Bilo je to negde krajem pedesetih godina 20. veka kada je otpočela prva sveobuhvatna reforma ondašnjeg, socijalističkog, samoupravnog, jugoslovenskog, sistema vaspitanja i obrazovanja. I od tada pa sve do današnjih dana permanentno, neprekidno, besciljno, od nemila do nedraga, traju reforme sistema jugoslovenskog pa onda srpskog školstva. Danas, kada smo već pregrmeli prve dve decenije 21. veka, reforme još uvek traju. Kao i tih neslavnih pedesetih godina – kada se uvidelo da socijalistička privreda baš i nije zaživela, te je zahvaljujući podeli pasoša svojim građanima, počeo masovni odlazak naših ljudi u gastarbajtere – tako i danas, opipljivo je nezadovoljstvo sistemom vaspitanja i obrazovanja, pa se istodobno i danas najavlju novi rezovi naživo, nova zasecanja u telo prosvete, ova igranka očigledno kraja nema!
Ipak, bilo bi dobro jednom konačno malo i zastati na trenutak te postaviti nekoliko jednostavnih pitanja pre nego što se krene u bilo kakve dalje reforme i nova prestrojavanja…
Pred vama je pedeset inspirativnih pitanja. U duhu svih minulih reformi, poređana pitanja su nabacana bez posebnog reda i poretka.
1) Da li nam je potreban sistem obrazovanja i vaspitanja ili sistem vaspitanja i obrazovanja? Da li nam je važnije da na kraju dobijemo vaspitane ljude ili obrazovane ljude? Šta treba da dolazi iz škole a šta od kuće?
2) Da li je organizovano vaspitanje i obrazovanje pravo koje se može ostvarivati bezuslovno? Može li, recimo, učenik da se prevodi iz razreda u razred ako se ne pojavljuje na nastavi ili ne ulaže nikakav trud da nešto nauči? Može li se učenik izbaciti sa časa ako i posle više opomena ometa nastavu? Može li se učenik izbaciti/izmestiti iz škole ako i posle više ukora krši njena pravila?
3) Da li na proces vaspitanja i obrazovanja treba početi gledati meritokratski? Da li širom otvarati puteve prodora za sve one koji ulažu ozbiljan trud i pokazuju dobre rezultate (omogućiti preskakanje razreda, upis u željene srednje škole, stipendiranje…) a postavljati ozbiljne prepreke za one koji ne ulažu nikakav napor u vlastitom obrazovanju i stoga nigde ne postižu nikakve uspehe (ukori, popravni ispiti, ponavljanje razreda, izbacivanje iz škole tj. premeštaj u druge škole…)?
4) Da li nam je važnije to da li će dete nešto naučiti tokom školovanja, po cenu da ono povremeno bude i veoma nesrećno (ide na popravni, ponavlja razred, ne upiše željenu srednju školu, napusti studije) ili nam je važnije da dete bude uvek srećno po cenu da se na kraju školovanja u životu ne može profesionalno ostvariti i postati konkurentan kadar?
5) Imaju li sve naše majke mesta za svoju decu u jaslicama kada posle godinu dana odsustva dođe vreme za povratak na radno mesto? Odavno su prošla vremena kada su bake već sa 55 godina išle u penziju…
6) Čemu treba da nam služe predškolske ustanove? Da li za vaspitanje ili za čuvanje dece?
7) Da li predškolske ustanove treba da budu obrazovne ustanove? Da li u pripremnim odeljenjima treba učiti slova, početno pisanje, brojeve, operacije sa njima? Da li predškolskoj dajemo domaće zadatke?
8) Koja znanja, koje sposobnosti i veštine, koje navike i kakve vrednosti i stavove deca treba da ponesu sa sobom iz predškolskih ustanova?
9) Kakva nam to deca dolaze u prvi razred osnovne škole? Ima li ponekad mesta prevremenom polasku ili pak odlaganju polaska u prvi razred za određeni procenat dece?
