Postoji teorija koja govori da što je neka profesija značajnija i probitačnija utoliko što će u njoj će biti više muškaraca a manje žena. Uprkos njihovom značaju, ekonomski položaj prosvetnih radnika je u Srbiji već decenijama na prilično niskom nivou. Prosveta je jedna od profesija u kojoj se – srazmerno obrazovanosti njenog kadra – desilo možda i najveće osiromašenje zaposlenih. Uzimajući u obzir predugu i neuspešnu transformaciju našeg društva iz socijalističkog u kapitalističko (koja evo ulazi već u četvrtu deceniju svog trajanja tj. mrcvarenja), jasno je da sa niskim ekonomskim statusom dolazi i skroman društveni status. Otud je jedna od najvidljivijih karakteristika savremenog sistema obrazovanja i vaspitanja u Srbiji upravo njegova sada već višedecenijska feminizacija. Dominacija žena u prosveti je danas više nego ubedljiva, naročio kada se uzme u obzir prvi ciklus osnovnog obrazovanja i vaspitanja gde učitelja sada ima već veoma malo. Uzgred, danas ni u celom svetu nije veoma drugačija situacija – skoro tri četvrtine nastavnika su žene a tek jednu četvrtinu čine muškarci.
Ali nije uvek bilo tako. Kada se malo prošetamo bilo kojom školom i kada pogledamo stare tabloe sa crno-belim fotografijama davno minulih generacija, jasno se vidi da je nekada po školama i te kako bilo učitelja, da su nekada čak bili i u većini. Štaviše, pre nekoliko decenija ne samo što je učitelja prosto fizički bilo – činili su bar polovinu nastavnog kadra – nego su učitelji skoro sve do samog kraja 20. veka obavljali mnogo više funkcija nego što je posao vaspitanja i obrazovanja dece. Ako ne računamo „stakleni plafon” pomoću kojeg su direktori škola redom bili muškarci, učitelj je bio mnogostrani kadar od kojeg se očekivalo (podrazumevalo) da će biti i društveno-politički, kulturno-umetnički pa čak i sportsko-rekreativno aktivan u svojoj sredini. Neko će reći, takva su bila vremena, učitelji su bili obrazovani ljudi u društvu koje je kuburilo i sa bazičnom pismenošću, ali možemo li mi i dan-danas reći da prosvetni radnici nisu intelektualna elita, najobrazovaniji ljudi u svojoj sredini? Ipak, nekako, vremenom, učitelji su izgubili ili su se pak sami odrekli svoje mnogostrane uloge da osim prosvetara budu i rukovodioci i organizatori u svojoj lokalnoj sredini to jest zajednici. Otprilike u isto vreme, učitelji su se morali orijentisati na druge poslove a mladi koji bi bili studenti učiteljskih fakulteta obeshrabreni su prvo smanjenom potrebom za njihovim zanimanjem (zbog depopulacije i sve manjeg broja dece), a onda i veoma lošim materijalnim statusom učitelja.
Danas, odlazeći na susrete generacija i čitajući umrlice, opraštamo se sa poslednjom velikom generacijom učitelja. Bila je to generacija rođena neposredno pred Drugi svetski rat. Obeleženi detinjstvom provedenim u ratnoj nesreći i poratnoj bedi, već posle završene osnovne škole – prepoznati u svojoj sredini kao talentovani za učenje – išli su u učiteljsku školu. Zapošljavali su se veoma mladi i skoro po pravilu su svi išli da rade u druge, njima nepoznate, često dosta udaljene sredine. Nalazeći se u novoj sredini u kojoj je škola i bukvalno bila centar dešavanja u lokalnoj zajednici, učitelji su osim vaspitanja i obrazovanja dece, na sebe preuzimali i mnoge druge uloge. Posle održanih nastavnih časova učitelj je radio i pri kulturno-umetničkom društvu (režiser predstave, koreograf folklora, organizator u mesnoj biblioteci…), sportsko-rekreativnom društvu (trener ili igrač), informativnom radu (štampane ili zidne novine, lokalna radio stanica)… Na sve to, prirodno se nadovezivao i društveno-politički rad, a kao rezultat svog tog rada dolazilo je i (ne)poštovanje ljudi iz lokalne zajednice, što je onda vodilo daljim angažovanjima – učitelje su njihovi sugrađani često bolje znali i kao uspešne organizatore akcija, priredbi i manifestacija, nagrađivane pozoršine režisere, upečatljive glumce, stroge fudbalske trenere, elokventne radio-spikere, vatrogasce (u sistemu ondašnjih dobrovoljnih vatrogasnih društava), organizatore i vođe putovanja… Materijalni status učitelja ni tada nije bio sjajan, ali je samo društvo bilo takvo da materijalni status nije značio tako puno. Što naravno ne znači da se u to vreme nije živelo lepo, možda lepše nego danas.
Poštovanje sugrađana donosilo je i strahopoštovanje koje su prema učiteljima imala deca to jest učenici. I danas se prepričavaju anegdote o učeniku kojeg je u školi istukao učitelj da bi ga onda zbog tih školskih batina kod kuće istukli i roditelji. Danas je ovo naravno nezamisliva situacija, ali ova anegdota govori puno o vremenima u kojima se živelo tada i o situacijama koje imamo danas (kada učenici izmiču stolice nastavnicama i za to prolaze nekažnjeno). Ali disciplina je bila samo mali segment ukupne slike, slike prosvete u kojoj je učitelj učenicima bio pre svega uzor, uzor kao jedna kompletna ličnost (ona koja osim što vaspitava i obrazuje, ujedno i aktivno deluje u svojoj lokalnoj zajednici). I danas nam se čini da je u vreme kada su učenici imali i učitelje njihovo vaspitanje i obrazovanje bilo celovitije, slika sveta koja je stvarana u glavama učenika bila je potpunija. U prosveti u kojoj dominiraju žene i u školstvu u kojem su prosvetni radnici više žrtve nego što su graditelji sistema vrednosti, učenici četiri, osam ili dvanaest godina obitavaju u jednostranoj sredini, sredini u kojoj ne stiču kompletnu sliku sveta u koji će jednom otići. A svet koji ih očekuje je isto tako jednostran, ali reč je o svetu u kojem dominiraju muškarci…
