Kažu, lišće će uskoro sasvim opasti.
Ujutru čak dovde miriše tvoj umešeni hljeb,
iako iz njega izvlačim samo ono lj kao božansku sredinu,
da ga u pesmi stigne i druga i treća simbolika.
Belina tela, ako ikako može –
Novembar je mesec truljenja, dušo, i dugih šetnji kroz maglu.
Kažu, nežna pisma su za tmurne dane,
a uzdasi za još tiše noći, kad i bodljikava priča
utone u mekano ćebe. Stajališta pusta, autobusi retki,
i toliko daleko se ne može. Ni autobusom, ni vozom.
Novembar je mesec truljenja, dušo, i dugih šetnji u istom krugu.
Kažu, što zamesiš leti, dugo kusaš kad krene zima.
Hoćeš da ti neko gata kroz paru čaja ili kuvano vino,
ali sve češće ti bude teška glava i od takvih mamurluka.
Vrtiš se kao mačka, što rado prede, onda ode kao i letnja uspomena.
Ostanu rumeni obrazi.
Novembar je mesec truljenja, dušo, i trulimo setno kao vlažno lišće.
Doći ćeš, tako kaže pesma, ruka će ti ostati u vazduhu
nakon pozdrava, kao da opisuje još jedan krug, i bluz će svirati iz obližnjeg kafea,
A biće hladno, s lišćem pocrnelim.
Ipak osmehnućeš se, jer eto nas, u sva četiri godišnja doba,
da podelimo kifle u neka bela jutra, nakon truljenja.
Otići ćemo na premijeru filma. Nakon toga
ušetaćemo u nove magle; čajeve, hljebove, uzdahe.
Novembar je mesec kada će svelo uskoro postati belo,
i kao sneg i kao pepeo.
A ti samo dođi, dušo, krišom i od sebe.