10) Kada će doći vreme za jedno celovito i objektivno vrednovanje inkluzivnog obrazovanja? Koje promene u ovaj sistem se mogu implementirati? Šta sa defektolozima i sa odeljenjima dece sa smetnjama u razvoju? Šta sa decom sa smetnjama iz spektra autizma? (važna napomena: inkluzija je plemenit i human cilj i u svakom slučaju je u nekom obliku treba zadržati u sistemu vaspitanja i obrazovanja).
11) Treba li razredni sistem vezivati za kalendarski uzrast? Ima li mesta za značajno olakšavanje procedure za preskakanje razreda? Ima li načina da se skine stigma sa ponavljanja razreda? Šta dakle raditi sa ponavljanjem razreda? I šta sa višestrukim ponavljačima?
12) Kako ocenjivati učenike ako ne postoji jasna svest o najgorem i najboljem? U velikom broju škola petice se dele olako, u mnogim školama odavno nema ozbiljnih popravnih ispita u avgustu, veoma retko je ponavljanje razreda, imamo inflaciju tzv. vukovaca a učenicima koji nastavu pohađaju po IOP-u se jedinice ne zaključuju…
13) Kako uopšte ocenjivati učenike? Postojećeg pravilnika i postojećih standarda se malo nastavnika drži jer su prilično daleko od realnosti. Da ih se držimo, veoma mali procenat učenika bi imao ocenu koju sada ima. Svakako ne bi bilo ovoliko odličnih učenika a daleko više bi se polagali popravni ispiti i ponavljao razred.
14) Da li postojeći planovi i programi obrazovanja, kao i nastavni sadržaji koji se prenose učenicima u srpskom školstvu odgovaraju sadašnjim i budućim potrebama našeg društva i privrede? Ima li stvari koje su prevaziđene, suvišne ili sadržaja koji su potrebni a nema ih?
15) Kakve je rezultate dala liberalizacija tržišta udžbenika? Da li je veći izbor novih udžbenika doprineo povećanju kvaliteta obrazovanja i da li je zbog novih, opremljenijih i skupljih udžbenika koje često prate i razni prateći materijali olakšan prenos znanja predviđenih planom i programom? (ovo pitati i učenike i nastavnike i roditelje).
16) Koliko vremena dnevno roditelji, ili neko drugi iz porodice, mora provesti sa detetom u radu sa domaćim zadacima? Da li mora tako? Da li treba tako? Da li je nekada bilo tako?
17) Koliko dece redovno pohađa i privatne časove? Iz kojih predmeta najviše? Da li mora tako? Da li treba tako? Da li je nekada bilo tako?
18) Šta se dobilo uvođenjem veronauke? Na stranu sve kontraverze, da li su crkvene zajednice uvećale svoju pastvu i da li je ta pastva zaista kvalitetna u smislu vere i posvećenosti – da li danas više ljudi dolazi u crkvu nedeljom, da li se zahvaljujući veronauci ljudi više drže reči božje? Imaju li crkvene zajednice kvalitetne kadrove za nastavu veronauke u školama? Imaju li sveštenici vremena da se bave i nastavom veronauke u školama? Da li je potrebno obučiti posebne kadrove za ovaj predmet?
19) To da je kvalitet demokratije u Srbiji u zadnjih dvadesetak godina drastično opao možda nije krivica nastavnika građanskog vaspitanja ali je veoma blisko istini da školski predmet građansko vaspitanje uopšte nije pomogao formiranje i razvoj kvalitetnog građanskog društva u Srbiji. Šta dakle raditi sa građanskim vaspitanjem? Da li škole i dalje treba da uhlebljuju svakakve viškove davajući suvišnim kadrovima nastavu građanskog vaspitanja? Ili treba formirati ozbiljnije kadrove za ovaj predmet?
20) Kada i kako početi sa vrednovanjem rezultata svih novih nastavnih predmeta koji su uvođeni u prethodne dve decenije?
