moja samoća nosi crveni džemper
i uvek sedi kraj prozora
noću kada ne može da spava
ona sumnja u beskonačnost
jutrom ogrnuta tišinom
hraneći ptice odlaže dan
sa šoljom čaja u rukama
pobegne u knjige
one uvek dočekaju
s razumevanjem
moja samoća nosi crveni džemper
i ponekad se tako snažno povuče u sebe
čak do kostiju