Godinama sam učio to da čujem.
T. Marinković
To je uvek propušten telefonski poziv,
jeza koja te uhvati i ne pušta, kad samo malo zagaziš u jesen,
kao da po sebi pronalaziš nezakrpljene rupe,
istrošene cipele, i kad ne putuješ! Ali se dugo vrtiš u sebi,
dok te umor ne otme od razmišljanja.
To je onaj jedva čujan uzdah koji se odavno odigrao
jednom, kad si sreću merio upotrebljivim prstima
i doživljenim orgazmima, od uzdaha do uzdaha živeo,
postojan, u nesigurnoj sreći nečijih dolazaka i pozdravljanja,
dok te umor ne otme od razmišljanja.
To je trenutak, kada nakon dugog okretanja pedala,
zvuka tačno određenih minuta, razdaljina, staneš najzad
zadihan, u gluvi čas za svaki nepokret koji je
na određeno vreme ostao iza tebe, a veče je odavno palo,
dok te umor ne otme od razmišljanja.
To je sudaranje s preostalim vremenom,
prošlošću koju nikad nećeš ponoviti, niti obnoviti,
jer će i takva, jednom, biti samo buduća sadašnjost;
a ti ćeš joj govoriti iste namere, postojana obećanja,
dok te umor ne otme od razmišljanja.
To je naizmenična groznica statike i pokretanja,
kad ti praznina često kuca na prozorsko okno,
a zenica se raširi u tamu prenesenog pejzaža.
Čekaš je i živiš, i ko zna do kad ćeš tako –
dok te umor ne otme od razmišljanja.
(„Plaža Nesanica”, Kulturni centar Novog Sada, 2016)
