Tog jutra izašao je bez doručka.
Nekoliko sati kasnije
Oko jedan po podne
Čula sam njegov poslednji krik.
Nisam ga prepoznala.
Nisam znala da mačka tako zvuči
kada umire.
Boli me
Vikao je iz malog tela.
Boli me
Dok je otrov klizio niz njega.
Hteo je da mi pogleda u oči
još samo jednom.
Da zna da ga nisam izdala.
Panter
Zbog kog sam
Počela
Da
Razgovaram sa mačkama.
To je ta moć
Koju ima čovek
Da izabare
Da odluči
Da će voleti mačke
Da neće jesti pse
Da će ljudi jesti ljude.
I uopšte
Mimo kruga preživljavanja.
Pisala sam pesmu,
I mačke ubijate, zar ne?
Moj Pablo Neruda je ležao mrtav,
ceo
crn i sjajan kakav je bio…
Itd.
Jedan mladić se uvredio.
Verovao je da je pesma o njemu.
U sekundi
Panterove smrti
Rekao mi je
Treba razumeti ljude
Jer uglavnom ne znaju šta čine.
I to!
Kad na selu
Bese mačku
Za drvo
To je!
Jer u selima nemaju šta da rade.
Moj Panter bi se ovome smejao.
Valjao bi se
Držao se za svoj mali mačeći stomak
Koji su otrovali ljudi iz obližnje zgrade.
(„Domovina, bes mašina”, Akademie Schloss Solitude, 2013)
