Svako ko se bavio nekim oblikom društvenog delovanja kroz udruženje građana, primetio je da značajan deo javnosti ne razume dovoljno sa kojim ciljem udruženja postoje, za čiji račun rade, ko ih i zašto plaća. Ova nerazumevanja se podstiču i često zloupotrebljavaju, naročito kada treba ozloglasiti neko udruženje čiji stavovi nisu po volji vlastima.
Udruženje građana je „dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa” – tako propisuje Zakon o udruženjima. Dakle, udruženja građana u osnovi deluju u opštem cilju i interesu.
Da li se udruženja zaista bore za javni interes?
Građani često ne doživljavaju udruženja kao nekog ko se bori za njihove interese, ili kao nekog ko može da se za njih uspešno izbori. Delimično je to posledica toga kako naše društvo shvata demokratiju. Građani su iskusili da, ako imaju neki problem, bolje je ne rizikovati sa tamo nekim udruženjima, ne zamerati se vlastima i moćnicima, već im se direktno obratiti za rešenje. Deo odgovornosti snose i sama udruženja, koja ne uspevaju da ubede javnost u iskrenost svojih namera. Suštinska uloga udruženja je kritičnost prema društvenim pojavama i odlukama vlasti. Da bi opstala, ili da ne bi ugrozila lične interese svojih članova, udruženja često zanemaruju opšti interes i ne reaguju onda kada bi to morala da učine. Time gube suštinu svog postojanja, a to građani prepoznaju.
Oko 60 odsto udruženja je praktično bez sredstava
Finansijski položaj velike većine udruženja je težak. Po podacima Agencije za privredne registre (APR), od 33.475 udruženja koliko je registrovano do 31. decembra 2019. godine, više od 26% nije imalo ni prihode, ni rashode, te su APR-u dostavila Izjavu o neaktivnosti (IoN). Zatim, više od 25% nije Agenciji dostavilo ni Godišnji finansijski izveštaj (GFI), ni pomenutu Izjavu. Uglavnom su to udruženja koja samo formalno postoje i nemaju nikakve aktivnosti, niti prihode. Bez obzira na to, zbog nedostavljanja ovih dokumenata APR ima zakonsku obavezu da tužilaštvu podnese prijave za privredni prestup, što je u 2019. godini učinjeno protiv 2.752 udruženja. Na kraju, oko osam odsto njih je prijavilo minimalne prihode, ispod 10.000 dinara. Tako je u 2019. godini ukupno oko 60% udruženja, ili njih oko 20 hiljada, praktično bilo bez sredstava, ili sa minimalnim prihodima.
Ni mnogi od onih koji su imali prihode nisu naročito dobro prošli. Prihode manje od milion dinara imalo je 29% udruženja, između jednog i deset miliona 10%, dok je njih 452, ili samo 1,35% raspolagalo sa više od 10 miliona dinara.
Trendovi su nepovoljni, jer od 2017. godine blago raste broj ili procenat udruženja sa minimalnim prihodima ili bez njih, dok onih sa većim prihodima blago opada. Detaljne podatke o broju i prihodima udruženja u periodu 2017–2019. godina možete pogledati u tabeli.
Brojni su razlozi zašto tako puno udruženja nema novac za svoj rad, ne samo od Republike, Pokrajine ili opštine, već ni od stranih i domaćih privatnih i javnih fondacija, firmi i preduzeća, neke poslovne delatnosti, donacija građana, čak ni od članarine. Slaba informisanost, neumešnost, nedostatak uslova jesu neki od razloga, ali je razlog svakako i to što većinski deo društva slabo vrednuje opšte ciljeve i ne bori se za njih. U društvu u kojem je većina okrenuta sebi i svojim ciljevima, i spremna je da zanemari opšte ciljeve, ni udruženja građana ne mogu da budu u boljem položaju.
Finansije nisu (jedino) merilo uspeha
Finansiranje nije jedino merilo uspešnosti. Postoje sjajni primeri udruženja, koja bez nikakve novčane podrške puno doprinose lokalnoj zajednici i snažno utiču na nju. Sa druge strane, postoje i udruženja čiji su prihodi nesrazmerno veći od vidljivosti i društvenog uticaja koji ostvaruju. Volontiranjem se može postići određeni, ali ograničen uspeh. Od nečega se, ipak, moraju platiti osnovni troškovi, a za ozbiljan aktivizam i uticaj na širu zajednicu, stabilno finansiranje je „uslov bez kojeg se ne može”.
Treba ukazati i na lažni nevladin sektor. U pitanju je veliki broj udruženja čiji su osnivači bliski vlastima. Često se osnivaju neposredno pre raspisivanja državnih konkursa, na kojima i dobijaju sredstva. Da li treba dalje objašnjavati da vlast time dobija nove kanale podrške, a da je ostvarenje opšteg cilja tu vrlo problematično? Takvim zloupotrebama se udruženja koja se iskreno bore za opšte ciljeve dodatno ometaju i udaljavaju od finansija, a čitav nevladin sektor se kompromituje.
Fond za razvoj civilnog društva – moguće rešenje?
Osnivanje Fonda za razvoj civilnog društva, na republičkom i pokrajinskom nivou, moguće je rešenje za bolje i stabilnije finansiranje udruženja građana. Takva iskustva već imamo, jer je postojao Fond za razvoj neprofitnog sektora AP Vojvodine, koji je ugašen 2011. godine.
Vrlo dobar primer postoji u Hrvatskoj. Tamošnja Zaklada za razvoj civilnog društva je od 2003. godine finansijski podržala više od 5.200 projekata udruženja sa više od 65 miliona evra, kroz nekoliko programa, od manjih projekata, do značajnije institucionalne podrške za period od tri godine.
U dogovoru sa drugim udruženjima, Ekološki centar „Stanište” iniciraće osnivanje takvih institucija u Srbiji. Svesni smo da će vlasti to teško prihvatiti, a kada bi se Fond i osnovao, velika je verovatnoća da će prednost opet imati udruženja bliska vlastima. I pored ovih prepreka, smatramo da je važno zalagati se za ispravne principe.
