„I ja želim da znam, upitam i iznesem svoj stav…”

Tema seminara se odnosi na inkluzivno obrazovanje u nastavi i procesu učenja, upravo ono o čemu sam htela potanko da pišem. To u prevodu za ljude koji se ne bave ovim poslom znači: „obrazovanje za decu sa smetnjama u razvoju ili drugim rečima za decu sa posebnim potrebama, koji podrazumevaju izvesna ograničenja kako fizička, tako i psihička”.

Oni koji rade u prosveti znaju koliko je inkluzivno obrazovanje sada zastupljeno na svim nivoima i to je jedna od rak rana našeg sistema, jer se odnosi na decu za koje se piše poseban, individualni program, koji se u manjoj ili većoj meri razlikuje od programa koji prate prosečna ili darovita deca. Kako raznorazne definicije kojima nas zatupljuju zvuče jezivo i izopačeno, svaki prosvetni radnik bi vam sa sigurnošću rekao da su nam sva deca draga bez obzira na njihova postignuća i to je apsolutno tačno, a da bismo mi mogli i ovoj deci da pružimo minimum znanja i maksimum pažnje, moramo i mi da budemo obučeni za takvu vrstu posla. Konačno sada dolazimo do problema. Sistem u našoj državi ne podrazumeva da jedan profesor, predmetni profesor, recimo srpskog jezika i književnosti, biologije ili hemije, tokom studija uči i obrazuje se za rad sa decom sa posebnim potrebama, što znači da mi u školi nismo adekvatno obučeni da pružimo znanje toj deci, već tumaramo u mraku, nagađamo i nabadamo kao čačkalicom, naslepo otkrivamo šta je ono što oni vole, za šta su sposobni i koliki im je kapacitet. Da bi to dete dobilo potrebno obrazovanje, potrebne su posebne pripreme, planovi i programi, poseban način učenja, veći utrošak vremena. Sve bi to možda i bilo divno, bajno i sjajno da ne postoje i druga deca, koja spadaju u grupu prosečne ili nadarene dece, pa se i njima treba posvetiti pažnja koju apsolutno zaslužuju.

Ipak, ne mogu da budem neiskrena i da ne priznam da povezivanje ove dve kategorije dece ima dobrih strana, prevashodno u socijalizaciji, kojoj je cilj da se deca sa posebnim potrebama na što bolji način povežu sa ostalom decom. Prihvatanje različitosti je još jedno od glavnih ciljeva obrazovanja. Uspostavljanjem veze između ove dve kategorije dece stekla bi se i mogućnost razvijanja empatije, posebno kod prosečne dece, njihovo saosećanje sa onom drugom decom u određenim trenucima, očekivanje pomoći ili jednostavno podrške. Sve je to dobro, tu ima druženja, međusobnog prihvatanja, empatije, socijalizacije, ali apsolutnog savladavanja znanja i gradiva za obe kategorije dece nema, iz sledećih razloga:

Tokom rada u učionici u ograničenom vremenskom trajanju (45 minuta), nastavnik, primera radi, predaje novu lekciju većini dece, objašnjava nove pojmove, stvari, pojave, događaje. Iza toga slede pitanja učenika, diskusija na temu, podpitanja, „zdravi” sukobi mišljenja, spontani razvoj neke druge teme, povezane indirektno sa glavnom.

„A gde je predavanje za decu s posebnim potrebama?” – stiže pitanje, ili, ako bismo krenuli obrnutim redom, sledi isto pitanje o prosečnoj, nadarenoj ili talentovanoj deci.

U tome i jeste suština! Nema se vremena za obe kategorije dece! Ako želite da održite dobar čas, vremena nažalost nema za sve. Ovde su svi na gubitku: profesor koji ne može da napravi „dva u jedan” uz sav svoj trud i napor, učenici koji moraju da budu prekinuti napola usred debate i razgovora o temi koju su obrađivali, jer i ona druga deca zaslužuju nešto da nauče, i konačno ta deca, deca sa posebnim potrebama takođe ispaštaju, jer im opravdano treba više vremena, temeljniji pristup radu, više puta da se nešto objasni. I oni žele da znaju, imaju pitanja i potrebu da iznesu svoj stav.

