Možda je to – to: susretati se, uvek u statusu stranaca,
uvek na nepoznatim mestima, daleko od bliskosti,
koitirati u tišini, s potrebnim kricima svršetaka,
i razilaziti nazad u samosvojne živote.
Možda je tako – tako najbolje, oglodati potrebu mesa,
isisati još jedan životni sok. Zagristi, gurnuti, primiti, dati,
i onda se pristojno rastati. Tvoje, moji, njegovi i njihovi.
Samolepljive imenice uskoro zamenice, a blagoglagoljivi,
upotrebljivi ljubavnici, samo tupi objekti.
Sobe. Hoteli. Kola i parkinzi. Tuđi stanovi. Zimske vikendice.
Ali koža i dalje topla, nabreknuća neophodna,
pa halapljivije gristi to, od vruće pogače.
Možda je tako – tako sigurnije od samoće, manje bolno
od brigoće dvojine što ti preti dosadom. Decom bez ljubavi.
Udobnost bez suštine.
Život se kotrlja na točkiće i daj još više, i još manje uzmi.
Ne prepusti se, a oduzmi.
I brzo, brže nego te pripadnost stigne – izgubi.
Snove zapuši ili zapiši, da budućnost ne propadne.
Možda je to – to: susretati se, rastajati, ljubiti odraze
u likovima, i likove u odrazima, daleko od bliskosti. Tamo se jebati,
a ovde u sebi voditi ljubav, gristi, i gristi dok ne presečeš vrpcu
što te od umišljaja života deli.
Probuditi s nadom, da tridesete još traju.
(„Plaža Nesanica”, Kulturni centar Novog Sada, 2016)
