Pre nekoliko dana pročitala sam tu užasnu vest o, blago ću reći, „velikoj neprijatnosti” koja se desila jednoj od naših koleginica, a to kakva se to „sitnica” dogodila na njenom času, lako je prepričati: tri učenika su kasnila na čas, ali ih je pustila da uđu i prisustvuju nastavi, što je dobra volja profesora, da naglasim. Kada su ušli u učionicu, dogodila se ta „velika neprijatnost”, kako je nazvah: jedan učenik je stao profesorici iza leđa, dok je drugi učenik, koji se nalazio na kraju učionice i podalje od katedre, uključio kameru kako bi mogao da snima šta se događa. Tu je i u blizini bio i treći učenik. I dok se vodio dijalog, ovoga puta vaspitnog karaktera, ne obrazovnog, gde je profesorica ukazala jednom od tih troje učenika da nije lepo što joj stoji iza leđa, upravo se dešava nemili događaj koji nju vodi u ponor. Taj „divni, fino vaspitani” učenik joj izmiče stolicu i ona pada na pod, prestravljena, fizički povređena i moralno uništena. Da zlo bude veće, sve je snimljeno i stavljeno na društvene mreže, tako da je snimak video i njen sin koji je bio u susednoj učionici. Vest o tome je potresla sve normalne ljude, epilog se čeka.
Da li je većina onih koji su snimak videli pomislila, bez obzira na to što se jasno na snimku vidi ko je žrtva, a ko dželat: „Kako ne ume da održi disciplinu na času?” Pa, ne radi se ovde o disciplini, ovde se radi o „sedam godina od kuće”, o osnovnim postulatima lepog ponašanja, o poštovanju prema starijima, što ova deca, razuzdani mustanzi 21. veka ne shvataju, nemaju, a i nije ih briga. Nad njihovim osećajem za poštovanje, empatiju, disciplinu, osećaj za dobro, vredno i kvalitetno izvršena je lobotomija, dakle, totalni mrak, nula, ništa. Važno je da se zabave, smeju i razonode, dok su osećaj odgovornosti i lepog ponašanja za njih misaone sintagme.
Nakon te nemile scene i događaja, naša koleginica je došla kući, po sinovljevom nagovoru otišla do bolnice gde su joj konstatovali više psihičkih nego fizičkih povreda, vratila se kući moralno slomljena i utučena. „Ne mogu da idem u školu”, rekla je i ja je iz dubine svoga bića savršeno razumem. Ko bi išao normalan u nenormalnu školu gde te deca koju vaspitavaš i učiš da budu dobri ljudi i pošteni građani ovog društva fizički maltretiraju i psihički slamaju? Ko bi išao u taj vrtlog nepredvidljivih ponašanja maloletnika da pokuša da ukaže, ispravi i popravi takvo besomučno ponašanje? Verujem – niko! I onda se na kraju u čitavom tom besmislu moralnog poraza i sramote koju nosiš ti umesto ta deca, zapitaš – KO SI ZAPRAVO TI? Jesi li ti čovek koji se opredelio da svoj život posvetiš deci, da im daš sopstvene oči da posmatraju svet do onog momenta dok im njihova ne otvoriš? KO SI TI? Jesi li ti osoba koja je svoj obraz, čast i integritet dobrovoljno želela da „kopira” i „pejstuje” na deci, da i oni imaju svoj obraz, čast i integritet, pritom ne želeći ništa zauzvrat, osim malo poštovanja i pažnje. KO SI TI, učitelju, profesore? Jesi li ti ipak u današnje vreme obična kreatura, sitan i nebitan predmet kojim su se naši mezimci, naša „dobra i fina deca” želeli malo da zabave, pa su to biće od krvi i mesa i emocija izvrgnuli ruglu, ismejali i prikazali celom svetu kao neko ko ne zaslužuje ništa drugo osim izmaknute stolice.
I opet mi dolazi sledeće na pamet, kao unutrašnji dijalog: „Ako si toliko „pametna“, šta bi ti uradila da si na njenom mestu?” Na to pitanje neću dati odgovor, jer bi moja verbalna brutalnost ispisana na ovoj hartiji bila previše šokantna čak i za moje oči, ali znam šta bih uradila da sam:
1. Ministar prosvete.
2. Predsednik jednog od sindikata prosvetnih radnika.
Da sam Ministar prosvete, ne bih razmišljala ni sekundu – ta deca bi bila, permanentno i bez ikakve mogućnosti da opravdaju sebe, izbačena iz škole, i ne bi im se pružila nikakva mogućnost da se upišu u neku drugu školu. I ne samo to, trebalo bi da postoji dosije svakog učenika u školi, koji bi svaka škola imala o svim đacima, gde bi stajalo crnim, masnim, „debelim” slovima napisano da je dete u svom maloletnom dobu već počinilo jedan ili par ili stotinu prekršaja, pa kad stasaju i kada dođe vreme za posao, da taj dosije bude dostupan svima, da se vidi ko će biti savestan i odgovoran član našeg društva, a ko će nositi večitu dangu i biti stigmatizovan zauvek. Pa, onda kad naši budući „pilići” požele da naprave sličnu ili istu stvar, da se sete da postoji taj dosije, pa da ih prođe jeza, pa da im pred očima izađe sopstveni život bez posla i poštovanja u društvu, i to samo zato što će u svojoj ranoj mladosti biti „dobra deca”.
