U autobus 37 prema Trgu
ušao je, naizgled
prostodušan sredovečni čovek
nosio je torbe
i nekakav naivni, glupi osmeh
pun entuzijazma
poput onog koji nose brucoši
na svojim svežim, lepim licima
kad pomisle da su fakultet, Beograd i ljudi
samo njih čekali.
Pridošlica iz unutrašnjosti zemlje
tražio je, poput milion ljudi ovog grada
priliku, šansu i mogućnost.
Tražio je život.
Oči su mu ushićeno šarale po prozorima
zgradama, građevinama, automobilima
i ljudima
zaustavio se na meni.
Izgledao sam i osećao se
kao kišni oblak
kao film iz dvadesetih
staklenog pogleda
fiksiranog u tog čoveka.
Gadio sam se njegove sreće i uzbuđenja.
Sad je skinuo osmeh
i neko vreme izgledao uplašeno, razočarano
i izgubljeno.
Izašao je na Trgu
i još jednom bacio pogled preko ramena
upućen meni.
Na trenutak sam postao
ono čega sam se gadio:
još jedna razočarana, dosadna, džangrizava
siva mrlja gradskog prevoza.
Brzo sam se stresao
protrljao lice šakom
i pustio Lovely day Bila Vitersa.
Ponovo sam se smejao
onda skinuo osmeh
i sve vreme razmišljao
kako ono verovatno nije bila njegova stanica.
