Kada se pandemija Kovid-19 povuče, jedna od stvari koja će nam ostati je svedočenje o iracionalnom i ponekad ekstremnom ponašanju ljudi oko nas, a možda i našem sopstvenom. Ta ponašanja su uključivala gomilanje zaliha – pre svega famoznog toaletnog papira, zatim to da javno podržavamo restriktivne mere dok ih se privatno delimično ili uopšte ne pridržavamo, kao i učestvovanje u velikim okupljanjima, sa malo poštovanja za socijalno distanciranje.
Medicinski radnici tvrde da od ponašanja svih pojedinaca u društvu zavisi da li i koliko će vanredne mere trajati i kakve će biti posledice. Pojedinci imaju dve opcije na raspolaganju – da sarađuju ili da ne sarađuju. Ako svi sarađuju, vanredno stanje će trajati kratko i svi ili većina će ozdraviti. Ako niko ne sarađuje, trajanje vanrednog stanja je nepoznato ali dugoročno i za posledicu ima pad ekonomije, pojavu gladi, drugih bolesti i slično.
U normalnom kontekstu pojedinci donose racionalne odluke u nekom svom vremenskom okviru. U pandemiji, međutim, svi odjednom moraju da donesu iste odluke, u vrlo kratkom vremenskom okviru.
O iracionalnom ponašanju, društvenim normama i važnosti ličnog primera u vanrednim situacijama za podkast Radio Karantin govore profesori Filozofskog fakulteta u Beogradu, antropolog Ildiko Erdei i socijalni psihologDragan Popadić.
Profesor Popadić smatra da je pitanje da li se u vanrednoj situaciji kao što je pandemija ljudi ponašaju iracionalno ili se radi o zamci u kojoj se nađemo kada se trudimo da se ponašamo što racionalnije možemo.
„Reč je o tome da se ljudi veoma trude da se ponašaju racionalno, veoma često ne samo u svom interesu već i u interesu drugih, ali ishod je takav da škode i sebi i drugima. I to je ne zato što smo glupi, nego zato što je situacija strašno komplikovana. I takve situacije se, na primer u teoriji igara ili socijalnoj psihologiji, zovu socijalne zamke ili socijalne dileme. I to je jedna tipična socijalna dilema – ako se svi ponašamo dobro biće dobro, ako se ne ponašamo dobro neće biti dobra i misli se da su ljudi koji se ne ponašaju dobro iracionalni. Međutim situacija je mnogo složenija. Uzmimo primer da četvoro ljudi treba da primi vakcinu – nude nam po jednu ili dve vakcine, a ukupno ih ima deset. I ja razmišljam ako uzmemo po jednu vakcinu, ostaje šest neiskorišćenih vakcina i zašto ja ne bih uzeo pet, što samo za sebe nije problem. Ali ako svako tako razmišlja, onda se javlja problem. Svi se pojedinačno ponašaju racionalno i trude da ne štete grupi, ali krajnji rezultat je taj da štetu ima i grupa i pojedinac. Te socijalne dileme se razmatraju već nekoliko vekova i rešenje nije da ljude podučite da se racionalno ponašaju, već je rešenje da se u grupi formiraju norme, običajne ili moralne, kojima će se ljudi rukovoditi, umesto tim nekim ad hoc odlukama”, kaže Popadić.
Profesorka Erdei smatra da nema odgovornog pojedinca bez odgovornog društva i da ono što ljude čini ljudima jeste ta njihova društvena suština.
„To može da se proširi na tu pretpostavljenu racionalnost koja nije ni urođena ni univerzalna i koja se praktikuje u nekom kontekstu, ne u socijalnom vakuumu. Kada smo racionalni u određenom trenutku, ta racionalnost ne treba da uključi samo naše interese, nego i interese ljudi oko nas. Možda je paradoksalno, ali bi racionalnost u društvu uvek morala da uključuje i solidarnost. A kada je reč o tome na koji način bi društvo moglo da ojača odgovornost pojedinaca, onda je tu za jednu jaku društvenu odgovornost neobično važno da u društvu postoje jake i prepoznatljive norme i da su one široko prihvaćene. Treba da postoji vidljivo poštovanje tih normi, naročito od strane onih koji te norme donose i koji treba da budu garant tih normi. Te norme uključuju poštovanje drugih ljudi, uvažavanje nečega što je kolektivni interes ili nešto što je javno dobro. Mi živimo među drugim ljudima i ne može naš interes da bude iznad drugih ljudi. Dakle, nismo potpuno nezavisni i slobodni u izborima koje činimo, pa su naši interesi i slobode ograničeni interesima i slobodama drugih ljudi. Neobično je važna, i u srbijanskom društvu večito odsutna, ta snaga ličnog primera ljudi koji su od ugleda i naročito ljudi koji su na političkim položajima, koji kreiraju politike i one zahteve u odnosu na to kako bi ljudi trebalo da se ponašaju – oni bi prvi trebalo da se ponašaju na taj način, da svojim primerom pokažu da su te vrednosti i norme veoma važne u društvu. Ukoliko toga nema, dolazi do konfuzije, do nepoverenja, a taj gubitak poverenja u državu, vlast i institucije dovodi do toga da se ljudi ponašaju sebičnije nego obično ili ispoljavaju ponašanje koje bi smo označili kao iracionalno”, kaže Erdei.
