Današnje savremeno, moderno društvo počiva isključivo na brzoj komunikaciji i jasnim porukama. Vreme je vrlo dragoceno, pažnja je minimalna i sve se dešava u par sekundi. Bez obzira na to da li nekome pišemo poruku, pa koristimo skraćenice po principu „što manje piši, a što više kaži”, ili se ta komunikacija obavlja na jednoj od društvenih mreža koje su sve više uzele maha ne samo kod mlađe već i kod starije populacije, ovi vidovi komunikacije prete da postanu osnovno sredstvo izražavanja, ako to već i nisu.
Juče na jednom od lokalnih portala čitam o uticaju Instagrama, Fejsbuka, Snepčeta i drigih mnogobrojnih mreža na mlade ljude. Kako se u tekstu kaže, po prvi put se pojavljuje podatak da mladi ljudi žele da izbegnu sve veću kontrolu svojih roditelja koji to rade zahvaljujući Fejsbuku, pa se iz tog razloga prebacuju na druge mreže, gde mogu da komuniciraju daleko od njihovih pogleda, što rasterećenije i što lakše.
Roditelji su opet, u brzom tempu života koji nameće i vreme i razvoj tehnologije, nekako uspeli da pronađu način (ako ne uživo), da prate svoju decu i da duboko urone u njihov svet interesovanja zahvaljujući najpre Fejsbuku, koji se razvio do te mere da njega ne koriste samo mladi ljudi, već i stariji, primera radi, ljudi preko 60 godina koji su takođe vrlo aktivni korisnici ove mreže.
Ali, da se vratim na mlađu populaciju koja je i većinski korisnik društenih mreža. Shvativši da ih roditelji mogu kontrolisati gotovo neprekidno, mladi su rešili da napuste Fejsbuk i doslovno „pobegnu” od svojih roditelja, prvo na Instagram, pa na Snepčet, gde mogu da, uz razne video klipove, kao i fotografije, međusobno komuniciraju i razmenjuju mišljenja unutar svoje manje ili veće zajednice koju stvore zahvaljujući vrlo strogim odabirom pratilaca koje nameću same društvene mreže. Zahvaljujući tome, oni su daleko od svojih roditelja koji sve sporije mogu da prate tehnološki galop društvenih mreža koje se iz minuta u minut menjaju, zahvaljujući dobrom odabiru ciljane grupe kojoj se žele sve moderne mreže prilagoditi. Tako je sada aktivan Instagram na kome deca, tinejdžeri i malo starija populacija do 39 godina, mogu da biraju pratioce i da oni prate nekoga.
Tinejdžeri, a i malo mlađa populacija, često na ovoj mreži prate svoje idole, pevače, glumce, svirače. Ulaze na njihove profile i gledaju slike sa koncerata, predstava, filmova… Na taj način se sažive sa njima i kopiraju ih u nekim aspektima svog života.
Međutim, ono što je mene podstaklo da o ovoj temi pišem nisu zapravo društvene mreže same po sebi, već njihov uticaj na nemogućnost razvoja jezičkih sposobnosti mladih ljudi da se što temeljnije izraze i što tačnije oblikuju svoje misli kako bi ona druga strana koja prima informaciju ili neko novo saznanje mogla u potpunosti da ih razume. Nažalost, mlađa generacija ljudi je izabrala da ne komunicira verbalno, da zanemari poruke koje iziskuju vreme, tačnu formulaciju, izbegavanje dvosmislenosti, već da prenosi poruke putem video klipova i fotografija, mimova i emotikona. Ovo umnogome dovodi do toga da se verbalna komunikacija svodi samo na osnovno i vrlo kratko opštenje sa sagovornicima, što zapravo predstavlja ne samo nekakvu vrstu „oštećenja” jezika kao takvog, već utiče na način da se jezik tako menja da poneke reči počinju da se zaboravljaju ili bivaju zamenjene stranim rečima. Po viđenju naših mladih sugrađana, „slika govori više od reči”, te se oni toga doslovno pridržavaju.
Moramo ipak priznati da današnja omladina nije za to kriva. Za decu koja su rođena nakon 2005. godine može se slobodno reći da su odrastala uz video igrice, tablete i kompjutere, a da ne govorimo o pojavi društvenih mreža u njihovim životima od momenta kada su mogli stabilno da drže ove tehnološke uređaje u svojim rukama.
Međutim, ono što je jednim delom pogodilo ljude iz moje branše, mislim na prosvetne radnike, koji ceo svoj radni vek posvećuju deci i bave se njihovom verbalnom ekspresivnošću, posebno profesori maternjeg i stranog jezika, jeste pojava emotikona koji zamenjuju pravo izražavanje emocija kod dece, njihovu radost, tugu, bes, žalost, euforiju, apatiju… Nisu česti pismeni zadaci u kojima ne osvane poneki „smajli” ili „tužić” kao vrsta neverbalne komunikacije sa profesorom uz obrazloženje „ne umem lepo da se izrazim, pa evo smajli”.
Neretko vidimo poruku do svega dve-tri reči sa raznim emotikonima koji je prate i koji se pojavljuju zauzimajući i po tri-četiri reda, izražavajući na taj način trenutnu misao i osećaj mladog čoveka koji poruku šalje. To se može videti gotovo ispod svake slike na Instagramu, recimo, gde se rubrika sa komentarima usijala emotikonima prepunim srca, poljubaca, visoko podignutog palca ili narandžasto namrgođenog emotikona koji nam jasno šalje poruku da je pošiljalac iz nekog razloga vrlo ljut ili možda čak i besan.
Kao posledica svega toga, mi, malo stariji, koji se nikada nismo toliko vezali za ovakvu vrstu komunikacije, zašli smo u jedan svet bez reči, zasnovan na pokretu, slici ili sličicama koje iskazuju naša osećanja. Kako se izboriti za više prostora žive komunikacije? Kako okrenuti taj točak „nesreće” koji preti da banalizuje komunikaciju „in vivo”? Na koji način stimulisati mlade da se ne odreknu reči, glasova i njihovih boja? Šta im ponuditi kao alternativu, da, uprkos begu od roditelja i stvarnosti koju im kontrolišu, ipak ne zaborave da je živa reč ono što se najviše broji? Bez jezika smo zapravo bez sopstva.
I zato, umesto slike koja vredi „hiljadu reči”, postavimo deci u centar pažnje „reč koja i gvozdena vrata otvara” i istrajmo u nameri da ih učimo da što više govore i da se izražavaju jasno i glasno, jer jedino reč ima tu moć da ih doveka spaja.
Poetry: Funeral Blues by W. H. Auden (read by Tom Hiddleston)
