KOMPAS otvara mogućnosti da čovek poraste kao ličnost

Da li je Pančevo stvarno jedan od (nažalost retkih) gradova u kojima još uvek postoji nekakva alternativna scena kulture, umetnosti i aktivizma? Mnoge aktivističke organizacije tokom godina su se ugasile, ali su omladinski aktivizam i omladinsko volontiranje još uvek živi u našem gradu. KOMPAS – Kreativni omladinski centar Pančeva za borbu protiv side jedna je aktivnijih organizacija, a o opštim informacijama o radu i aktivnostima i finansiranju ovog udruženja, kao i o ličnim motivima i interesovanjima, razgovaramo sa predstavnicama Kompasa Nevenom Stajković i Andreom Arsić.

PANČEVO SI TI: Na početku, kažite našim čitocima osnovne informacije o Kompasu – ciljevi, način rada, model finansiranja, članstvo, i slične opšte podatke.

NEVENA STAJKOVIĆ i ANDREA ARSIĆ: KOMPAS postoji već 24 godine, ali pod tim nazivom delujemo od 2006. godine. Okupljamo srednjoškolce i srednjoškolke, primarno zato što u tom period imaju dovoljno slobodnog vremena, a i zato što je taj formativni period najpogodniji za inicijaciju za aktivizam i za bavljenje ovom temom. Pošto ne postoji budžet za nevladine organizacije, finansiramo se preko projekata koje pišemo i prilažemo sponzorima i donatorima. Ako projekat bude prihvaćen, ako dobijemo novac za projekat, sve potrošimo za njegovu realizaciju i ništa od tog novca ne ostaje za nas, što je OK jer mi ovo radimo za naš grad i sugrađane. O alternativnim metodama finansiranja kao što je crowdfunding nismo razmišljali. Pored ljudi srednjoškolskog uzrasta, među članstvom ima i studenata i brojimo između 20 i 30 članova. Ovaj broj je fluidan jer nisu uvek svi članovi aktivni i ne rade svi na svakom projektu. Članovi koji nisu u mogućnosti da u nekom periodu budu aktivni prelaze u pasivan status, ali se mogu vratiti u aktivan kad god to požele.

PST: Da li je KOMPAS deo neke krovne organizacije? Sa kojim organizacijama sarađujete?

STAJKOVIĆ i ARSIĆ: Nemamo krovnu organizaciju, potpuno smo nezavisni. U Pančevu sarađujemo sa Crvenim krstom, sa udruženjima građana Connecting, ŽMIG, VelikiMali, a sarađivali smo ranije i sa drugim organizacijama koje silom prilika ili više ne postoje ili su neaktivne. Bilo je baš mnogo organizacija ranije i sarađivali smo često oko projekata. Sada je to mnogo ređe i mi više gledamo da se oslonimo sami na sebe jer je prevencija širenja HIV-a ipak specifično naša tema.

PST: Gde je sedište Kompasa, imate li prostorije?

STAJKOVIĆ: Ja sam u Kompasu od 2011. Tada nismo imali prostorije i sastajali smo se po kafićima i sličnim lokacijama. Jedno vreme proveli smo u galeriji ,,Elektrika” u ajnforu u Ulici vojvode Radomira Putnika. Nažalost ona nije mogla više da se održava i morali smo da je napustimo. U to vreme otvoren je Omladinski resursni centar i preselili smo se tamo. Međutim, ta zgrada je zbog vlage i drugih neuslovnosti propala sama od sebe. Tada nam se ukazala prilika da se preselimo u Dom omladine. Tadašnji direktor nam je dopustio da držimo sastanke u njegovoj kancelariji, bio je otvoren za našu inicijativu i svestan važnosti ovakve organizacije i sa Domom omladine smo imali dobru saradnju. Koristili smo Mali klub za seminare i za Kompasovu školu za nove vršnjačke edukatore, kao i „špajz” u kome smo držali opremu. Dobra saradnja trajala je do promene direktora. Tada smo zamoljeni da napustimo te prostorije, pa je promenjena brava i na ostavi gde smo držali stvari. Srećom, za nas se posle toga otvorila mogućnost da boravimo (i skladištimo stvari) u prostorijama Kluba ljubitelja društvenih igara ,,D20” i do danas akcije pripremamo primarno odatle.