Popadić kaže da krizne situacije jesu krizne upravo jer više ne važe neka ustaljena pravila i utoliko su važnije norme koje ljudi očekuju da donese neko ko je iznad njih, odnosno, šef države ili vlada.
„Ja to onda automatski prevodim kao – ono što je dozvoljeno je dobro za mene, ono što nije dozvoljeno nije dobro za mene. Nekada postoji nepoklapanje tih kategorija, ali ljudi se drže toga. Kada se ovde kod nas (u Srbiji) uvede neko pravilo, o nošenju maske, recimo, veliki broj ljudi se pridržava toga i ako ne znaju razlog. I u nekim situacijama ja vidim da postoje pravila koja postoje da bi zaštitila ne mene od drugih, nego da bi zaštitila druge od mene. E, tu ja možda mogu da budem u dilemi da li da poštujem ta pravila ili ne. Taj rezon – neću ja naškoditi drugome zato što ne nosim masku – postoji i ljudi onda tu dilemu rešavaju tako što ne nose masku, ne poštuju pravila. I zato je u vremenima krize, od poštovanja pravila još važnije razvijanje grupnog identiteta i grupne solidarnosti. Mi to možemo zvati nesebičnim, altruističkim, racionalnim ponašanjem, koje se onda dodaje poštovanju normi koje postoje”, smatra Popadić.
„Sa antropološke tačke gledišta paralelno posmatramo nešto što je normativni nivo, ono što ljudi znaju da bi trebalo da bude i vrlo su skloni da razrađeno, sa sigurnošću i ubeđenošću govore kako bi stvari trebalo da izgledaju i kako bi oni trebalo da se ponašaju. Onda imamo drugi nivo u kome se ljudi ponašaju na najrazličitije načine, od kojih je jedan da zaista rade kako bi trebalo, a postoje situacije u kojima izvrdavaju pravila, čak i ako se vatreno zalažu i druge ribaju zato što ta pravila ne poštuju. To je deo ljudske prirode ili situacije da, čak i ako prihvate neka pravila, ipak zadrže izvesnu rezervu da tim pravilima izbegnu. Ovde ne govorim o tome da se ta pravila masovno ne poštuju, nego samo da smo kao ljudi skloni tome da prihvatamo racionalno da pravila treba da služe određenom cilju – i nama lično i zajednici kojoj pripadamo – ali onog momenta kad vidimo da je neko to pravilo prekršio dajemo sebi odobrenje da revidiramo svoj odnos prema striktnosti kojom poštujemo određena pravila”, kaže Erdei.
Različita ponašanja, poput neslaganja oko toga da li bi trebalo ili ne nositi masku u javnosti, su pod uticajem fenomena socijalnog identiteta. Politička mišljenja su snažni pokretači socijalnog identiteta i pojedinci na kraju slede preporuke grupa sa kojima se identifikuju. Profesorka Erdei kaže da je i u redovnim okolnostima teško uskladiti ponašanje svih tih različitih grupa.
„U savremenim društvima, koja su izuzetno složena, u kojima koegzistiraju i zajedno moraju da žive i na nivou svakodnevnog funkcionisanja i institucionalne povezanosti najrazličitije grupe ljudi, to je veoma teško. A u pandemiji to dobija novu oštrinu, i sva pitanja i svi problemi koji su inače postojali, u pandemiji sada postaju preeksponirana. Interesantan je taj primer odnosa prema nošenju maski. To pitanje je negde veoma politizovano, kao u SAD, gde je razvijeno do političkog identifikovanja sa jednom ili drugom političkom opcijom. Kod nas je bilo primetno da su, bar na početku pandemije, muškarci u tim nekim srednjim godinama, u najvećoj snazi, imali najveću antipatiju i aktivno odbijanje nošenja maski. Neka istraživanja su pokazala da oni imaju doživljaj da nošenje maske umanjuje njihovu predstavu o sopstvenoj muževnosti. Postoje različite pozicije iz kojih ljudi prihvataju ili odbijaju čitav niz mera koji bi trebalo da rukovodi ovom pandemijom. Veoma teško i delikatno sve to pomiriti i ono što dodaje kompleksnosti rukovođenja pandemijom jeste i nedostatak pravovremenih i jasnih informacija koje bi ljudima pomogle da izađu na kraj sa ovom, u suštini, velikom nepoznanicom”, smatra Erdei i kaže da svakako imamo pravo da branimo pravo na sopstveni izbor, ali da je u vreme velikih kriza to pravo na slobodan izbor ograničeno pravima drugih ljudi da se ne razbole. „To su situacije u kojima se preispituju odnosi između pojmova, kategorija i vrsta odgovornosti i neki prioriteti se preispituju. Ovo je situacija u kojoj je svest o zajedničkom dobru i zajedničkom interesu takođe ponovo došla na površinu i poput još nekolicine ključnih pojmova poretka u kome živimo poslednjih četrdeset godina, ovog neoliberalizma, i ovde se preispituje ta ključna uloga pojedinca i tog njegovog neprikosnovenog prava da njegove slobode i prava budu na prvom mestu na uštrb kolektiva”, kaže Erdei.
Drugi deo razgovora sa Ildiko Erdei i Draganom Popadićem možete da čujete ovde.
Rad Radio Karantin podkasta možete podržati preko ove stranice.