21) Šta sa informatikom i računarstvom? Sa jedne strane mnoge stvari koje se sada uče su za naše učenike prelake a sa druge strane ozbiljno programiranje je za većinu učenika i nastavnika preteško (da nastavnici znaju da programiraju ne bi radili u prosveti).
22) U društvu koje ovoliko ceni sport, kakvi su rezultati fizičkog vaspitanja u našem školstvu? Koliko su nam deca fizički razvijena, sposobna i zdrava? Koliki nam je procenat pušača, alkoholičara, antivaksera, antimaskera?
23) Koji su rezultati prepolovljavanja obima zastupljenosti muzičke i likovne kulture u srpskom školstvu? Koliko dece pohađa alternativne kurseve, radionice, školice iz ovog domena?
24) Da li je bilo pametno sasvim skrajnuti domaćinstvo i da li je bilo pametno ukidati sve sadržaje vezane za prvu pomoć i društvenu samozaštitu?
25) Šta raditi sa nastavnim predmetima za koje hronično nema kadrova (fizika, hemija, matematika, drugi strani jezik…). Objektivno gledano, jednom hemičaru se ni sada ni u buduće neće isplatiti da se po završetku jednog tako teškog fakulteta usmerava na rad u prosveti gde su plate višestruko manje od plata u industriji i privatnom sektoru. Nije li vreme vratiti neku vrstu nastavničkih fakulteta za osnovnoškolske nastavne predmete?
26) Šta raditi sa inflacijom učitelja tj. nastavnika razredne nastave? Da li ih školovati u tolikom broju? Učenika je iz godine u godinu sve manje, a perspektiva je takva da će ih biti sve manje. Nije li vreme smanjiti broj ovih studenata i uspostaviti ozbiljniju selekciju pri upisu na učiteljske fakultete?
27) Šta raditi sa obrazovanjem vaspitača/vaspitačica? Ako bi – zbog povećanog zapošljavanja žena – sva deca već od navršene prve godine života ulazila u sistem predškolskog vaspitanja, potreba za ovim kadrovima će se najverovatnije u budućnosti značajno povećavati.
28) Kolika su prava roditelja da utiču na proces obrazovanja i vaspitanja u školama? Kakav odnos treba da postoji između roditelja i svih onih koji vaspitavaju i obrazuju njegovo dete? Ima li pravo roditelj da ospori i preinači stručno mišljenje prosvetnog radnika?
29) Da li je moguće organizovati dokvalifikaciju prosvetnih kadrova koji su višak a radi njihovog osposobljavanja da preuzmu deficitarna radna mesta u prosveti (dokvalifikovani učitelji da predaju nastavne predmete za koje nema kadrova ili da pređu u sistem predškolskog vaspitanja)?
30) Kako obazbediti da se prosvetom u Srbiji u većoj meri bave prosvetni radnici (ljudi koji su jedno vreme u svojoj karijeri držali školski dnevnik u ruci)? Veoma dugo se prosvetom a naročito propisima i pravilnicima koji će važiti u njoj prevashodno bave ljudi koji u prosveti nikada nisu radili. Zato imamo propise i pravilnike koji su teško primenjivi, standarde koji su nerealni… Ne mogu se pisati pravilnici i određivati standardi ako se nikada nije predavalo jednom prosečnom odeljenju učenika!
31) Kako povećati ugled prosvetnih radnika u društvu? Šta sami učitelji treba da urade da bi to postigli? Šta treba država da uradi a šta celo društvo da uradi?
32) U koji tačno razred se dete ne sme upisati u slučaju da još uvek nije funkcionalno pismeno? Može li nepismeno dete preći u drugi ciklus osnovnog obrazovanja? Da li u 21. veku treba da imamo trećinu funkcionalno nepismenih sugrađana? Kako opismeniti sve te građane ove države? Šta sa obrazovanjem odraslih?
