Zamisli silu koja pokrene
podzemne vode u blizini rašlji.
Između obrva oseti magnetnu iglu.
Jezik više nije od pomoći.
Neophodno je pratiti sintaksu zenice.
Kroz tačku ući u samog sebe.
Videćeš obrise tuđih života,
noć kada su presekli telefonske linije.
U brdima neće biti bleska baterijske lampe.
Ne plaši se ako budeš ličio
na avet pored druma,
ničiji suvozač.
Čekaj svitanja i oseti
isparavanje glagola
sa usana, oslušni,
čućeš glas koji ponavlja:
Frost je pisao stihove
o mrazovima i šumama,
drveća su roditelji šibica,
uslediće požar na rubu
Manastirske šume,
konji koji nestaju u dubini smetova.
Dole, dole je jedini smer,
gde pašnjaci tužno ćute zimi
i panjevi liče na kutnjake.
Tu će te položiti na kolena.
Saznaćeš ko te je voleo
kada ti prislone
cev pištolja na slepoočnicu.
Izgovori moje ime
i gledaj strah na njihovim licima.
Gledaj dobro,
jer to su tvoja lica.
Tiho im reci Ramirez.
(Iz knjige „Pariz, Teksas”, PPM Enklava, 2020)