Ali ako mislite da bi se samo na tome završilo da sam ja ministar prosvete, grdno se varate. Za ovakva dela potrebne su kazne za pamćenje. Kaznila bih novčanom kaznom i roditelje koji su 17 godina kroz prste propuštali svoju decu, dok su im kao pesak klizili, ne dobijajući priliku da se negde zaustave, da stanu, da pitaju, da saznaju, da nauče, jer roditelj se bori za goli život, preživljava, donosi hranu i odeću za svoje „mladunce”, i dok se u tom raskoraku bori da ne budu gladna i žedna, on ih pušta niz vodu da sami sebe pred ogledalom oblikuju i da pred sobom vide samo iskrivljenu sliku nekoga ko ne zna ko je. Dakle, novčana kazna za roditelje, pa bi se možda drugačije razmišljalo. Ali, biće da sve što napišem, životne prilike i okolnosti u kojima živimo, demantuju. Znamo svi da ne rade temeljno socijalne službe, nema dobre komunikacije na relaciji socijalna služba – škola – roditelji, nema komunikacije među roditeljima i decom, nema dobrih odnosa među učenicima i profesorima, pa se onda postavlja pitanje, šta činiti u ovoj mreži ludila? Onda treba „prosvetari” da izađu na ulice! Da, dobro ste pročitali, na ulice! Onda bi sindikati (da sam ja bitni sindikalac) trebalo da urade svoj posao, da javno podrže koleginicu koja je pretrpela i duševnu, a ne samo fizičku bol, da izvedu sve prosvetne radnike na ulice i kažu: „Ne idemo odavde dok se ne donese zakon kojim bi prosvetni radnici dobili status službenih lica, kojim bi se povećale kazne za decu u smislu što većeg društveno-korisnog rada, smanjenja ocene iz vladanja do kraja školovanja, bez mogućnosti da se popravi, izbacivanja iz škole za veći prekršaj i slično, pa bi se vremenom onda stvari menjale, jer kao što je svima poznato, ništa naš narod ne otrezni i potrese kao udarac po džepu ili javno ismevanje njihove dece ili njihovo sopstveno.
Ali sve ovo što napisah, može mačku o rep, jer „Ne može neko ko je za drakonske kazne kao vi da bude ministar, gospođo autorko ovog teksta! To su naša deca, a znate, mi sve radimo ’za našu decu’, pa ćemo ove da sklonimo u neku drugu školu, malo ćemo da ih povučemo za uši i oni će da se promene”. Hoće, promeniće se, ali kada bi se šalili. Nasilje je duboko ukorenjeno u našem društvu, i oni koji misle da ćemo preko noći uništiti tu pošast, grdno se varaju. Zbog toga treba da se istraje u borbi za zaštitu prosvetnih radnika.
Samo i tu ima jedna caka: KO ĆE DA ŠTITI i KO ŠTITI nas „prosvetare”? Ko će biti taj da više ne dozvoli da nam se izmakne stolica pred sistemom, pred državom, pred moralom, pred poštenjem i čašću? Ko će biti taj da nam čvrsto drži stolicu dok stvaramo živote, pružamo znanje, učimo mlade ljude poštenju i poštovanju? Ko će biti taj da prizna da smo mi, prosvetni radnici, „surogat majke” toj deci, kako reče jedna koleginica. Da vam iskreno kažem, ministar prosvete sigurno neće. On se pravi mrtav, izjavljuje da je „moguće” da će ovi učenici biti izbačeni iz škole, dakle on priča o mogućnosti!!! Obratite pažnju na reč – „MOGUĆNOSTI”, a to „moguće” kod nas začas postane „nemoguće” iz nekih nama nepoznatih razloga. Tako, na primer, zazvoni telefon direktoru, „ne znamo zašto”, ili se pojavi kompletna oprema za fizičko vaspitanje za svu decu u školi, od „nemamo pojma koga”, ili se… nastavite niz, slobodno, šta god dodate, nećete pogrešiti. A stvar je u tome da NEMA u ovom slučaju „moguće” i „nemoguće”, u ovom slučaju i svim ne–daj–Bože sledećim slučajevima, trebalo bi da ima samo „permanentno izbačeni iz škole, bespovratno izbačeni iz škole, roditelji novčano kažnjeni”.
I na kraju, ne preostaje nam ništa u ovoj zemlji koju „prepoznaju” u svetu sve više kao „ekonomskog tigra”, a ne kao Srbiju, nego da čekamo sutrašnji dan, taj dan „D”, kada će nam zvanično saopštiti da li smo još na podu ili nas je neko podigao i te labilne stolice zamenio čeličnim.
