kao deo Starog gradskog jezgra. Tek, ničim izazvano i iznebuha, a na poziv i o trošku investitora, februara prošle godine su stručnjaci Instituta za materijale i konstrukcije Građevinskog fakulteta u Beogradu izradili elaborat statičke ekspertize pod naslovom „Stručno mišljenje o postojećem stanju objekata u kompleksu ’Slavina’, sa predlogom mogućih intervencija na njima” i utvrdili „izuzetno visok stepen devastacije i nestabilnosti objekata koji se urušavaju”. Zavod je investitoru 12. juna 2020. godine poslao „Mišljenje o mogućnostima uklanjanja, započinjanja sa preventivnim uklanjanjem nestabilnih objekata i mogućnostima pristupanja izradi urbanističkog projekta za kompleks ’Slavina’” (videti ovde str. 55-61), a početkom marta ove godine i dokument Uslovi čuvanja, održavanja i korišćenja nepokretnih kulturnih dobara za potrebe izrade Urbanističkog projekta razrade lokacije katastarske parcele dela kompleksa ’Slavina’ za planiranu rekonstrukciju novog poslovnog i izgradnju stambeno-poslovnog objekta koji se nalazi u Ul. oslobođenja br. 2 u Pančevu, do koga javnost još nije došla.

Pažnji javnosti takođe je promakao trenutak u kome je vranjanska firma A&R Immobau AG, registrovana 5. februara 2019. godine, postala vlasnik objekata na zemljištu koje se do pre mesec dana u Katastru vodilo kao imovina Republike Srbije. Biće zanimljivo otkriti pod kojim su uslovima investitori i zašto baš oni postali i vlasnici top. parcele broj 4355/3 K.O. Pančevo…

Egzekutori smrtne presude Slavini

Ko su dakle, egzekutori smrtne presude Slavini, ko će odgovornost prebacivati na drugog jer „ja sam samo radio svoj posao”? Gradonačelnik Aleksandar Stevanović, bez čijeg znanja i umešanosti ova destrukcija nije mogla da se desi. On je ne samo odgovoran objektivno, po komandnoj liniji, nego je ionako prirodom svog pravog posla umrežen klijentelističkim vezama sa pravim i prikrivenim investitorima, što je samo po sebi sukob interesa; on je čovek uz čiju blagonaklonost (ili saglasnost?) izostaje efikasno i zakonito delovanje gradskih inspekcija i komunalne milicije, da se zaustavimo samo na tome i na ovakvoj formulaciji; direktor JP „Urbanizam” Slave Bojadžievski, čuveni kosovskomitrovački arhitekta, posle čijeg direktorovanja će samo mađioničari moći da pokušaju da grad dovedu u kakav-takav urbanistički red; predsednik Komisije za planove Jovan Stanković i članovi te grupe bezosećajnih „stručnjaka” koji „samo vode računa da predloženi projekti budu u skladu sa zakonima”, ne sagledavajući kontekst, zatečeno komunalno stanje i kapacitete infrastrukture neke ulice, kvarta, kraja, naselja, celog grada…; direktorka Zavoda kome je primereniji naziv za uništavanje spomenika kulture Grozdana Milenkov, koja je na to mesto i postavljena da bi ovakve zahvate učinila mogućim iz pozicije zaštitara; ako potpiše građevinsku dozvolu njima će se pridružiti sekretarka gradskog Sekretarijata za urbanizam Jasminka Pavlović, ali to je već toliko puta učinila, u skladu sa zakonom, je li; arhitekta Dejan Živković, u ulozi projektanta, koji se zatekao sa pogrešne strane pančevačke arhitektonske i urbanističke istorije; i investitori, više članova porodice Novaković, potrošite svaki dinar sa pogrebnog pokrivača Slavine u sreći i veselju…

A mogla je da sudbina Slavine bude drugačija, da su nabrojani nosioci javnih funkcija (i još poneka institucija) predano posvećeni podizanju nivoa kvaliteta života građana Pančeva, javnom interesu i opštem dobru, umesto ostvarivanju lukrativnih ciljeva. Slavina je mogla da bude pretvorena u alternativni omladinski kulturni centar (kao što je to urađeno i Novom Sadu i u Subotici), u proširenu verziju „Elektrike”, u multifunkcionalni hab, hostel za bekpekere, radionicu za popravku bicikala…; u mesto kreativne artikulacije i ispoljavanja mladih umetnika, čiji bi troškovi održavanja bili pokrivani iz donacija i realizovanih gradskih, domaćih i međunarodnih projekata; uz to, ovaj prostor bi bio idealno simboličko, ritualno, organsko, prirodno stanište kućnih i zanatskih pivara, po pravilu samoodrživih. Šta kažete, nema para za inicijalnu rekonstrukciju? Da je novac koji je bačen da bi se Borković vozikao po inostranstvu uložen u Slavinu, ona bi već kao novo popularno okupljalište omladine sijala starim sjajem; da ogromne pare nisu potrošene na sporna javno-privatna partnerstva i bespotrebne javne nabavke do sada bi već bile revitalizovane sve pančevačke slavine. Ali, ko to da izvede? Maja Vitman? Marija Jević?

Porušite Pivaru, što da se folirate?

Na posletku, u finalu ove sumorne priče o varvarstvu 21. veka, vrhunac cinizma predstavlja namera Gradskog veća da sugeriše graditeljima stanova da na ulazu u kompleks Slavine podignu spomenik Đorđu Vajfertu, na bezazlen i u suštini dobronameran predlog udruženja „Pansej”. Prvo mu srušite kuću, a onda mu dižete spomenik baš na mestu srušene kuće. Bravo licemeri, bravo bando gradska i investitorska!

I šta čekate, što se folirate? Pošto ste već tako krenuli, bez trunke skrupula, bez ikakvog odnosa prema gradu i njegovom nasleđu, koje bi trebalo da sačuvamo za generacije koje dolaze za nama, kad već živite i poslujete bez ijedne emocije osim pohlepe za što većom zaradom u što kraćem vremenu, zašto biste čekali da se i devastirana Vajfertova pivara uruši sama od sebe kao Slavina, prepuštena nebrizi i zubu vremena? Ne časite časa, ne gubite vreme, najurite Teša Markovića, ionako drži zgrade na tri ulice pod sumnjivim uslovima skoro 30 godina; potpalite je još jednom, lakše će buldožeri poravnati teren i ubaciti šut u kamione, a Grozdana pokriti papirima „jeste zaštićena, ali je u takvom stanju da ne može da bude obnovljena”; tako ćete još brže keširati nove milione, imaćete ih toliko da ćete moći da podignete dva spomenika Đorđu Vajfertu, neka dvoličnost bude bar dvostruka.

Zbogom Slavino, neka ti je uspomena večna, kao i tvojim Vajfertima. Ostalima spomenutima u tekstu neka je večna sramota, ako za sram znaju.