PST: Omladinska edukacija o HIV-u je vaš primarni cilj. Možete li reći nešto o vašem pristupu neformalnom obrazovanju o ovoj temi?

STAJKOVIĆ i ARSIĆ: Da, primarna je edukacija po osnovnim i srednjim školama. U osnovnim idemo u peti i osmi razred, a u srednjim u prvu i završnu godinu. Pošto smo vršnjački edukatori, ta predavanja su prilično neformalna. Smatramo da je tako najbolje jer bez presije možemo preneti informacije. Trudimo se da nekoliko puta tokom godine edukujemo širu javnost preko seminara i online kampanja. Aktivni smo na društvenim mrežama i skoro svakodnevno postavljamo sadržaj u okviru naše teme a i generalno u sferi javnog zdravlja. Ponekad se bavimo na sastancima i nekim naizgled kompletno nepovezanim, ali praktično korisnim stvarima. Pored toga, tu su i naši seminari, obuka za vršnjačke edukatore. Veliki broj onih koji prođu ovaj seminar odluče da ostanu kao aktivisti, ali pošto poenta nije zadobiti koordinatore već edukovati omladinu, čak i oni koji se ne odluče na taj korak to znanje će širiti u krugovima u kojima se inače kreću. Kada se sve to sabere u pitanju je stvarno veliki broj mladih koje na ovaj način edukujemo.

PST: Što se tiče online aktivnosti, koje su u ovom periodu postale primarne, pominjali ste prisustvo na društvenim mrežama. Da li ste organizovali nekakva online predavanja?

ARSIĆ: Na svaka dva dana postavljamo na društvenim mrežama objave i ponešto vezano za sferu javnog zdravlja što se ne odnosi na prevenciju HIV-a. Trudimo se da što više stvari postujemo, posebno sada kada škole ne rade, i planirali smo da pravimo i kratke video sadržaje o takvim temama. Pre epidemije kovida nismo mnogo značaja pridavali tome, ali ova situacija nas je prirodno navela da se više uložimo u takve metode. Zbog toga smo i oformili tim za društvene mreže.

PST: Nabrojte neke veće i značajnije projekte koje ste realizovali u protekloj godini?

STAJKOVIĆ i ARSIĆ: Najznačajniji projekat u protekloj godini bio je kupovina kondomata koji je dostupan 24/7. Pre par godina zamenili smo i kondomat u Kulturnom centru, i sa njim je sada sve uredu i mi redovno vodim računa o njemu i redovno ga punimo. To je tada bila naša mala pobeda jer kada smo se iselili iz Doma omladine morali smo da odnesemo i kondomat, ali uspeli smo da nađemo novo adekvatno mesto za ovaj aparat. Međutim, pošto Kulturni centar ne radi 24/7, kondomat nije uvek dostupan, a postoje ljudi koji iz različitih razloga ne mogu kupiti kondom u apoteci ili na kiosku. Zato smo prošle godine povodom 1. decembra kupili ovaj novi kondomat koji treba da bude postavljen u javni toilet u Ulici vojvode Radomira Putnika. Taj kondomat je trenutno privremeno odložen u dvorani „Apolo”.

PST: Navedite neke redovne aktivnosti i one čiju je realizaciju sprečila epidemija kovida?

STAJKOVIĆ i ARSIĆ: Jedna od takvih je obeležavanje Prvog decembra, Svetskog dana borbe protiv side, kada se običnoo trudimo da napravimo neki veliki događaj, a pravimo i tribine za širu javnost. Pored toga tu je i 14. februar i Candlelight memorial day (Dan sećanja na preminule od side, treće nedelje u maju), koji su nam isto važni datumi. Nažalost Candlelight memorial smo morali da modifikujemo u oblik online ankete o svesnosti ljudi o ovoj temi i o tom danu. To nama svakako nije dovoljno jer volimo da budemo među ljudima i da razgovaramo sa njima. Takvu aktivnost je sprečila epidemija. Sada imamo neke planove za leto, ali još ne možemo o tome da kažemo ništa konkretnije. Inače smo tokom leta na raspustu, ali posto smo zbog vanrednog stanja već bili na odmoru sada želimo da se aktiviramo. Svakako ponovo planiramo dešavanja za 1. decembar i seminar za obuku.

