moja samoća nosi crveni džemper
i uvek sedi kraj prozora

noću kada ne može da spava
ona sumnja u beskonačnost

jutrom ogrnuta tišinom
hraneći ptice odlaže dan

sa šoljom čaja u rukama
pobegne u knjige
one uvek dočekaju
s razumevanjem

moja samoća nosi crveni džemper
i ponekad se tako snažno povuče u sebe
čak do kostiju

PRETHODNI ČLANAK

Danas sam ubio čoveka

NAREDNI ČLANAK

Kad otopli

Ostavi komentar

  • (not be published)