O nemilim događajima koji su se desili prethodne nedelje kada su deca stradala od dečije ruke, ne bih naširoko da pišem, ne zato što nemam šta da kažem, već iz razloga što je o tome teško govoriti, a da vam ruka ne zadrhti, ne poteku suze i srce ne zalupa brže.
Zato svoje pisanje počinjem definicijom izraza „Nešto je trulo u državi Danskoj”, koji je preuzet iz drame Hamlet Vilijema Šekspira, koji sam pronašla negde na društvenim mrežama na jednom od sajtova, a koja kaže: „Ovaj izraz ima širok spektar upotrebe, koristi se u književnosti, politici, medijima i svakodnevnom životu posebno kada se govori o prljavoj politici, korumpiranoj administraciji, lideru, vladaru ili političkoj partiji u jednoj zemlji. Može se primeniti na svaku vrstu korupcije koja se dešava ne samo u politici, nego i u porodici, preduzećima ili čak i u ljubavi i znači nešto pogrešno. To „nešto pogrešno” i „trulo” ima i u našoj prosveti u kojoj odavno par stvari „smrdi” i nagriza naše društvo kao kancer utrobu, kao žive rane meso, kao dečija smrt dušu.
Mi mir u nemirno doba nemamo. On je ozbiljno narušen i sada nas ništa ne može vratiti nazad. Naša barka ozbiljno tone, sunce je na trenutak nestalo, dok su nas obavili tuga, bol, žalost, suze, neverica i šok, ali i bes, očaj, nemoć, strah i jad. U tom raskoraku snažnih osećanja negde smo zagubili empatiju, predusretljivost i međusobnu pomoć kad zatreba. U ponoru u kome smo ostali živi, bez radosti i živosti ugašenih dečijih duša, gde pronaći svetlost? Šta će nas voditi dalje? Šta nam preostaje? U proteklim preteškim, očajnim i uznemirujućim danima, niko ne spava. „Ko je kriv?”, zapitaćemo se – K O J E K R I V? Na to imam samo jedan, ali precizan odgovor – svi smo krivi – i ne bih volela da iko ikada to zaboravi dokle god je živ! Pogodili su nas ovi događaji poput groma. Narodu je dosta, nastavnicima je dosta, deci je dosta, Srbiji je dosta! Dosta je priča, naklapanja, trućkanja, gubljenja vremena. Željni smo konkretnijih mera, promena na bolje, nečemu što će nas ponovo vratiti na pravi put, što će nastavnicima vratiti dostojanstvo, deci bezbrižnost, a Srbiji čast i ponos što ima takve građane. Hoćemo li još više da tonemo ili da podignemo glave, skupimo snagu i borimo se za SVU NAŠU DECU koja su ovu strahotu preživela, za svu onu koja su tu uz nas i za svu onu koja će doći. I zato, evo nekih ključnih koraka koji mogu promeniti sistem školstva (isključivo pišem o kaznama, to jedino kod nas „pali”):
Prvi se korak odnosi na ministra prosvete i direktore škola – ako su izabrani „znamo-već-kako”, ako direktori javno ne kriju nepotizam, slepo izvršavaju naredbe, ako im ni ovo stradanje dece ne pobuđuje empatiju, već osećaj da im se klati stolica (i direktori i ministar), jer im je važno da što duže ostanu na poziciji na kojoj jesu, onda bi trebalo da im se ubuduće ne gleda kroz prste, onda bi trebalo DA SE RAZREŠE DUŽNOSTI I NIKADA VIŠE NE RADE U PROSVETI, kada u škole prime osuđivane kriminalce, kada njihovim nastavnicima izmiču stolice, kada im padaju deca sa spratova vrtića, kada im učenici udaraju profesore, kada im decu ubijaju deca. Bahatost direktora i slepo praćenje zadataka koji stižu sa vrha je postala transparentna i svima vidljiva. Zato predlažem da direktori odgovaraju i za najmanju pogrešku, počev od novčanih kazni, disciplinskih mera do razrešenja s mesta direktora, oduzimanjem licence s nemogućnošću daljeg bavljenja radom u prosveti. Za ministra nema „sitnih” kazni, postoji samo jedna opcija – OSTAVKA!
