zagrlimo poslednji dan leta
ne rastajući se u njegovoj poznosti,
ne raspirujući mu muk.
preteću stvarnost ukinućemo
obostranim nežnostima,
glavi što počiva na trbuhu.
ne u ispitivanju krajnjih granica.
i svi ti nesrećni završeci
što nadiru iz raspuklog sećanja
neće značiti ništa
u različitosti, bez stega.
odsustvo kao zaloga prisustva.
i lagodna bezobzirnost
pogrešno interpretirana.