PST:  Kakvu saradnju imate sa kancelarijom za mlade u Pančevu i generalno sa lokalnim institucijama?

STAJKOVIĆ i ARSIĆ: Trenutno sarađujemo sa Kancelarijom za mlade. Učestvovali smo u pisanju Lokalnog akcionog plana za brigu o mladima, specifično baš za poglavlje posvećeno brizi o javnom zdravlju. Pri tome smo organizovali fokus grupu i razna druga istraživanja. Kancelarija za mlade nam je u ovom periodu ponudila pomoć i za sada saradnja je dobra, mada je sve sada u oporavku. Zato što nažalost više nisu aktivne mnoge omladinske organizacije, oni su okrenuti nama kao jednoj od najaktivnijih.

PST: Kakva je procedura da zainteresovani mladi pristupe Kompasu? Postoji li neki period godine kad primate nove koordinatore?

STAJKOVIĆ i ARSIĆ: To obavljamo kroz naš godišnji seminar za obuku vršnjačkih edukatora. Da bi edukatori mogli da drže predavanja u školama oni prolaze ovaj seminar. To je vid obuke, ali i neformalnog obrazovanja mladih jer svi koji ga prođu mogu a i ne moraju da postanu edukatori. Taj seminar traje pet dana i tokom njega polaznici slušaju razna predavanja doktora, socijalnih radnika i aktivista Kompasa, i pohađaju neformalne radionice. Najčešće ga održavamo u novembru i uoči početka raspišemo poziv za sve srednjoškolce i srednjoškolke u našoj opštini. Pošto se ponekad dogodi da bude previše prijavljenih, kandidate prvo intervjuišemo, da bismo izabrali stvarno ozbiljne kandidate. Uvek imamo 10-15 aktivnih članova na koje možemo da se oslonimo, a seminar je u proteklih deset godina pohađalo preko sto ljudi. Zainteresovani treba da u oktobru prate objave na društvenim mrežama koje će za informacije oko seminara.

PST: Recite za kraj kako je tekao vaš put do Kompasa i nešto o iskustvima stečenim u Kompasu, kao i o drugim poslovima kojima se bavite.

STAJKOVIĆ: Nedavno je izašao moj volonterski dnevnik na Kompasovoj stranici, u kome sam u najkraćim crticama ispričala taj put. Jako je dugačak. Početkom 2011. pohađala sam prvu godinu srednje škole i izrazila sam želju da volontiram. Brat mi je rekao da sačekam Kompasovu školu u septembru. Avgusta 2011. sam bila učesnica projekta „Društvo u prirodi”, bili smo na Čardaku. Tu su bili i volonteri Kompasa i zajedno smo radili radionice i uz to su delili vaučere uz koje se lakše prolazi intervju za seminar. Uzela sam ga tada, pojavila se u septembru, prošla školu i do sada sam skoro deset godina u Kompasu. Imam 25 godina i to je skoro pola mog života. Tokom tih godina svašta se izdešavalo, od nekih najlepših momenata do užasnih razočarenja. To je jedan život u malom koji mi je pružio mnogo iskustava i stvorio mnogo poznanstava. Prošla sam mnogo drugih seminara i volonitrala sam mnogo, ali rad u Kompasu je ipak aktivizam i u središtu je mog delovanja. Stvorila sam čvrste konekcije koje me najviše ispunjavaju.

ARSIĆ: Ja sam se pridružila Kompasu aprila 2018. godine, pošto se te godine tada održavao seminar. Čula sam pre toga za KOMPAS jer sam imala drugare koju su već bili u organizaciji, a i posećivala sam njihove akcije i zaintresovala se. Krajem četvrte godine srednje škole sam se prijavila i drago mi je što jesam, jer sam sa Kompasom stekla mnogo veština iako sam relativno kratko angažovana. Sada sam postala i članica Upravnog odbora, što mi je vrlo drago. Mnogo toga sam naučila uz KOMPAS, ne samo o našoj temi nego i generalno, i iako sam i ranije volontirala, ovo je ipak posebna organizacija. KOMPAS je kao mala porodica, otvara mogućnosti da čovek poraste kao ličnost.