I onda kada vreme istekne i čas se završi, i kada mi, prosvetni radnici, ostanemo sami u kabinetu i shvatimo da nismo ništa postigli, da smo na gubitku, da su naši đaci na gubitku i da, ako kojim slučajem i stignemo da se pozabavimo obema kategorijama, opet nismo uradili to kvalitetno. Tako skrušeni i ponovo izigrani sistemom koji nam ne dopušta da radimo svoj posao i da se bavimo decom za koju smo obučeni, osećamo se… slomljeni i utučeni, jer im nismo pružili sve, jer NIKOME nismo pružili sve. I onda kada dođemo kući, poraženi po milioniti put na sopstvenom terenu, ostaje nam samo da se zapitamo ZAŠTO niko neće da se istinski pobrine za decu sa posebnim potrebama?

Zašto se umesto stadiona ne grade specijalne škole, ne školuje i ne zapošljava veći broj stručnjaka počev od psihologa, pedagoga, preko logopeda do defektologa? (Većina naših škola nema sve četiri kategorije pomoći učenicima, uglavnom je to jedna do dve). Zašto nas primoravaju da pratimo glupe, dosadne, besmislene i nikome korisne seminare kako bi se tobož obučili za rad sa decom sa posebnim potrebama kada se time najbezočnije krši pravo da svako dete dobije maksimalno znanje i pažnju koje zaslužuje? U našem školskom sistemu, ako već nemamo normalan sistem, uz ovakvu decu, bar za sada, trebalo bi da budu (i jesu tu) asistenti, ali JEDAN asistent na JEDNO dete, a ne jedan asistent na jednu grupu dece sa različitim vrstama i težinom ometenosti! Sada jasno može da se uoči koliko asistenti mogu, kao i profesori, da se posvete radu sa tom decom. Zapravo, NE MOGU! Ne mogu, jer je isti obrazac za sve. Niko tu nije obučen za rad sa tom decom, ma koliko nas oni zamajavali seminarima i ostalim nekakvim izmišljenim aktivnostima gde mi KAO profesori napredujemo u radu sa tom decom.

Zbog čega se insistira na tome da se stvaraju „multitasking” profesori koji će da rade stotinu poslova u isto vreme i nijedan neće odraditi to kako treba, ne zato što to ne žele, već zato što ih na to primorava sistem? I konačno, šta se time dobija? Prosečno i nadareno dete stagnira u učenju i znanju, a dete s posebnim potrebama ne može da pokaže za šta je sposobno i koje sposobnosti krije u sebi, jer svako dete, ali SVAKO dete u sebi ima malu riznicu nečeg svojeg, unikatnog i jedinstvenog, samo je potrebno da se ta riznica pronađe i da se otkriva na pravi način. Tako će prosečna, nadarena i talentovana deca dati svoj maksimum, kao i deca sa posebnim potrebama, a za to nam je potrebno više stručnjaka, specijalizovanih škola i malo mira da mi radimo posao za koji smo zaista školovani.

Zato ništa drugo ne preostaje nego da uputimo pitanje Ministarstvu prosvete (ko zna, možda će neko od njih i nabasati na ovo moje pisanije): Koja je to granica do koje možete ići u narušavanju dečijih prava na apsolutno sticanje znanja na osnovu njihovih sposobnosti, mentalnih i fizičkih kapaciteta, inteligencije koju poseduju kao i talenate i umeća koja otkrivaju upravo s nama, njihovim nastavnicima? Kada će sva deca postati prioritet ove države, kada će ovkva deca dobiti adekvatno obrazovanje, kadar koji bi sa njima radio i uslove u kojima bi se nesmetano razvijali? Kada će znanje, ma sa koje stane dolazilo, postati neprikosnoveni stub jednog društva i, konačno, kada ćemo mi, prosvetni radnici, jednom ovakvom nakaradnom sistemu reći DOSTA?!