Nastavnici – važan subjekat u sistemu školstva. Bez njih i njihovog angažovanja školski sistem praktično ne bi ni postojao, ali su proteklih godina zabeležene mnoge nepravilnosti i neodgovornosti koje su počinili, zato predlažem da se ukine BESPOTREBNA, GLUPA AMINISTRACIJA, da se smanji na najmanji mogući nivo, da se posvete što više obrazovanju i vaspitanju dece, da svaki njihov propust bude KAŽNJEN DISCIPLINSKIM POSTUPKOM, NOVČANOM KAZNOM, SUSPENZIJOM, ODUZIMANJEM LICENCE I OTKAZOM (sve zavisi od težine povrede), ako nesavesno obavljaju posao razrednog starešine, ako bilo ko od njih ne prijavi uočene promene ponašanja kod učenika i ne reaguje u tim situacijama, ako svesno utiču na urušavanje škole svojom nebrigom i nepoštovanjem propisa i zakona koji se tiču obrazovanja u školi, ako se ne drže svoga predmeta, ako ne predaju savesno, ako vređaju učenike (nazivaju ih pogrdnim imenima. Ima i toga, nažalost).
Roditelji – jedna od najvažnijih karika od koje zavisi budućnost naše dece. U neraskidivom odnosu sa nastavnicima koji je godinama narušavan i sada pretvoren u toksičan odnos robovi – robovlasnici (čitajte nastavnici – roditelji), sve mora da se menja. „Ko si ti da daš jedinicu mom detetu?!”, „Moje dete je divno, ne znam zašto si ga kaznio?”, „Je l’ ti, BRE (najprimitivniji oblik obraćanja nekome) znaš ko sam ja?!”, samo su neke od rečenica koje roditelji šire po školama poput otrova. Ako nastavnik ukaže roditelju na činjenicu da je dete načinilo prekršaj, razbilo nos drugom detetu, da se potuklo, roditelj sve predložene mere nastavnika treba da usvoji i primeni kako bi se ponašanje tog deteta popravilo, u protivnom, ako se to ponovi, roditelj ODMAH, BEZ POGOVORA IDE NA PSIHIČKU PROCENU da se sazna da li je dalje sposoban da vodi računa o detetu. U nekim blažim situacijama, roditelj za svako „pametovanje” i nesprovođenje onoga što nastavnik kaže treba da plati debelu novčanu kaznu. Tri ovakve kazne u Srbiji sigurno zaustavljaju svako bahaćenje roditelja. Ništa teže Srbinu ne pada nego javno sramoćenje i „udaranje po džepu”.
Deca – najvažniji, najlepši, najmoćniji, najsvetiji, najdragoceniji deo društva, a u isto vreme i najosetljiviji. S našom decom treba DA SE DANONOĆNO RADI na njihovom vaspitanju i obrazovanju. NE ŽELIMO OSAKAĆENU DECU, ŽELIMO ZDRAVU DECU! Ovaj sistem ih truje, postaju deo nenormalnosti koja je postala normalna u Srbiji. Dok im mediji umesto nastavnika i roditelja utiču na moral, etiku i odnos prema dobrom i lošem, mi ništa ne činimo da ih odvojimo od toga. Ukinimo sve medije koji šire nasilje, bes, kriminal, ponudimo deci bogate sadržaje, vodimo ih u pozorišta, bioskope, na izlete (koliko finansijski možemo). Nastavnici, osluškujte vaše učenike, roditelji, provodite više vremena s vašom decom, oni će porasti, otići svojim putem, iskoristite momente da ih grlite, mazite, volite… U protivnom, desiće se ovo što se desilo. Zato, za svaki prekršaj, pa i najmanji, DECA MORAJU DA SNOSE POSLEDICE. Tu su kazne – smanjene ocene iz vladanja, ukor odeljenskog i nastavničkog veća, ukor direktora, IZBACIVANJE IZ ŠKOLE. Zadatak nastavnika i roditelja je da se potrude da se to ne desi.
Psiholozi i pedagozi – neophodni u svakoj obrazovnoj instituciji. Prenatrpani papirima, godišnjim planovima, izveštajima (poneki rade i posao direktora, da se zna!), oni moraju da budu rasterećeni, da se maksimalno posvete radu sa decom, u protivnom, ako ne reaguju na probleme, ako ne obavljaju razgovore i ne pomažu deci u savladavanju poteškoća TREBA DA SE KAZNE, poput nastavnika, u najgorim slučajevima i OTKAZOM. Oštre kazne prema svakome ko ne radi svoj posao kako treba.
I dok ove redove pišem, večeras je narod u Novom Sadu bacao cveće u Dunav. To je simboličan gest kojim odaju počast stradaloj deci, ali nadajmo se i simbol pročišćenja i spiranja svega trulog u truloj državi Srbiji.
