Na božićnih -15 stepeni
na ulici u centru
posle zadimljene partije bilijara
nije bilo ni mrtvog psa.
Samo ja i taksi vozila koja kruziraju
niz te okićene kolovoze.
Neko ko voli poeziju zapitao bi se
gde je tu poezija uopšte dođavola
i zašto sam ja na sibirskoj ulici
koja grči stopala
dere kožu sa ruku
i vodi moj topli dah u nebo.
Ali rekao bih da je i to bolje
nego da slušam razgovor dvojice
koja služe vojni rok
i dobili su vikend
za tekilu, pivo
i razgovor o debelim devojkama.
Ništa ne fali meksičkoj vatri
barskom nektaru
i povećim damama
nego priči o dvadeset prljavih kita
u jako malom prostoru
o njihovih četrdeset nogu
koje su marširale
na nečiju zapoved
kao ovce dok se uteruju u tor
i onda mi u receptorima vonjaju
prosto na samu pomisao.
Disciplina, rutina i odgovornost, kažu
to mi fali
mozak, duša i muda, momci, kažem
to vam fali.
Nisi muškarac ako nisi služio vojsku
sve je što uvek imaju da kažu.
Malo ljudi zna da se razumem
u košarku, fudbal, još par sportova
alkohol,
umem da promenim sijalično grlo
šteker, gumu
obijem alarmni i nadzorni sistem
ugradim interfonski i telefonski sistem
imam dva metra, bradu
veliku glavu i raspon ruku, široke grudi
između nogu imam
(sagni se pa vidi sam, kažem)
poprilično sam muškarac po njihovom ustavu Darvinove republike.
Šta ćemo sad?
Ali ja ipak pišem pesme.
Pesnik, kažu podrugljivo
ne znam ko je ovim idiotima usadio sliku
malog, ljigavog, nesposobnog lika
koji piše ljubavne sonete u rimi
i umire sam, gladan i prljav.
Ja ih čak izbegavam podjednako
kao ove muškarčine šumskih šara.
Šumske šare nisu problem
njima treba ustajanje zorom uz zvuk trube
klot pasulj i još dvadeset smrdljivih likova
da dele svojih dvadeset kvadrata s njima.
Pesnici, umetnici su problem
njima treba da meni govore
da sam drzak, egoista, da se ložim
iskorišćavam poeziju
ne znam da komuniciram
glumim Bukovskog.
Na prste jedne šake
mogu da izbrojim
nekoliko koji ne lažu.
Mogu, jer sam upoznao njih
njihove snove, emocije
devojke, sećanja, mačke
gradove, srodnike, kafane, živote.
Pouzdano znam da su negde
napolju sa mnom
da se klone umetnika, vojnika i smrti
koji oko nas samo paradiraju
iz nekog razloga.
Govore da nam fali disciplina, rutina i odgovornost
da smo drski, egoisti, da se ložimo
iskorišćavamo poeziju
ne znamo da komuniciramo
glumimo Bukovskog
kao da je on izmislio sirove emocije
poeziju, slobodni stil, psovke, alkohol.
Da mi daju da biram između umetnika i vojnika
(ni jedne ni druge nisam video
na -15 božićnih stepeni na ulici)
izabrao bih onih nekoliko pesnika.
Za njih imam snage.
I taksiste, mada ništa od toga.
Za njih nemam 250 dinara
do Koteža 2.
