Mmmmm, kevo…

U vrelo avgustovsko nedeljno popodne nekoliko hiljada ljudi se skupilo pred jednom beogradskom crkvom i u koloni šetalo do druge crkve, mirno i dostojanstveno protestvujući protiv Parade ponosa koja treba da bude održana u septembru. Nije ih mrzelo po toj vrućini da nose transparente i slike svetaca, čime su pokazali spremnost na žrtvu za „prave vrednosti”. Važna je porodica. Važno je praviti decu i onda ih čuvati od loših uticaja.

I tako se roditelji u ovoj zemlji lako i masovno skupe na protest protiv nepravih vrednosti što je Parada ponosa, a stanje u prosveti, očigledno, nije u okviru vrednosti i važnosti za budućnost dece. Ovog leta su donete dve prilično štetne odluke vezane za prosvetu, a to niko nije primetio, niti mu je palo na pamet da protestvuje protiv njih.

Prvu odluku donelo je Ministarstvo prosvete, pa će od septembra po malim seoskim školama učenici/e različitih razreda pratiti nastavu u jednoj učionici. Deca u školama sa malim brojem učenika/ca već decenijama unazad imaju neuporedivo lošije uslove za učenje i napredovanje, škole kubure sa stručnim kadrom, a kontrola nastavnog procesa skoro ne postoji. To je sve mnogo bolje rešeno u drugim zemljama, a već dvadeset godina zaboravljen u fijoci stoji projekat za naš prosvetni sistem, koji nudi bolje, a jeftinije rešenje od sadašnjeg. Najnovija odluka Ministarstva o kombinovanim odeljenjima je štetna i dugoročno katastrofalna. Nastavnik/ca će predavati gradivo za dva razreda istovremeno. Možda i tri, ako se malo potrudi. Neverovatno je što to niko ne vidi kao problem. Kvalitet školovanja naše dece više nikom nije važan.

Drugu odluku doneo je Vrhovni kasacioni sud, a u vezi sa minimalnom zaradom ljudi koji rade u državnim ustanovama. To su u najvećem broju spremačice u školama, vrtićima, domovima zdravlja, bolnicama, ustanovama kulture… Sud smatra da one nemaju pravo na topli obrok i regres za godišnji odmor. Zašto? Zato!

Žene koje rade za minimalac teške fizičke poslove nemaju pravo da od države (svog poslodavca) prime još par hiljada dinara bedne nadoknade za topli obrok i regres. To je primer diskriminacije koji demonstrira država kada treba da, poštujući zakone koje je donela, isplati neka sredstva ljudima sa najnižom zaradom u zemlji. Svi drugi radnici/e sa minimalnom zaradom primaju tu vrstu nadoknade. Zbog čega su kažnjene, odnosno najmanje plaćene, samo one koje su zadužene za higijenu u državnim ustanovama? Da li je to moguće? Da li smo svesni važnosti njihovog posla i loših uslova u kojima rade? Da li možemo da zamislimo život bez tih žena?

U školama ih znamo kao tetkice. Njihov posao je da održavaju higijenu, ali svi znamo da je spektar njihovih delatnosti mnogo širi. Svim učenicima su važne koliko i nastavno osoblje, a često i važnije. Deca im znaju imena, one su uvek tu i rešavaju svakodnevne probleme. Od prvog razreda se navikneš da učiteljica kaže: „Idi nađi (tetka) Ljubicu”, jer to je šifra za krizne situacije. Od prosute vode na likovnom do zaboravljene jakne u svlačionici. Koliko su važne deci, važne su i nastavnom osoblju. One poznaju učenike i kontrolišu disciplinu, znaju gde se šta nalazi, koji aparat radi, koji ne radi, ko je tu, ko nije i kad se vraća. One su uvek tu i uskaču u pomoć kad zagusti, ili kad se nešto planira. One imaju pregled situacije i sve znaju. One su konstantno prisutne, a visprena i brza tetkica ti je neprocenjivi resurs. One od škole prave dom.

I tako, kad već razmišljamo o važnosti dece i porodice, dragi zabrinuti roditelji, koliko je svoj našoj deci bitno ko će u nekoj Knez Mihajlovoj da se prošeta jedno septembarsko popodne?

Možda je, ipak, malo važnije šta će vaše dete naučiti na času istorije na kojem prvih dvadeset minuta sluša o robovlasničkom uređenju Egipta (za petake), pa se onda prebaci na Napoleonova osvajanja (za sedmake) do kraja časa?

Ili nam je možda svima veoma bitno koliko država brine o osobama koje se svakodnevno brinu za našu decu?