oko pola dva
decu iz parka
pozovu kućama
na ručak
majka je spremala od jutros
otac je čitao novine i igrao šah
šta ja znam o posvećenosti
dok otresam zemlju sa suknje
danas sam opet bila tamo
gde mi je zabranjeno
jer ne mogu da me vide s prozora
izazivala sam krajnju liniju parka
moje poslednje uporište
krhke slobode
imala sam sreću
da ne to primete
danas me niko ne grdi
samo se šale
previše sam glasna za devojčicu
ali još uvek se toleriše
jer sam dete
znam jednu stvar unapred, muškarci
mi neće pokazivati
gde mi je mesto, ali
neću biti ni nedodirljiva
dama, tokom dugih dečjih popodneva
volela sam da smišljam načela
koja će mi posle doći glave
stan miriše na pravi nedeljni ručak
skupština porodice zaseda
srž jednog društva nedeljom za stolom
tapete u trpezariji
odjednom propadaju
iz lišća na njima izlaze nekakvi insekti
idu pravo ka meni
obaram pogled ka supi
razmišljam, ako se šale na moj račun
zašto me onda boli
osećam suze kako
nadolaze iz grudi
ne želim da ih vide
zato moram da se posvađam
svrbi me nemoć tu između rebara kažem im
jednom kad postanem slavna i budem davala intervju
sve ću da vas raskrinkam reći ću svima kako ste me ismevali
nemam konkretan primer
ali osećam kako me peče podsmeh dosipam ljuto da ublažim
patnju
dakle, ovako izgleda poredak: majka gleda u oca i govori mu nešto otac gleda ka prozoru
braća gledaju na sat sigurno sam svima dosadna suvišna, bez sumnje pokušavam da ih zasmejem neka bude sve na moj račun ili hajde da se posvađamo hajde lepo kao uvek
kako smo navikli
jer u finoći ne mogu da jedem
boli me stomak
ili da se ugušim od gutljaja vode zagrcnem od hrane
poludeću od ćutanja ubošću se viljuškom
rana će se inficirati toliko da će
ljubav mog života biti čovek
koji ima nadmoć onoga koji ćuti.
(Vodič kroz požare, LOM, 2019)