33) Da li školovani ljudi mogu da relativno brzo nađu posao u Srbiji (postoji li privreda koja će ih primiti) ili će godinama tavoriti na birou i na kraju otići odavde?
34) Da li je za karijeru posedovanje diplome važnije od partijske članske karte?
35) Koliki je tačno (u živom novcu) gubitak države i društva od svakog pojedinačnog odlaska našeg čoveka na rad u inostranstvo? Kako smanjiti odlazak školovanih kadrova iz deficitarnih zanimanja? Ko će jednog dana da leči ovaj narod?
36) Koja je tačno poenta završnih ispita na kraju osnovnog obrazovanja i vaspitanja ako već postoje školski uspeh i ocena iz vladanja na kraju svake školske godine od prvog do osmog razreda? Čemu još i završni ispiti? Osim toga, ako se zaključne ocene na kraju šestog, sedmog i osmog razreda značajno razlikuju od uspeha učenika na završnom ispitu, ko je tu kriv? Neko mora biti kriv i nešto se tu mora uraditi!
37) Kakvi ljudi i kakvi potencijalni kadrovi (deca sa kakvim radnim navikama) nam izlaze iz sistema osnovnog obrazovanja i vaspitanja?
38) Da li su nam možda ipak potrebniji prijemni ispiti u srednje škole? Medicinska škola ima drukčije potrebe od elektrotehničke škole a gimnazija drukčije potrebe od poljoprivredne škole.
39) Čemu još gimnazija? Opšti smerovi joj zamiru a skoro svaka je uvela informatički smer, neke školuju kuvare…
40) Kakve rezultate je dosad dao proces samovrednovanja u školama?
41) Kakve rezultate je dosad dao proces razvojnog planiranja u školama?
42) Da li postoji u ovom trenutku i u skoroj budućnosti potreba za ovolikim procentom mladih koji idu na fakultete i više škole? Treba li nam ovaj broj viših škola i fakulteta?
43) Koliko je nasušna potreba našeg društva za tolikim menadžerima, viskokoobrazovanim trenerima, turizmolozima, strukovnim kozmetičarima?
44) Da li su nam potrebni majstori – vodoinstalateri, zidari, električari, bravari, mesari? Pošto po postojećem sistemu srednjeg obrazovanja i uvidom u interesovanja učenika za ova zanimanja, izgleda da nisu, kako mi zapravo mislimo živeti bez njih?
45) Kakvi ljudi i kakvi kadrovi nam izlaze iz sistema srednjeg obrazovanja i vaspitanja?
46) Mogu li svi ostali sistemi u ovoj državi da optimalno funkcionišu bez kvalitetnog sistema vaspitanja i obrazovanja? A šta svi oni očekuju od sistema vaspitanja i obrazovanja?
47) Treba li podsticati razvoj privatnog obrazovanja? Kakvi su dosadašnji rezultati? Kakvi kadrovi izlaze iz ovog sistema? Kakvi ljudi izlaze iz ovog sistema?
48) Nije li vreme za objektivno vrednovanje bolonjskog procesa u Srbiji? Da li mi sada dobijamo kvalitetnije kadrove u poređenju sa onima iz starog sistema? Kakvi nam ljudi i kakvi nam kadrovi izlaze iz visokoškolskih ustanova?
49) Ima li razlike između državnih i privatnih fakulteta? Ako je ima, da li sve te diplome, mastere i doktore treba jednako vrednovati?
50) Koji je smisao inflacije doktorata? Koliki procenat ovih novih srpskih doktorata je označio i ozbiljan naučni-istraživački proboj u svetskim razmerama?
Eto, to je mojih pedeset pitanja koja bi bilo dobro postaviti, pre nego što se ponovo zavrnu rukavi i pre nego što se ponovo, tradicionalno mesarski i naživo, krene u još jednu reformu školstva u Srbiji.
Srećan nam početak drugog polugodišta i srećno nam bilo svima!
Autor je školski pedagog
Seliga
zastati na trenutak te postaviti nekoliko